Krvave lente II

Izdvajamo

• Obrni-okreni Handkeovo ordenje mogla bi da prekrije ona narodna - prema svecu i tropar!

Povezani članci

• Topao gest u hladne dane: Mladi Beograđani dele hranu beskućnicima
• Klauški: Josipović nije samo užasno dosadan već i opasan
• Рeквиjeм зa Б92
• Paravojne medijske formacije: Čekajući nastavak etničkih čišćenja i genocida
• “Crna Goro molim te oprosti…”
• Sarajevo, pobjeda i poraz

Foto: A.K./ATAImages/PIXSELL

Srpska istorija je prepuna laži i nitkova, koji se kasnije slave a koji su u ponavljajućim periodima, nudeći narodnu krv za ostvarenje Dušanovog ili nekog drugog carstva, zalagali se za neostvarivo, za tobož Srbiju od Budima do Soluna, možda još dalje na preostale tri strane sveta i uvek za obavezan izlazak na more. U prvom planu ratovi, ugnjetavanja drugih i osvajanja teritorije, tekar posle bi došlo obrazovanje, uređivanje sela i gradova.

Peter, du Betrüger! Austrijski folirant nakon što ga je u Banjaluci okitila tamošnja glavna snajka svratio je do Begrada po još jedno priznanje koje je najzaslužnije što se “porodilo” ono banjalučko. “Kadgod se setim Srbije ja vidim Belog anđela, ikonu iz manastira Mileševe”, ‘rekao je sinoć istaknuti austrijski pisac, nobelovac i veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda Peter Handke, nakon što mu je predsednik Srbije Aleksandar Vučić uručio Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena’, beleži uvek sluganska i nacional-šovinistička Politika.

Srbi, znano je, najviše vole palijativ, lek koji privremeno uklanja bol, polumeru. Istaknuti austrijski pisac, to da stoji, nobelovac takođe, ali što bi rekla braća Hrvati ne kužim šta znači “veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda”. Nije poznato da je u nečem pomogao toj zemlji i njegovo prijateljstvo je valjda uokvireno u podržavanju srpske (Miloševićeve) zločina počinjenih nad susedima u ratovima devedesetih godina prošlog veka. Prijatelj sam, recimo, Hrvatske, BiH, Italije, Španije, SAD, Engleske i njihovih naroda i niko mi još ništa (čak ni azil) nije ponudio.

Austrijanac, dakle (još uvek, ako se kao onaj Sarajlija ne pokrsti) katolik, kome je dilčik prevagnuo prema mržnji Bošnjaka, Hrvata i ostalih koje je Srbija početkom devedesetih godina XX veka kanila da satre, ima svoje čitanje Belog anđela. To je, kaže, anđeo koji pokazuje na praznu grobnicu i kaže ‘zašto tražite živog među mrtvima’. On je time rekao da je Hristos vaskrnuo, i kao garnirung, gađajući u srca tri četvrtine pravoslavaca, da ima kopiju te ikone u svojoj kući. Nekad dobar pisac koji je godinama već zašao u prosečnost zahvalio je na visokom priznanju i podvalio javnosti “da se nije pripremio za taj svečani čin”. Na šta li je mislio? Da li na večernje odelo sa dubokim izrezom na grudima i s reverima svilom opšivenim (smoking), dža(e)madan sa čakširama i opancima kljunašima, na galabiju možda? Ne! Ako se vajkao na slabu govoranciju mogao je to da sroči i da se ne pravda. “Znao sam samo da ću se sastati sa predsednikom i da ćemo popiti kafu. Nisam se pripremio. Ali to je dobro, jer u životu često nisam bio pripremljen unapred”, kazao je miloševićevac.  

Dodeljivač, po mnogo čemu sličan Handkeu, isporučio mu je Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena, za naročite zasluge u predstavljanju Srbije i njenih građana u oblasti javnih i kulturnih delatnosti i ličnom istrajavanju u beskompromisnoj odgovornosti prema istini, navodi se u ukazu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. (Ako “odgovornost prema istini” obuhvata i veličanje srpskih agresija na susede i balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, onda – aferim. I dodeljivaču i primaocu! Vučić je zahvalio Handeku za sve (sic – p. D. B.) što je učinio za Srbiju i srpski narod, ističući da je srpski narod srećan što u svoje prijatelje ubraja Klemensa Brentana, Braću Grim, Getea, Petera Handkea, jer našem narodu bolji, bliži glasnogovorovnici nikada nisu bili potrebni, zaboravljajući da pomene onog francuskog glumca (Depardje, Ž. ili recimo austrijskog smučara Andreasa Goldbergera koji je jednom prilikom pod dejstvom kokaina rekao da će se odreći austrijskog državljanstva i da će u budućnosti nastupati za Jugoslaviju) A i kako bi, uverljiv je Vučić, kada svaka Handkeova reč, ma kako suptilna i tanana bila, zvuči gromoglasno i dopire do najudaljenijih kutaka čovečanstva”.

Podsetivši da je Handke, tragajući za istinom, napisao Pravdu sa Srbiju, Vučić je rekao da je upravo ta piščeva apologetika, ili bar jednim delom, zaslužna za okasnelu Nobelovu nagradu, koju je po obimu dela i njegovom značaju za svetsku kulturu zaslužio još krajem prošlog veka. Ne, jer se zna da je upravo ta “apologetika” (bogoslovska nauka koja izlaže i brani hrišćansko učenje – RSHKJ/1, str. 90) bila sporna prilikom odlučivanja za dodelu Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Ali, Vučić ugađa glasačkoj mašini i dalje kaže: “Od rođenja Handkeov život je 78 godina dug poetski esej, značajan po proživljenom i napisanom. (Čovek počeo da piše odmah po rođenju – p. D.B.) Teme koje on obrađuje, teme su koje obrađuju i formiraju naše živote. Kroz reminescenciju i opažanja likova na najtaniji način opisuje nestajanje porodice, ljudsko otuđenje nedostatak komunikacije…”, rekao je Vučić i dodao da je Handkeov prepev Disove Možda spava “trajni spomenik srpskom pesništvu”.

Da mali uvek treba da budu ponizni pred velikima (koliko god da je u ovom slučaju veličina sporna) svedoči izjava ubogog srpskog predsednika da je Handke učinio Srbiji veliku čast prihvatajući orden, nakon Nobelove i brojnih drugih važnijih nagrada. “Mnogo vam hvala. Srbija ovim pokazuje zahvalnost svom akademiku i prijatelju Handkeu. Hvala Vam na svemu što činite za Srbiju. Izvinite što deo Srba nije uvek umeo da pokaže dovoljnu zahvalnost za sve sto ste učinili za nas”. Na kraju se mali još smanjio i rekao da je ponosan što može da kaže “da prkosnu Srbiju ni veliki ni njihove sluge nisu uspeli da pokore”.

Nakon što je Handke primio Orden RS i Kustinu “Veliku nagradu Ivo Andrić”, pisac Filip David je prokomentarisao da “imaju malo veze sa književnošću, a mnogo više s politikom i političkim porukama koji se na ovaj način šalju”. Moramo se prisetiti njegovog pamfleta Pravda za Srbiju, gde je, kaže David, na najbezočniji način govorio o tome da je oduševljen time šta je zatekao devedesetih godina u Srbiji, kada je Srbija bila na samom dnu. Video je “ekonomsku pobedu” kada se borilo za veknu hljeba na Trgu Republike!? Kada nije bilo moguće kupiti na normalan način benzin Handke je bio oduševljen jer “vidi neku prisnost među ljudima” koji stoje sa kantama benzina i prodaju ga!? Šetao je Kalemegdanom i u očima penzionera, koji su tada bukvalno gladovali, uočio “neko zadovoljstvo”, podseća David.

To govori o njegovoj bezočnosti i amoralnosti. David ističe da je Handke dolazio i na Miloševićevu sahranu i do zadnjeg dana ga podržavao. A to što on i danas dolazi i što ga hvale određeni intelektualni i politički krugovi ovde, govori samo o tome da mi nismo prevazišli to vreme kada je Handke podržavao režim za kojeg znamo šta je predstavljao u vreme raspada Jugoslavije. Ne mogu da govorim mimo onoga što sam govorio onda, da je Peter Handke odigrao jednu štetočinsku ulogu u sukobima prilikom raspada Jugoslavije, ostavljajući po strani ono što je njegova književnost. To ostavljam književnim kritičarima. (Milo Dor, austrijski pisac poreklom s naših prostora, rođen u Budimpešti kao Milutin Doroslovac, za jedan Handkeov roman /Na pogrešnom koloseku, str. 25/ kaže: “Bilo je tu više hartije nego života” – prim. D.B.)

David pak kaže da je uvek govorio isključivo o moralnom liku jednog svetski poznatog pisca.

“To njega apsolutno ne može opravdavati. Bilo je u istoriji književnosti, to znamo, i značajnijih pisaca koji su podržavali određene loše političke opcije, režime, i to im nikada nije bilo oprošteno. Uvek je u njihovim biografijama stajalo, pored toga šta su napisali, i ono što je njihova privatna, lična biografija, kao pojedinaca koji su sasvim pogrešno, sasvim štetno, reagovali u nekim situacijama”. To je uloga koju je odigrao, i nastavlja da je igra, podržavajući neke ideje koje su apsolutno neprihvatljive, koje su nacionalističke, koje nanose štetu, kojih se, eto, nismo oslobodili ni posle toliko vremena. Počasti koje se Handkeu sada daju za životno delo i slično nemaju mnogo veze sa književnošću, kazao je David Radiju Sarajevo. “Sam Handke u nekom svom intervjuu kaže da mu je žao što u bivšoj Jugoslaviji vrlo malo znaju o njegovom delu i što su ga malo čitali. Dakle, nije to veličanje pisca koji ima široku publiku ovde, ovo je čisto politička stvar. Uprkos uvredama koje svakodnevno primam ovde što o tome govorim, ja ga vidim kao moralnu nulu”.

Povodom Dana državnosti, samo februara prošle godine Vučić je istim odličjem zakitio državnog reditelja Predraga Gagu Antonijevića, Gorana Bregovića, Stefana Milenkovića, Milana Marinkovića zvanog Cile, mr Jadranku Jovanović, Momčila Bajagića Bajagu i Borisava Boru Đorđevića. Poredeći banjalučki orden i prethodne laureate s ovim beogradskim za Handkea bi se moglo reći da je posle izvršioca nedela u BiH sada, izuzimajući violonistu Milenkovića i možda još nekoga, svrstan među “navijače”.

Znamo li dovoljno o Karađorđu? Sumnjam! Kako je izabran (kako se samoizabrao) za vožda, slikovito je opisao (Početak bune na dahije) Svetislav Basara. “Zgusnutu tišinu u Marićevića jaruzi prvi je prekinuo Karađorđe. ‘Koekude’, jedva je procedio kroz zube. Kako hoćete. Stanoje (Glavaš) i Teodosije (Marićević) jesu junaci i dobri ljudi. Ali nemoj posle da vam đavo bude kriv”. Vi, braćo, rekao je vožd, izaberite sebi drugoga za starešinu. Eto Stanoja, eto Vula, eto Teodosija trgovca, ja ću ih najbolje slušati. Na te reči Karađorđeve rekne prota Atanasije: A zašto ti nama ne bi bio starešina, brate Đorđe. Mi svi tebe oćemo. Kaži nam zašto ti nećeš? Na to će Karađorđe: Ja ću vam kazati zašto neću. Ja sam čovek ljut i zao, pak ko ne posluša ili pođe na stranu, ili kakve pizme da tera ja ću onoga da ubijem.

U kasnijim istorijama ostalo je zabeleženo, navodi Basara, da su Karađorđeve reči knezovi i glavari propratili gromoglasnim povicima “i mi sve tako oćemo”, “takav nam treba”, “i to dobro tako i jeste”. Ali je iz tih istorija izbrisano da je, prihvatajući se starešinstva i čuvši povike odobravanja, vožd potegao pušku i pištolje i preciznim hicima u čelo pobio osmoricu glavara, pre svega za primer, a naposletku zbog toga što su sva osmorica bila protivna njegovom izboru i dizanju ustanka.

Nasuprot Karađorđu koji je se zanosio vizijom da obnovi Romejsko carstvo, Miloš (Obrenović) je knjaževstvo srpsko zamišljao kao veliko seosko domaćinstvo. Možebit da bi srpska istorija krenula boljim, lakšim putem da je umesto Petrovića na čelo ustanika stao Glavaš, ili Marićević? Ali njegova kubura (želeći da likvidira Karađorđa) je zatajila i vožd ga je upucao. Nekoliko godina kasnije sekira kojom je – po naređenju kuma Miloša – ubijen Karađorđe, nije zatajila i tako je kumovska glava u konjskoj zobnici otišla u Stambol.

Srpska istorija je prepuna laži i nitkova, koji se kasnije slave a koji su u ponavljajućim periodima, nudeći narodnu krv za ostvarenje Dušanovog ili nekog drugog carstva, zalagali se za neostvarivo, za tobož Srbiju od Budima do Soluna, možda još dalje na preostale tri strane sveta i uvek za obavezan izlazak na more. U prvom planu ratovi, ugnjetavanja drugih i osvajanja teritorije, tekar posle bi došlo obrazovanje, uređivanje sela i gradova.

Obrni-okreni Handkeovo ordenje mogla bi da prekrije ona narodna – prema svecu i tropar!