2015 – Kako prepoznati cenzuru?

Povezani članci

• Pomirile su se čak i Sjeverna i Južna Koreja, ali Hrvatska i Srbija nikako
• TRAGEDIJA SA DUŠANOVCA
• Ako Hrvati ne progovore protiv Orbana, tko će?
• Oskrnavljen spomenik Žarku Zrenjaninu
• Prof. Aleksandar Ilić na konferenciji EuropeanLab – Delfi (Grčka)
• DA LI LIČIM NA KOMUNISTU?

Piše: Vladimir Milutinović

Na zalasku 2014. godine, ministar informisanja Tasovac najzad se izjasnio o pitanju cenzure, doduše na očekivan način. Za njega je cenzura pitanje na koje svako sam treba da odgovori, a o čemu će poslednju reč reći vreme. Ovo su inače uobičajena sredstva da se izrazi mišljenje da je nešto potpuno subjektivno, relativno, nerealno. Vidite kako pitanje slobode medija u navodno liberalnom poretku, preko samo nekoliko rečenica, može da se preseli u prostor nerealnog. Nedavno sam pisao da smo mi po načinu razmišljanja još u srednjem veku. Na isti ovaj ministrov način je i pitanje božije intervencije, krivice i milosti u srednjem veku bilo stvar vere i nije moglo biti ispitano nekim realnim sredstvima. Naravno, postojalo je mučenje i priznanje grešnika, ali to traži i Tasovac (doduše, samo priznanje) kada kaže da o cenzuri treba da govore novinari, urednici i vlasnici medija.

Dakle, Tasovac kaže:

– Na pitanje da li postoji cenzura ne može se odgovoriti na objektivan način,
– Zbog toga se ništa ne može ni preduzeti.

(Medijski zakoni koje je donelo ovo ministarstvo tu ne spadaju u preduzimanje pošto se tiču privatizacije, a kod nas razlika privatno-državno u pogledu podložnosti cenzuri ne igra nikakvu ulogu.)

Cenzura se posmatra jedino kao pitanje odnosa nekog nadređenog i nekog podređenog i na to koje je naloge ovaj gore davao ovom dole. Pa, pošto ovaj odnos nije javan, sve postaje relativno. Međutim, u moderno vreme iznalaze se načini da se na važna egzistencijalna pitanja, poput slobode medija, ipak odgovori na objektivan način. A tu dosta pomažu definicije. Najpre, definicija cenzure.

Cenzura je uklanjanje dela važnih informacija iz javnog prostora.

U ovoj definiciji ne pominje se KO uklanja informacije. Ipak, tu su moguće dve opcije:

– Informacije uklanja novinar sam, ili
– Informacije uklanjaju urednici, vlasnici i političari u nekoj vrsti gradacije.

Pošto je modeno vreme. vreme slobode, uzima se kao verovatno da bi svi ljudi, budući slobodni po sebi, pokrili sve informacije da im je to dozvoljeno. Što znači da ako neke informacije nedostaju po pravilu i (skoro) svuda to nije posledica spontanog slepila svih novinara nego je posledica intervencije odozgo. Ideologije malo pomažu – one služe da se uklanjanje interiorizuje, tako da intervencija nije uvek potrebna.

Toliko o tome. Međutim, za detekciju uklanjanja sadržaja nije potrebno znati da li postoji intervecnija odozgo na koju se, kao jedino relevantnu, fokusira i naš ministar informisanja. Dovoljno je videti koja informacija je uklonjena. Ima nekoliko glavnih načina da se važne informacije uklone:

– Zamena pravih informacija lažnim.

Za ovaj način obično svi spontano mislimo da je nemoguć, pa je zato tim moćniji. Na primer, kada od nekog novinara čujete da je naš javni sektor “prevelik” i da smo po tome šampioni u svetu, niko ne misli da je to možda prosto netačno. U slici – ako je napolju mrak, a u novinama piše da je sunčano, to je prvi način cenzure.

– Izostavljanje važnih informacija.

Ovaj način je najmoćnije sredstvo cenzure jer ono čega nema, ne bode oči. Kada se neki sadržaji izgube iz medija, retko ko misli na njih, ma koliko da su relevantni. Na primer, ni u jednom našem mediju niste mogli da u naslovu pročitate da je formalna zaposlenost prošle godine pala za 1,4%. Potpuno ilustrovanje ovog uklanjanja zahtevalo bi upoređivanje postojeće slike u medijima sa potpunom slikom što nije lako. Da bi se potpuna slika uspešno uklonila, naučna zajednica u nekom društvu mora biti pasivizirana i slaba.

– Izostavljanje vrednosnih ocena koje su negativne po vlast.

Pored činjenica, u javnom prostoru postoje i vrednosti. Na primer, da li će vrednost slobode biti nešto realno ili nešto samo subjektivno, pravi veliku razliku. Naš sistem aktivno cenzuriše sve univerzalne vrednosti, ali to je više filozofsko pitanje. Našim cenzorima važnije su jednostavne praktične stvari – klijenti treba da budu prikazani pozitivno, a ne negativno (protivnici klijenata, naravno, obrnuto). Tako je većina medija još u toku kampanje za prošle izbore. prikazivala Vučića u pobedničkim pozama.

– Uklanjanje logike iz javnog prostora.

Ovo je takođe moćno sredstvo. Svako društvo ima neku logiku po kojoj funkcioniše. A autoritarna vlast teži da po mogućstvu logiku sasvim ukloni, odnosno da je podredi svojim potrebama. Na prošlim izborima u Mionici dogodilo se prebijanje opozicionih kandidata od strane nepoznatih osoba. Na pitanje da li će policija istražiti šta se dogodilo i da li su “batinaši” bili iz SNS, ministar policije odgovara da se sigurno nije dogodilo ništa negativno po SNS, jer to dokazuje natpolovična podrška koju je SNS dobila na tim izborima. Da nije uklonjena, logika bi nam rekla da ove dve stvari – podrška SNS i odgovornost članova SNS za prebijanje – nisu u logičkoj vezi. Kod nas je pak ceo slučaj već zaboravljen.

– Zamena čitave realnosti realnošću ideologije.

ova cenzura je najsveobuhvatnija, ali zahteva i najviše specifičnog znanja da bi se prepoznala, znanja koje je apsolutno delegitimisano. Retko šta nailazi na toliko čuđenja, kao dovođenje u pitanje ovakvih stavova: “Zbog toga je danas svima jasno da nema ozbiljne vlade bez LDP-a, zato što taj deo društva razume reforme koje je neophodno sprovesti.” Jesu li “reforme” baš neophodne, nužne? Hoće li za dve godine biti bolje? U sferi ideologije ova pitanja se nikada ne postavljaju. Naš svet je u tom smislu jednodimenzionalan i mnogi misle da tako i treba da bude. Problem je što je mnoštvo perspektiva, legitimnih i realnih perspektiva, definicija modernosti.

Kada stanje u našim medijima uporedimo sa ovih 5 tačaka jasno se vidi da su oni cenzurisani, blaga je to reč za ogromnu većinu njih. Ogromna većina ipak tvrdi da njih “nikad ne zovu” i da nema “nikakvih pritisaka”, i Tasovac, eto, dopušta da vreme kaže svoje o tome. Doduše, poneko, poput Olje Bećković, ispriča da su ponekad pritsici nepodnošljivi i da joj se jedan zapaženi gost sam pozvao u emisiju, ali to se gura pod tepih. Većina urednika voli da kaže kako oni, čak i ako u svemu podržavaju vladu, to rade sami, kako reče vlasnik Pinka – oni “žele da pomognu” vladi, odnosno, rade iz svoje slobodne volje, a ne po nalogu.

Problem je samo u tome što mediji nisu tu da pomažu vladi, nego građanima da procene vladu.

Ali, to je tako samo u modernim društvima.

dvogled.rs