Svetislav Basara: Bratstvo i putstvo
Povezani članci
Eh, šta ti je sabornost, Prezident potegao na otvaranje nekakvog banjalučkog auto-puta koji – za razliku od auto-puteva koje otvara po Srbiji – zaista postoji. Bar pretpostavljam.
Na ceremoniji otvaranja, osim domaćina, Mila Dodika, pojavili su se i Kusta i Nole. Sve je bilo idilično. Mislim: devojčice u narodnim nošnjama, makaze, govorancije. Samo je nedostajala parola „I posle Tita – Tito“.
Tito, međutim, na slična otvaranja nije dovodio umetnike i sportiste. On je znao da stvari postavi na svoje mesto. Nije da nije vodio računa o umetnicima i sportistima, ali ih je primao jednom godišnje, obično o dvadeset petom maju, jednom od njegovih mnogobrojnih rođendana. Ponekad bi znao da ode i na neku premijeru, pa da posle u salonu ćaska sa dramskim umetnicima, o čemu svedoče stranice i stranice memoarske literature. Ama, na državno-otvaračke poslove nije ih pripuštao.
Prebacuju mi neki poznanici da preterujem sa lamentima o drugu Valteru. Sećaju se da nisam bio neki naročit jugoentuzijasta, a ni ljubitelj lika i dela. Podsećaju me na revolucionarne pesmice koje sam svojevremeno komponovao u kolima, kasno noću, na putu za Zlatibor, poput recimo ove: „Oj Tito, Titice, popušiš nam kitice.“ Šta si sad navalio da veličaš Broza, pitaju me, kad si toliko puta flagrantno kršio zakon o zaštiti lika i dela?
Tačno je to. Nisam bio zatočnik političkog sistema socijalističkog samoupravljanja, ama jedna stvar se drugu Valteru ne može osporiti. Imao je, brate, stila. Osim toga, znao se tada neki red. Kada, recimo, drug Tito dođe na takozvano otvaranje, mogao si biti siguran u nekoliko stvari. Na prvom mestu da je TO što otvara zaista sagrađeno i da (bar neko vreme) besprekorno funkcioniše. Kuku meni, mogu samo da zamislim šta bi se dogodilo da se neki aparatčik drznuo da Najvećeg sina naših naroda i narodnosti pozove na otvaranje nekog nedovršenog objekta. Pravac Goli otok, bez obzira što je odavno zatvoren.
Imao sam, konačno, utisak da drug Stari ne polaže mnogo pažnje na otvaračke govorancije. Shvatao ih je kao čisto protokolarni čin, izgovarao bi prigodna opšta mesta, a za razliku od Kastra znao je da se umeri. Jeste, bilo je i tada pionira i pionirki u narodnim nošnjama, ali tada je bio komunizam. Nego, šta sam ja hteo da kažem? Ah, da. Tito nije očekivao da otvaranja puteva i škola realizuju njegovu politiku. Otvaranja su bila realizacija te politike. A politika se vodila u CK.