RATKO MLADIĆ, NAŠ PONOŠ I DIKA

Autor/ica 👤Tomislav Marković 24.2.2022. u 07:37

Povezani članci

foto: myspace

Piše: Tomislav Marković

Opoziciona koalicija Ujedinjena Srbija istakla je kao svog predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša, generala u penziji, koji bi trebalo da izađe na crtu autokrati Aleksandru Vučiću na izborima 3. aprila. Krenuo je opozicioni kandidat po medijima, odgovara na novinarska pitanja, otvara dušu, a iz njenih mračnih dubina iskaču razna čudovišta. Posle nekoliko Ponoševih nastupa logično je pomisliti da bi možda najbolja kampanja bila potpuno odsustvo bilo kakve kampanje, da je najbolji recept za uspeh – nemost kandidata. Nema potrebe da bilo šta govori, obećava, izjavljuje, jer će ionako svi glasati za njega zato što je protivnik Vučiću. Poenta izbora je skidanje Vučićeve tiranije, razvlašćivanje pomahnitalog manijaka koji nam radi o glavi, a usput razvaljuje i susede koliko god može.

Da je narodna poslovica koja izjednačava ćutanje i zlato ponekadd istinita videlo se posle prvih javnih nastupa opozicionog kandidata, pogotovo nakon njegovih višekratnih priča o Ratku Mladiću, genocidu u Srebrenici, ratu u BiH, Republici Srpskoj, ratnim zločinima i sličnim temama koje se tiču teškog nasleđa prošlosti. Vrlo brzo se pokazalo da Ponoš o navedenim pitanjima razmišlja slično kao i Vučić, odnosno da se njegov odnos prema zločinačkoj prošlosti poklapa s većinskim stavovima srpskog društva, ogrezlog u poricanje, relativizaciju i istorijske falsifikate.

Tragična ličnost

“Ratko Mladić je jedna tragična ličnost. Ja sam imao priliku da Ratka Mladića upoznam na početku rata u Kninu, čovek koji je meni imponovao kao oficirčina. On je ideološki tada bio komunista, ali to nije važno, takva je bila vojska. On je radio briljantne stvari u Bosni i Hercegovini. Snage pod njegovom komandom uradile su i neke brutalne zločine. Za te zločine odgovarao je on, odgovarali su neki pojedinci. Ali zato ne treba da odgovara ni cela generacija, ni ceo narod, zločini su takvi da uvek neko personalno odgovara za to”, kaže kandidat Ponoš, predstavnik drugačije, demokratske, evropske Srbije.

Prvo i najvažnije, Ratko Mladić je čovek koji je osuđen za najmonstruoznije ratne zločine počinjene nakon Drugog svetskog rata, uključujući i genocid u Srebrenici. Mladić je zločinac, nije heroj, nije tragična ličnost, i nikog ne treba da bude briga kakva je on ličnost, niti kako je kojem generalu delovao kao osoba, kakav je utisak ostavljao, pogotovo ako je nekom imponovao. Sve što treba da znamo o Mladiću je da je on jezivi ratni zločinac, masovni ubica odgovoran za smrt stotinak hiljada ljudi. Ne jednog, ne stotinu, ne hiljadu, već sto hiljada. Kraj priče, kraj svakog razgovora, nema više šta da se kaže, ende.

Briljantni ratni zločini i genocid

O tome da li je bosanski koljač “tragična ličnost” gospodin Ponoš bi eventualno mogao da progovori koju tek nakon što ispriča priču o svakoj Mladićevoj žrtvi ponaosob, detaljno. Pa kad taj posao završi kroz nekoliko decenija ili vekova, onda nek priča i o realizatoru genocidne politike i nekakvom njegovom “tragizmu”. Mada ni tad ne bi trebalo o tome govoriti, niko ni danas ne govori o tragičnim ličnostima Addolfa Hitlera, Hajnriha Himlera, Jozefa Gebelsa ili Adolfa Ajhmana, već se isključivo govori o tragičnoj sudbini miliona njihovih žrtava.

Ratko Mladić je bio zapovednik vojske koja je ratovala protiv civila, u takvom ratu nema briljantnih akcija. Kad dobiješ od JNA svo naoružanje, logostiku, kasarne, artiljeriju, tenkove, topove i kreneš da ubijaš mahom nenaoružane ljude samo zato što su druge vere ili nacije, nema tu ničeg briljantnog. Kad držiš Sarajevo u opsadi četiri godine, ispaljuješ stotine granata svakog dana, rokaš po civilima, spaljuješ knjige, kad tvoji snajperisti mrtvi hladni pucaju deci u glavu – šta je tu tačno briljantno? Kad otvaraš koncentracione logore, po uzoru na naciste, u kojima mučiš i ubijaš nevine ljude – šta je tu vojnički i oficirski? Kad za nekoliko dana pobiješ preko 8.000 ljudi, ti si se ispisao iz civilizacije i ljudskog poretka, tu je svaka priča o briljantnosti, oficirčinama, tragičnosti, heroizmu – samo dosoljavanje rana porodicama žrtava, ruganje mrtvima i negiranje genocida.

Kentaurska kombinacija heroja i zločinca

Nije to jedino što je Ponoš zborio, njemu bulažnjenja nikad dosta: “Mnogi od heroja koji su uradili časna dela imaju taj oreol heroja u srpskom narodu, ako govorimo prekodrinski. Neki od njih su učinili časna dela, neki su odgovarali zato što su pod njihovom komandom učinjeni neki zločini. Često puta oni su tragične ličnosti, kombinacija i heroja i čoveka koji je odgovoran za zločine. Nije se bitka vodila nijedna u Njegoševoj ulici, u kafićima se ne ratuje. Ovi koji crtaju murale, bolje neka se vrate u svoje kafiće. A oni to i ne crtaju zato što su se oni setili toga, nego zato što ih je neko pustio na ulice. Na kraju krajeva, mi imamo vlast koja ne rešava nijedan realan problem. Oni rešavaju samo probleme koje su oni stvorili. Oni crtaju te murale, oni onda pokušavaju da to reše”.

Nisu “pod njihovom komandom učinjeni neki zločini”, nego je Mladić bio glavni komandant ratnih zločina, etničkih čišćenja i genocida. Nije se njegovim podređenima ništa omaklo, već je u pitanju sistematsko zatiranje bošnjačkog naroda i drugih nesrba, tipična fašistička politika na krvavom delu. Kakva je to kentaurska kombinacija heroja i zločinca? Gde to još postoji osim u glavi generala Ponoša i u imaginaciji sumanutih velikosrpskih nacionalista? Šta je to herojsko učinio Mladić? Gde su bitke koje je vodio? Gde su mu Sutjeska, Neretva, Igmanski marš? Nema ih! Nema ničeg sličnog u njegovoj karijeri, jer ničeg sličnog nije ni moglo da bude u genocidnom ratu vođenom zarad zatiranja Bošnjaka i zarad stvaranja etnički čiste teritorije. Nema časnih i velikih bitaka, ima samo zločina, nasilja, sramote i beščašća. Da nije možda uništavanje nekoliko stotina džamija, taj nezapamćeni kulturocid koji je trebalo da zatre tragove jedne velike kulture – herojsko delo?

Pravedni zločini i još pravedniji genocid

Nije se Ponoš tu zaustavio, već je nastavio da se ukopava, i to onako volonterski, bez ikakve stvarne potrebe: “Išao bih u Potočare. Išao bih i u Kravice. Ali bih očekivao da i politički lideri drugih naroda u BiH dođu u Kravice. Jedino se to tako reši. Ne može se entitet RS tretirati kao entitet nastao na zločinima. On je nastao na pravednoj borbi srpskog naroda. Da se stvori konačno krov, posle više vekova. Kroz svašta su prošli. Genocid je, na kraju krajeva – jedna od tipičnih pet crtica koje objašnjavaju šta je genocid – ta istorijska zla sudbina našeg naroda, da je prošao kroz proces janičanjenja, da su im deca odvođena… To je genocid. Ništa nam dobro neće doneti insistiranje na kopanju po prošlosti. Pa, gde su posle 25 godina od tog rata Francuska i Nemačka, da su kopale po prošlosti gde bi stigli.”

Uzaludne su ove finte sa ravnotežom zločina, nema tu nikakve ravnoteže, to je ionako stara strategija poricanja oličena u čuvenoj frazi “A šta su oni nama radili?” Da je Republika Srpska nastala na pravednoj borbi srpskog naroda misle i Vučić i Šešelj i Boško Obradović i cela desnica, a s tim se slažu i svi zločinci osuđeni na višedecenijske zatvorske kazne, valjda zato što su se pravedno borili. Pune su masovne grobnice po BiH dokaza da je RS nastala na zločinima, da je ona najveći spomenik zločinu i genocidu u Evropi. Pa i sama Ponoševa “tragična ličnost”, Ratko Mladić, na Skupštini RS u maju 1992. godine, kad su doneti strateški ciljevi koji su uključivali etničko čišćenje, rekao o čemu se radi. “Prema tome mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je lјudi genocid”, rekao je tada Mladić.

Ne pitaj me za mračnu prošlost

Za Ponoša je to pravedna borba, o čemu bi mogao da izvesti i ostatak civilizovanog sveta, čisto da milioni ljudi ne žive u zabludi. Ali zato pušta suzu nad istorijskom zlom sudbinom srpskog naroda, nad Osmanskim carstvom i odvođenjem dece u janičare. Kad su onomad Milošević i njegova intelektualna posluga spremali rat, oni su se bar uhvatili ustaških jama i Jasenovca, koristeći nevine žrtve iz Drugog svetskog rata kao opravdanje budućih pokolja koje su planirali da izvrše. Ne znam šta gospon proevropski kandidat sad pokušava da kaže, valjda da su ratni zločini i genocid iz devedesetih osveta za janjičarenje od pre pola milenijuma. Ako već želi da zna nešto o tome, pošto je očigledno da voli da priča o stvarima o kojima pojma nema, neka pročita nešto o Mehmed-paši Sokoloviću, o tome kako je učio persijski, arapski, turski, italijanski i latinski jezik, o njegovom munjevitom usponu na društvenoj i političkoj lestvici, bogatstvu koje je stekao, o vladanju velikom i moćnom imperijom.

Budalesanje o tome da kopanje po prošlosti ne donosi ništa dobro, te o Francuskoj i Nemačkoj koje se nisu bavile prošlošću, nije vredno velikog komentara. Treba ipak reći da neko ko bi da se bavi politikom na drugačiji način od naprednjačko-socijalističko-radikalskog, ko je opredeljen za evropske vrednosti – morao bi da zna ponešto o evropskoj istoriji. Stvarno je idiotski ne znati ništa o decenijskom procesu suočavanja s prošlošću u Nemačkoj, o nastojanjima da se prošlošću ovlada, da se napravi radikalan rez i otklon od nacističkog nasleđa. Bez tih napora ne bi bilo dobrih odnosa Francuske i Nemačke. A funkcionalna, uspešna društva ne neguju neurotičan odnos prema prošlosti, negirajući njene loše strane, panično bežeći od činjenica, već nastoje da se izbore sa mračnim stranama sopstvene povesti.

Život ide dalje, naročito u masovnoj grobnici

Pričao je još Ponoš na istu temu, sve u istom, dobro poznatom stilu. Na kraju je, da ne bude nesporazuma, na svom Twitter profilu objavio deo svog nastupa u Utisku nedelje, uz prigodnu poruku: “Istorija istoričarima da o njoj uče buduće generacije. Ali da ostane zapisano da srpski narod nije genocidan i da Srbija nije počinila genocid.” Srbija nije baš nevina, što je i sudski utvrđeno, da ne pričam o tome da su genocid, etnička čišćenja i agresija osmišljeni u Beogradu, te da su svi oficiri koji su činili zločine i učestvovali u genocidu – finansirani iz Srbije, od para poreskih obveznika čiji bi predsednik Ponoš trebalo da bude.

Postalo je već dosadno objašnjavati da niko na svetu ne tvrdi da je srpski narod genocidan, da sintagma “genocidni narod” ne postoji, da je niko u svetu ne koristi, te da su taj kretenski izraz smislili upravo velikosrpski nacionalisti, pokušavajući da na čitavu naciju prebace sopstvenu krivicu za ideološko-koljački projekat. Ko god koristi sintagmu “genocidni narod”, taj se sam odao. U pomenutom snimku Ponoš pominje odlazak Borisa Tadića na komemoraciju u Potočare da se pokloni “tim žrtvama”, pa veli: “Ta stvar je završena, život ide dalje”. Čiji život? Koji to život ide dalje? Život 8372 pobijenih? Život majki, sestara i supruga koje decenijama traže svoje voljene, sahranjuju po tri kosti iz njihovih tela, jer je onaj “oficirčina” i “tragična ličnost” zatrpao leševe u masovne grobnice, pa ih je posle vadio i premeštao u sekundarne i tercijarne grobnice, kako bi zameo trag svog zločinstva? Gospodine kandidatu, jeste li vi normalni?

Nakon silnih lupetanja Zdravka Ponoša, druga opoziciona koalicija “Moramo”, okupljena oko stranke Ne davimo Beograd, odlučila je da ipak ima svog kandidata na predsedničkim izborima, jer je ovaj sadašnji opozicioni kandidat očigledno namenjen desničarskom biračkom telu. Tako da ćemo i mi koji izvoljevamo i tražimo pogače preko heba (srpski: kandidata koji se ne divi genocidašima, ne podržava masovne ubice i bar glumi da je normalan) imati za koga da glasamo. U drugi krug će onda najverovatnije ući Ponoš i Vučić, pa ćemo morati da glasamo za ovog SMB-kandidata koji je impresioniran masovnim ubicom.

Manja opasnost po sebe i po druge

Najveći apsurd nije u tome što opozicioni kandidat misli isto što i Vučić po pitanju zločinačkog nasleđa, već u tome što je i takav kakav je, nikakav, manje zlo od ovog radikalskog jastreba koji je direktno učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu. Dotle smo stigli na sadašnjem stepeniku našeg dijalektičkog razvoja koji ide linijom strmoglava i sunovrata. Nije ni čudo što su susedi digli ruke od nas i što vide da za nas nema nikakve nade.

Ako je nešto jasno iz ove predizborne situacije to je da je Srbija zaparloženo i propalo društvo, da od suočavanja s prošlošću nema ništa, niti od istine, odgovornosti, pomirenja sa susedima. Zato treba biti realan i smanjiti očekivanja. Nakon pada Vučića i naprednjaka, Srbija neće postati proevropski orijentisano društvo sa vladavinom prava, jednakošću svih pred zakonom, slobodnim medijima, nultom tolerancijom korupcije, poštovanjem prava i sloboda. Neće biti obračuna sa toksičnim nacionalizmom, niti suočenja sa totalnim porazom koji smo sebi priredili tokom devedesetih, neće se analizirati uzroci naše propasti i zla koje smo naneli drugima, neće biti okretanja novog lista.

Biće malo manje represije, malo manje pritiska na medije, malo manje naci-divljanja, projekat “Srpski svet” neće ići tako glatko, komšijama će biti malo lakše s nama, a i građanima Srbije će život biti malo podnošljiviji. To je sve što se može očekivati od ovakve političke alternative. Srbija će biti malo manje opasna po sebe i po druge. To je naš maksimum. A s obzirom na nemerljivu količinu zla koju smo naneli drugima, na to da nismo u stanju s tim zlom da se obračunamo, na to da isti ideološki otrov negujemo i uzgajamo do dana današnjeg, s obzirom na nadrealnu količinu samoubilačke energije koju emitujemo uništavajući i sami sebe – ništa bolje nismo ni zaslužili, niti je nešto bolje u ovakvom društvu moguće.