Budilnik Toma Buzova

Izdvajamo

• Na čelu sa crkvenim protagonistima etnofiletizma. Njihova zvona zvone da ožive sećanja na lažne svete ljude i čudotvorce. Ubrzano, zajedno sa kvaziistoričarima tvore novu "istinu" o Srbiji ubijenoj u zajednici jugoslovenskih naroda.

Povezani članci

• „Nebom osijani“
• Više smeća, manje cvijeća
• Silovana država
• Brankica Mikić: Stogodišnjica rođenja Hulija Kortasara – Patinirano vreme
• Kad vladari određuju identitet živima i mrtvima
• Božica Jelušić: Domovinska

U takvoj matici od politike i ideologije nema mesta za časove podmlatku o hrabrom gestu Toma Buzova koji ga je stajao života.

Posle 23 godine od ubistva 18 Bošnjaka, putnika u vozu Beograd – Bar, srpsku prestonicu iz sna zaborava, probudio je sat s one strane reke. Opština Novi Beograd postavila je spomen ploču na zgradu u Ulici Milutina Milankovića 42. U znak sećanja na njenog stanara, Toma Buzova, penzionisanog oficira JNA. Putnika u vozu smrti. Čoveka ubijenog samo zato što je stao na put fašistima željnim ljudske krvi i života.

Tog petka, 25. februara 1993. kad je u Bosni besneo rat, malo, malo Koviljka, Tomova žena odlazila je od stola da proviri u rernu, gde su se pekli kolači. Onda bi se vraćala i pričala sa mužem o njegovom skorom putu u Crnu Goru. Gde je sin Darko služio vojsku. Tako do duboko u noć. Onda je Tomo navio budilnik. Da sutra ne zakasni na voz. Probudio se opterećen putnom groznicom. Obukao se. Poneo sendvič. Probudio ženu rekavši ura je, odoh Koviljka. Ovaj časni 63-godišnji Dalmatinac nije ni slutio da će koju uru docnije biti svedok kolektivnog ubistva, a onda i sam žrtva zločinaca koji su kamu ljubili kao najsvetiju amajliju.

Strmom balkanskom ulicom, ka Glavnoj železničkoj stanici, da ne zakasni na voz, gotovo je trčao više dečak nego mladić. Senad Dječević. Još malo mu je falilo do sedamnaeste. Tek nagaravljen prvom bradom i brkovima, takođe, nije slutio da će i on zajedno sa još 17 Bošnjaka, zapamtite građanima SR Jugoslavije, biti ubijen. Zbog imena i prezimena. Ne stigavši do svog sela da vršnjacima ispriča šta je sve video u velegradu.

Kako već biva kompoziija za Bar je kasnila. Ispraćena uobičajenom procedurom. Čovek u plavoj uniformi, sa kapom zlatnih širita duva u pištaljku. Kloparaju točkovi, zamiču peroni ispred Senada zagledanog kroz prozor. Ni ne sanja siroti dečak da će ga koji sat kasnije, zajedno sa njegovim zemljacima, stići metak “Osvetnika”. Ova ljudska gamad biće u središtu monstruozne operacije. Za koju, neki kažu, da je smišljena u samom vrhu srpske železnice u Njegoševoj ulici. Za koju su znali i vrhovi policije, visoki dužnosnici… Na kraju tog zločinačkog lanca stajali su dva policajca, pratilaca voza broj 671 i kondukter. Oni su ulazeći u kupee, objašnjavali putnicima da su se u vozu pojavili, tobože lopovi, i da svi moraju da pokažu lične karte. Ostalo je već istorija ljudskog zla. Prepoznati Bošnjaci prebačeni su u kamion, zajedno sa Tomom Buzovim. Odvedeni i ubijeni, Njihova tela bačena su u jezero Perućac.

Dvadeset godina niko se u Srbiji nije setio da oda poštovanje Tomu Buzovu, za njegov hrabar gest, rekao je Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd, otkrivajući spomen ploču. Učinila je to ova opština. Sledeći korak biće predlog gradskim vlastima da jedna beogradska ulica nosi naziv Ulica Toma Buzova. Zajedno sa njim ploču je otkrio trinaestogodišnji Toma Buzov, unuk pokojnog kapetana JNA. Žena Koviljka, sin, čitava porodica od trenutka kad su saznali da je ubijen pokušavaju da nađu njegovo telo. Da ga sahrane. Uzalud, gde god je Koviljka zakucala na vrata suočila se sa zaverom ćutanja. Spomen ploča na ulazu zgrade gde Buzovi žive za nju je bila melem na ranjenu dušu. Baš kao i saosećanje okupljenih komšija. Za njih je porodica Buzov primer čestitosti.

Foto: vreme.rs

Hoće li ovaj novobeogradski kamen saosećanja zatalasati mrtvo more prestonice. Hoće li zazvoniti u glavama srpskog establišmenta, oličenog u Tomi Nikoliću, šefu države. Teško. Nikako. On, ne prođe dugo, pa zapanji ovdašnju javnost izjavama poput ovih: Srbija je oaza dobrih ljudi! Onaj ko veruje u boga ne može da bude loš čovek!. Da baš tako. Na čelu sa crkvenim protagonistima etnofiletizma. Njihova zvona zvone da ožive sećanja na lažne svete ljude i čudotvorce. Ubrzano, zajedno sa kvaziistoričarima tvore novu “istinu” o Srbiji ubijenoj u zajednici jugoslovenskih naroda.

U takvoj matici od politike i ideologije nema mesta za časove podmlatku o hrabrom gestu Toma Buzova koji ga je stajao života. Taman posla. Hrvat. Pa još kapetan Titove vojske. Ali one prave. Koja se nije odrekla suštine svog vojničkog i patriotskog bića. Nije se bacila u naručje Miloševiću. Da zajedno preoru bombama avnojevsku Jugoslaviju. Ovde se peru biografije takvih oficira da se zametne trag njihovom saučesništvu u zločinima. Ovde se ratni zločinci kandiduju za narodne tribune. Za njih zvone crkvena zvona. Budilnik Toma Buzova malo ko čuje.