INTERVJU-IVAN VIDENOVIĆ: Srbija je zapuštena radikalska krčma

Povezani članci

• Mrtvi proleteri i hrvatski stjegovi
• Viktor Ivančić u Mostaru: Demokratski je djelovati van sistema!
• VESNA RAJNOVIĆ: ZORANE MILANOVIĆU, PRESUDE SE IZVRŠAVAJU, A NE KOMENTIRAJU
• Miljević: Čim se uspostavi vlast na nivou BiH, slijedi povećanje PDV-a i nova zaduživanja
• NIKOLA VUČIĆ: Kako sam postao halal Hrvat?
• Poetika radikalnog izdavaštva & Svi govore

foto: tviter

Vanredni profesor Fizičkog fakulteta u Beogradu Ivan Videnović pripada onoj nikako brojnoj grupaciji intelektualaca u Srbiji koja žestoko kritikuje vlast Aleksandra Vučića, ne propuštajući pritom da ukaže na pogubnost sveprisutnog nacionalizma i klerikalizma. Jedan je od onih koji ima širu sliku, detektuje uzroke i posledice i razume da je sadašnja, zastrašujuća srpska vlast tek posledica dugogodišnjeg političkog i društvenog propadanja Srbije, započetog tzv. buđenjem nacionalne svesti u drugoj polovini osamdesetih godina prošloga veka. A to “buđenje”, odnosno njegove motive i premise, skoro niko od ključnih aktera ovdašnje političke scene ne dovodi u pitanje. Kao, uostalom, ni rat koji je u to ime vođen, sa svim strašnim zločinima i genocidom.

Naš sagovornik je i oštar kritičar ruske agresije na Ukrajinu i politike koju oličava Vladimir Putin. U više navrata je javno istupao, pružajući podršku Ukrajini i njenom odbrambenom ratu. Od 2005. do 2007. godine bio u Vladi Srbije, prvo kao pomoćnik ministra nauke i zaštite životne sredine, a onda i kao državni sekretar.

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Nema mnogo intelektualaca u Srbiji koji tako oštro kao vi, javno, reaguju na bezbrojne političke i društvene devijacije. Da li je u ovoj zemlji zapravo na delu izdaja intelektualaca? Zašto ćute, da li zato što su uplašeni, korumpirani ili se, pak, njihov vrednosni sistem u dobroj meri poklapa sa ovim vladajućim?

Zapanjujuć je stepen oportunizma u srpskoj intelektualnoj eliti. Imate praktično dve grupe intelektualaca koji se oglašavaju o pitanjima od opšteg javnog značaja. Grupu koje se jasno izjašnjava za nezavisnu Srbiju i njenu evroatlansku budućnost u ujedinjenoj Evropi, osuđuju agresiju Rusije na Ukrajinu i zalaže za pomirenje u regionu na principima kulture sećanja, kajanja i praštanja. Imate i brojniju grupu desničarskih intelektualaca koja daje ideološku podlogu vladajućem kleronacionalističkom i agresivnom proruskom narativu, koji se često graniči sa kvislinškim zalaganjem za interese jedne strane države i njenog zločinačkog režima koji je izazvao nesreću i razaranje u Ukraijni, a celu Evropu uveo u novu eru straha i neizvesnosti. Prvi su prepušteni uvredama, difamacijama i dehumanizaciji, a drugi su miljenici stadiona, crkve i medija preplavljenih samoviktimizacijom, nacionalizmom i ratnim zločincima. Ogromna većina intelektualaca se kreće međutim negde u oportunizmu srednjaštva, kritikujući pojedine poteze vlasti, ali nikako ne sagledavajući uzroke, veze i celinu maligniteta javnog diskursa ispunjenog šovinizmom, klerikalizmom, mizoginijom, udvorištvom, kvislinštvom, manipulacijom i latentnim regionalnim intervencionizmom. Jedno opšte mesto u javnom mnenju je da intelektualci, imajući u vidu da većinom rade u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta, moraju da slede većinsko mišljenje i volju naroda. Najveći broj njih se, iz straha od neprijatnosti na poslu ili ulici, tako i ponaša. Toga nije bilo ni u Miloševićevoj Srbiji. Moje je uverenje da intelektualac ima obavezu da ukazuje na greške i zablude većinskog narativa, inače ne ispunjava svoju društvenu funkciju.

Zbog svojih stavova izloženi ste napadima tabloida, a nedavno vas je – na njegov prepoznatljiv, pogan način – napao i Vučićev glasnogovornik Dragan J. Vučićević, vlasnik “Informera”. Kako se nosite sa tim prozivkama i da li nailazite na druge probleme, na poslu i privatnom životu, koji nisu vidljivi javnosti?

Da budemo precizni, zbog svojih stavova sam izložen napadima i provladinih i tzv. opoziciono nastrojenih medija, i njihovih tabloida i botova na društvenim mrežama. Navikao sam sa vremenom da se ne obazirem previše na to. U početku sam mislio da je nazvati nekog ustašom nedopustivo i prijavljivao sam te slučajeve. Vremenom se to vređanje isprofanisalo i postalo normalizovano i beznačajno. Potom sam mislio da makar javne ličnosti moraju snositi odgovornost za javno izgovorenu reč. Nažalost, i srpski sudovi stoje na stanovištu da ste iskazivanjem mišljenja o društvenim devijacijama izazvali reakciju koju ste morali da očekujete, pa to što vas je neko javno nazvao ustašom, bednikom, mafijašem ili izdajnikom ili čak pozivao na vaše ubistvo, predstavlja podeljenu odgovornost između počinoca i vas. Drugim rečima, nisu krivi samo nasilnici i manijaci, krivi ste i vi jer ste ih provocirali i probudili u njima najniže nagone.

Koji vaši stavovi najviše iritiraju tu tzv. mainstream javnost? Oni koji se odnose na srpski nacionalizam koji u sebi uvek nosi dozu regionalnog hegemonizma ili pak oštra kritika ruske agresije na Ukrajinu i, generalno, postupaka u Srbiji toliko omiljenog Vladimira Putina?

Konkurencija je jaka, ali ipak prevagu odnose stavovi vezani za kritiku srpskog nacionalizma i regionalnog intervencionizma. Nevinost i bezgrešnost nacije okružene neprijateljima, dodvoravanje biračima i povlađivnaje narodu koji je uvek u pravu su duboko gajena uverenja u srpskom društvu od svih vlasti u poslednjih 35 godina, da bi poslednjih godina dostigla svoj bizarni klimaks. Istovremeno, srpski nacionalizam je najneuspešniji evropski nacionalizam probuđen nakon pada Berlinskog zida. Dok su drugi nacionalizmi malih evropskih naroda uspeli da budu otvoreni i inkluzivni i uvedu svoje narode u društvo najuspešnijeg dela savremene civilizacije, srpski nacionalzam je uspeo da izgubi veliku državu u kojoj su živeli svi Srbi, potom i deo sopstvene države, stvori beskrajnu ekonomsku krizu kojoj se kraj ne nazire, i da pritom moralne posledice počinjenih zločina zauvek obeleže i na stub srama postave srpsko ime. Koliko god se srpski nacionalisti upinjali da za sve nedaće okrive Jugoslaviju i objektivne neslobode i siromaštvo komunističkog režima, srpski nacionalizam koji je nakon njega preuzeo državu je ostavio daleko najdublji zločinački trag i proizveo najveću nacionalnu katrstrofu u srpskoj istoriji.

Veliki ste kritičar ruske agresije na Ukrajinu. Kako vam stvari sada izgledaju posle bezmalo 15 meseci od početka rata? Da li se slažete sa onima koji tvrde da je Putin napadom na Ukrajinu zapravo sebi pucao u koleno i da je značajno i dugoročno pogoršao položaj Rusije, smanjujući joj i internacionalni uticaj?

Putin je uništio Rusiju za čitav ovaj vek. Izvestan je poraz Rusije u ovom ratu, jer ne postoji način da pobedi. Može Ukrajina biti slabija u frontalnom ratu, može Rusija zauzeti još više teritorije Ukrajine i uspostaviti okupacionu vlast. Niko ne želi da živi u tom paklu od države, koja oko sebe ume da širi samo bedu, pustoš i beznađe. Ako se to dogodi, uslediće dug partizanski rat do konačne pobede Ukrajine i proterivanja okupatora. A potom sledi raspad poslednje evropske kolonijalne sile i oslobođenje evroazijskih naroda od terora Moskve.

U jednom intervjuu ste rekli da Putin ne može da dobije ovaj rat, ali da ne sme ni da ga izgubi…

Verovatno to nije planirao, ali je sada već sasvim izvesno da je Putin uložio svoj život u ovaj rat i on će trajati dok Putin fizički postoji. Nakon toga, rat će se svakako završiti ponižavajućim povlačenjem ruske vojske sa svih okupiranih teritorija i oslobođenjem Ukrajine. Pitanje je jedino koliko će štete biti naneto do tada. Američki obaveštajni izvori, koji nisu pogrešili ni u pogledu početka agresije na Ukrajinu, sada govore o sve izvesnijem scenariju u kome će Putin, suočen sa velikom kontraofanzivom ukrajinske vojske i gubitkom ljudstva i položaja, posegnuti za upotrebom taktičkog nuklearnog naoružanja. Ako se to dogodi, biće to Rubikon kada se uključuje NATO i sledi izvesno potpuno uništenje ruske vojske. Jedna od tekovina ovog rata na kojima će počivati novi međunarodni poredak jeste i nepostojanje suvereniteta upotrebe nuklearnog oružja ni za zemlje koje ga imaju u posedu.

Srbija formalno ide ka EU, kilavo, nikako, ali to je još uvek zvanična državna politika. U čemu je onda trik, zašto se paralelno sa tim putem ovde sistematski utemeljivao kult ličnosti Vladimira Putina?

EU nije zvanična državna politika, EU je zvanična državna floskula. Sada je jasno da je to bila floskula i pre Vučića, još od 2008. godine. Tada su, suočeni sa proglašenjem nezavisnosti i širokim međunarodnim priznanjem Kosova, Tadić i Koštunica započeli izgradnju kulta ličnosti Vladimira Putina kroz ustupanje NIS-a i potpuno otvaranje Srbije za maligne hibridne uticaje Rusije, i to finansirane novcem građana Srbije. Evropske integracije su zaustavljene 2012, a potpuno prekinute 2016. godine suspenzijom pravne države i ustavnog poretka u beogradskoj Savamali po, kako upravo saznajemo, ličnom naređenju Aleksandra Vučića. Ako njega ostavimo po strani, da li vam Ana Brnabić liči na premijerku koja predvodi evropske integracije svoje zemlje? Koliko njenih poseta Briselu u tom procesu možemo da se prisetimo? Nekog obraćanja Evropskom parlamentu? Da li srpska vlada liči na zahuktalu mašineriju koja harmonizuje propise i ispunjava akcione planove? Srpska država je zapuštena radikalska krčma u kojoj još jedino funkcioniše strah od vraćanja viznog režima, sankcija EU i blizine NATO, i to je jedini razlog što još donekle živimo normalno i što nas ne trpaju u logore. Inače, razmere inflatorne pljačke i brzina osiromašenja građana su kolosalne i spirala propadanja se ubrzava.

Ali, čini se da Zapad na sve Vučićeve poteze gleda blagonaklono. Zašto je to tako, da li najrazvijeniji deo sveta toliko opterećen svojim problemima da ga odveć ne interesuje šta se dešava u Srbiji i u našem regionu?

Zapad ne interesuje ta radikalska krčma iz koje se čuje samo pijano režanje na njih, pa u nju i ne svraćaju. Dok god je tako, dok god nema iskrene prozapadne političke alternative u meanstream politici, interes Zapada će se svoditi samo na sprečavanje Rusije da ovde otvori novo krizno žarište. Drugo ih ne interesuje. Granica je čvrsto postavljena na Dunavu, Savi i Uni. Vučić je lokalni kapo Jatagan-male švercera i kriminalaca koji je u stanju da im isporučuje te minimalne rezultate koje od njega očekuju, da oni ne moraju da prljaju cipele. Zauzvrat može slobodno da urla po televizijama da su lažovi i prevaranti, baš ih to briga.

Kako ukratko posmatrate rezultate Vučićeve autoritatne vladavine koja traje evo već 11 godine, i u Srbiji i u regionu?

Ekonomski sunovrat u najavi i nova pljačka slamarica, razvaljene institucije, klijentelizam i korupcija, obesmišljen parlamentarizam, nekompetencija po širini i dubini, međusobno gloženje u vlasti oko koruptivnnog plena, mediokritetna opozicija koja deli njegove ključne stavove, somnabulna javnost, kriminalni kvislinški mediji, govor mržnje koji se emituje sa vrha države i prenosi među građane i u svaki vid javne komunikacije. Dobra stvar nakon ovih 11 godina je što se Kosovo, čini se, definitivno izvuklo iz tog blata i krenulo krupnim koracima napred, na čemu im čestitam.

A kakva je budućnost Bosme i Hercegovine, koja nije dovoljno funkcionalna država, i kojom dominiraju sukobljeni “nacionalni interesi”? Republika Srpska i njen predsednik Dodik dugo već podrivaju ovu državu, najavljujući secesiju? Ima li rešenja, s obzirom i da opozicija u manjem entitetu nema dijametralne stavove?

Ohrabruje poruka koju je ovih dana Miloradu Dodiku uputila Ambasada SAD u Sarajevu, postavljajući stvari na jasne osnove i sa nedvosmislenom pretnjom njegovim separatističkim ambicijama. Uzaludne su nade u novo prekrajanje granica na Balkanu. Toga neće biti ni između Republike Srpske i Srbije, a ni između Kosova i Albanije. Secesijama bi bio obesmišljen međunarodni poredak koji je osnov najšire podrške koju ima Ukrajina za borbu protiv ruskog okupatora. Budućnost Bosne i Hercegovine je u poštovanju demokratskih principa i ustavnom redefinisanju države na dobrim osnovama na kojima je funkcinisala i Jugoslavija – sa dvodomim parlamentom koji obezbeđuje ravnopravnost svih građana i ravnopravnost naroda i manjina.

Na kraju bih da prokomentarišemo rezultate predsedničkih izbora u Crnoj Gori. U pojedinim krugovima vladalo je mišljenje da pad Đukanovića sa vlasti znači jačanje ruskog uticaja u ovoj državi, kao i snažnije vezivanje Crne Gore za Srbiju, pa čak i ugrožavanje crnogorske nezavisnosti. Novi predsednik Jakov Milatović međutim u prvim izjavama ističe svoju proevropsku opredeljenost, privrženost nezavisnosti Crne Gore, a ne dovodi u pitanje ni ostanak u NATO paktu. Kako to objasniti?

Jakov Milatović je izabran na velikom talasu koji je nastao iz dva izvora – iz velikosrpskog hegemonizma i kleronacionalizma, i iz potrebe za promenom jedne dugotrajne vlasti. Ta dva talasa su se neprirodno spojila i dovela do promena 2020. na parlamentarnim, 2022. na lokalnim i 2023. na predsedničkim izborima. Promena je dobra sama po sebi, ali nije svaka promena – promena na bolje. Demokratičnost vlasti se ne pokazuje načinom na koji se dolazi na vlast, već načinom na koji se odlazi sa vlasti. Prethodna vlast DPS-a je taj test na najbolji način položila u sva tri izborna procesa. Miloševićevi socijalisti i Vučićevi radikali, a oni su, uz podršku ruske agenture, okosnica ovog talasa u Crnoj Gori, su i 2012. u Srbiji došli na vlast demokratskim odstupanjem prethodne vlasti. Oni sami, međutim, do sada nikada nisu na miran način otišli sa vlasti i ne pokazuju nameru da to učine ni ovog puta, ni u Crnoj Gori ni u Srbiji. Ponašanje Jakova Milatovića nakon izbora, osim što je bilo nepristojno i nedolično prema protivkandidatu koji mu je čestitao na pobedi, pokazuje i da je legat Mila Đukanovića, oličen u nezavisnosti Crne Gore, članstvu u NATO, multietničkom skladu i otvorenoj regionalnoj saradnji – tako masivan i nezaobiazan, da ga je nemoguće ignorisati ili preokrenuti. Pre ili kasnije, ova perverzna histerija oko smene Đukanovića će splasnuti, i nema tog Crnogorca na njegovom mestu koji bi se usudio da za milimetar pomeri temeljne stubove države koje je on postavio.