Stranačka kultura

Povezani članci

• Nermin Čengić: O rasadniku gluposti
• Zakon o zaštiti druga Transkripta
• Stojićeve knjige na njemačkom, bugarskom, slovenačkom i makedonskom
• Ministar odbrane dokumente o aktivnostima 37. motorizovane brigade VJ na Kosovu proglasio državnom tajnom
• Pokrenuto razrješenje uhapšenog ambasadora BiH u Kataru Abdulaha Skake
• Pavlović: Opasna je kanonizacija i lokalizacija protesta na Belvederu, Abazović se Zapadu prodao kao centar

Mecenstvo je staro bezmalo koliko i sama umetnost, a stranačko je samo jedan od ovdašnjih oblika „pomoći“ kulturi. Ko to ne shvata – utro je put preseljenju na marginu, životnu i umetničku. Ili je toliko poznat i priznat da prevazilazi državne granice, postajući time prevelik zalogaj za stranačku (zlo)upotrebu.

I za vreme naše rane mladosti postojala je stranačka kultura. Ona je, doduše, pravdana ideološkim interesima i “naučnim” pogledima na njeno mesto i ulogu u društvu. I bila je jedna i jedina. Usput, do nje se i više držalo. Čak su je respektovali i oni koji se u kulturu „nisu preterano razumevali“, niti im je bila svakodnevna potreba. Bilo im je jasno kako je imati „nešto od kulture“ ili učestvovati u „kulturnim događajima“ odraz dobrih običaja, dokaz ozbiljnosti i stvar prestiža.

A oni koji su sledili svoj umetnički instinkt i po prirodi stvari oponirali takvom poimanju kulture, koji su je potkopavali ili joj se rugali, dobro su znali gde se nalazi “linija razdvajanja” i ko je na čijoj strani “barikade”. Znali su i to kolika je cena koju treba da plate za svoje (ne)pristajanje. U najmanju ruku – opredelili su se za nevidljivost, odnosno ilegalu. Međutim, alternativna kultura je svojom upornošću, kao prirodom svog postojanja, onu zvaničnu primoravala na ustupke i popuštanja, na ozbiljnost i sistematičnost u pristupu.

Danas, međutim, u Srbiji, preostaje nam da benevolentno slegnemo ramenima i skrušeno priznamo kako stranačka kultura jednako postoji – ali ne jedna, već mnogo njih. Sposobne su da egzistiraju jedna pored druge, prećutno ili ignorantski, jedna mimo druge, gotovo sa mirenjem nad već uspostavljenim modelom i načinom funkcionisanja.

Za razliku od one kulture koje se s nelagodom (a ponegde i ponekad s nostalgijom) sećamo, ove današnje “kulture” lišine su bilo kakvih natruha ideologije, odnosno ideološkog mišljenja, iako i samo insistiranje na njenom odsustvu takođe može biti ideologija. Uprkos tome što se po inerciji uzajamno krste desnicom i levicom, levim i desnim centrom, ekstremnom desnicom i ekstremnom levicom.

Ovdašnje stranačko lišavanje ideologije u kulturi nije posledica principijelnosti ili zgražavanja nad mogućnošću da se kultura kontaminira idelogijama, i time neizbežno reducira, već vešto oslobađanje manevarskog prostora za večite mimikrije i “prestrojavanja u hodu”. Imperativ stranačkih struktura jeste da steknu sposobnost prilagođavanja svakom izazovu i vremenu. Zbog toga se odreda ogrću plaštom kulture, kao provereno dobrom kamuflažom za skrivanje stranačkih interesa, odnosno ogoljenih apetita svojih podanika.

Ideologija je, dakle, zamenjena golim interesom članova stranaka i njihovih porodica, kao i neidentifikovanih “simpatizera”, šaptača i naturščika u “projektu”. Tako ispada da u Srbiji ima onoliko kulturâ koliko postoji stranaka u vlasti, sve u zavisnosti od rasprostranjenosti njihovih kadrova (čitaj – postotka sa kojim participiraju u deljenju režimskog “kolača”) po gradovima i selima, kao i u ministarstvima, fondacijama, agencijama i ustanovama kulture.

Dabome, taj model nije premijerno primenjen u kulturi. Naprotiv, mustre i tehnologije su samo preuzete iz daleko izdašnijih i isplativijih delatnosti u kojima je korupcija, takođe, jedini sistem koji besprekorno funkcioniše. Na drugoj strani, umetnost, odnosno umetnik koji pledira na tome da bude “ničiji” (odnosno – svačiji) rizikuje da postane neprimetan, odnosno – neuposlen, što nadalje znači – ignorisan i ponižavan, a u krajnjoj instanci destimulisan da se njome bavi. Sve dok ne digne ruke od umetnosti ili dok se ne “prilagodi” i “urazumi”. Drugim rečima – dok ne pređe u neki od stranačkih tabora i strpljivo čeka angažman.

Tako, recimo, u jednom gradiću imamo tradicionalnu kulturnu manifestaciju nad kojom su se iživljavale generacije političara i politikanata svih vrsta i u više režima. Svejedno, manifestacija je opstala; uprkos njima ili baš zbog njih, ko bi ti znao!? Ne treba biti siguran da ne postoji tradicija i u zloupotrebi. Zašto da se bilo šta menja bez preke potrebe?

Reč je o obeležavanju rada i zasluga nacionalne veličine prvog reda, tako da se ne postavlja pitanje opravdanosti postojanja takve manifestacije. Da je u pitanju značajan događaj potvrđuje i prisustvo kamera državne televizije. Gradonačelnik je, po prirodi stvari, član jedne stranke, a pošto je, sasvim razumljivo, ambiciozan, služi se oprobanim receptom, te se oslanja na “infrastrukturu” stranke kojoj pripada, i čiji je, razume se, odani vojnik.

Da bi postigao očekivani nivo manifestacije, na svečano otvaranje poziva predsednika svoje stranke. Ukoliko isti istovremeno nije i predsednik ili zamenik predsednika vlade, ukoliko nije sprečen državni(čki)m poslovima, onda će poziv da uputi nekom od stranačkih ministara. Makar kultura ne spadala u “njegov resor”, ni sferu interesovanja. Usput će uputiti poziv i ostalim stranačkim kolegama iz vrha stranke, kao i stranačkim gradonačelnicima iz okolnih gradova, ako ih ima. Lako je prepoznati stranačke pripadnike; okićeni su osobenim bedževima, značkama, broševima, ukoliko već prostački ne mašu stranačkim zastavama i prepoznatljivim frazama.

Podrazumeva se da “tradicionalna manifestacija od nacionalne važnosti” mora da poseduje “odgovarajući nivo”, te je neophodno da se ispuni “primerenim sadržajem”. No, gradonačelnik ni zbog toga ne bi trebalo da ima glavobolju. Svaka ozbiljna stranka, pa i njegova, raspolaže izvesnim brojem pisaca, scenarista, reditelja, producenata, glumaca…, i drugih univerzalnih kulturnih radenika, specijalizovanih za obeležavanje praznika i jubileja. Angažovaće, dabome, upravo njih. Oni će da postave igrokaz, recital ili splet igara iz svog bogatog nazdravičarskog repertoara. Usput će unajmiti i partijske slikare, scenografe, kostimografe, ali i niži nivo stranacke reprezentacije – vlasnike razglasa, osvetljenja, nepokretnih i pokretnih ugostiteljskih objekata i tezgi, kao i mnogih drugih zanata i profesija koje opslužuju takve skupove…

U “realizaciju projekta” sasvim spontano će se uključiti i stranačke nevladine organizacije, “neprofitne” i “društveno odgovorne”, kako obično vole da se predstavljaju. Da, ima i takvih! I ne mali broj! Na kraju balade sve će to lepo da se naplati sa računa predviđenog za dotičnu manifestaciju iz opštinskog i republičkog budžeta. A kulturni poslenici će se i nadalje deliti na “naše” i njihove”, dok će im oni koji se zalažu samo za – Kulturu – biti najopasniji i, kao takvi, dostojni ignorancije na svakom koraku i u svakoj prilici.

I gotovo da se niko ne buni nad takvim stanjem stvari. Osim, možda, što ponekog od nas vređa kad se pomenuti kulturni poslenici ponašaju kao da niko ne vidi njihove marifetluke, bahatost, lažno predstavljanje. Uostalom, oni više i ne haju, niti se preterano trude da prikriju svoje stranačke dresove.

Mecenstvo je staro bezmalo koliko i sama umetnost, a stranačko je samo jedan od ovdašnjih oblika „pomoći“ kulturi. Ko to ne shvata – utro je put preseljenju na marginu, životnu i umetničku. Ili je toliko poznat i priznat da prevazilazi državne granice, postajući time prevelik zalogaj za stranačku (zlo)upotrebu.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)