Antireligijski i antidogmatski sistem skeptičara Montenja

Povezani članci

• Sjećanje na Denisa Mrnjavca: Lahor, topli povjetarac uvijek širokog osmijeha
• Ruke iz grobalja
• Nagrada za velikana: Predrag Lucić dobitnik nagrade Kočićevo pero za 2013.
• SKRETNICE KA DOBRU I PROSTORIMA INTELEKTA
• Hegelov govor na Univrzitetu u Hajdelbergu 1816god.
• Veliki međunarodni skup o Rolandu Barthesu u Zagrebu

Religiju će – i hrišćanstvo posebno – kritikovati niz renesansnih mislilaca. Ali sa najviše doslednosti ustao je protiv religijskih dogmi veliki francuski filozof, skeptičar, Montenj, u svojim sve do danas čitanim i studiranim ”Ogledima”. Montenj je polazio u borbu protiv religije sa svojih već poznatih kreativnih skeptičkih kritika protiv feudalizma.

Montenj je izgradio čitav sistem protiv religije, protiv dogmi, pravi antireligijski i antidogmatski sistem. To su sledeća njegova opovrgavanja dogmi i time i osnova religije:

a) Religija pokušava da racionalnim ”dokazima” utvrdi postojanje boga. Sam bog nije određen i bitno je iracionalan, pa shodno tome i protivu razuma. Zato je nemoguće ”dokazati” prirodu boga, a posebno ne razumom.

b) Bogovi svih religija imaju brojne negativne osobine kao i ljudi. Čemu onda adoracija bogova?

c) Ne postoji zagrobni život ni u varijanti ”besmrtnosti duše”. Hrišćanstvo nije dalo dokaza u tom pogledu. U ateističkom napadu protiv ”besmrtnosti duše” Montenj je imao jednog vrlo kriupnog predhodnika – Pomponeuma, tvorca ”dvojne” istine – filozofske i religijske.

d) Bog nije tvorac čoveka, ali ni priroda nije stvorena za čoveka, da služi čoveku. Ni pokoravanje bogu, niti suprotnost prema prirodi, već težnja čoveka da bude u harmoniji sa prirodom – to je vrlo snažna i orginalna misao Monteneja sa kojom bi mogao samo sa retkim grčkim misliocima da se poredi. Iz ovakve teze nužno sledi zaključak da čovek kao sastavni deo prirode, nije nikakvo superiorno biće, ali da postoje razni oblici materije prirode, to je nesumnjivo. Duboko poniranje i česte meditacije na briljijantnim ”Ogledima” dovode do suda da je Montenjenov skepticizam više realna mudrost, nego brana skepse protiv saznanja. Veliki mislilac ostavio je toliko snažnih i ubojitih misli protiv praznoverja, predrasuda, religijske zatucanosti, ograničenosti dogmi, superiornisti i boga i čoveka nad prirodom da zaista sve ulaze u stvaralački fond duhovnog procesa čovečanstva, naročito u one najviše vrednosti u borbi ateizma. Montenj je u neku ruku inspirator one plejade francuskih mislilaca i francuskih boraca za dostojanstvo čoveka protiv religije. U ovom ” postavljanju čoveka na njegovo mesto” sadržana je indirektno, ali jasno, kritika neminovnih ishoda idolatrije čovečijih sposobnosti… i uzdizanja tih sposobnosti do najuzvišenijih osobina bogova.

Antireligijski pogled montenja je sproveo konsekventno i u etici. Religija obećava sreću na nebesima, a glavni princip morala čoveka treba da bude aktivna borba za sreću u životu na zemlji. Antipasivan etički pogled na svet dejstvovao je kreativno na nosioce ateizma u Francuskoj.

Brojni naučni radnici dvadesetog veka u svojim stuidijama posvećenim Montenju ustanovili su njegov odlučujući uticaj na takve gigante progresivne misli i progresivnih društvenih kretanja kakvi su bili Dekart, Volter, Ruso i francuski materijalisti. Ovakav njegov uticaj još jednom potvrđuje veliko istorijsko mesto Montenja u borbi ideja: mada se agnosticizam i skepticizam često izjendnačuju, Montenjenove skeptične ideje bile su uperene protiv mistike, religije, teologije, a ne protiv naučnog saznanja. Zato je njegova misao kreativno dejstvovala na potonje mislioce i naučnike.

Ka filozofiji