Snežana Čongradin pita Tadića: Borise zašto štitiš Koštunicu?

Povezani članci

• Majstorović: Nećemo čekati sto godina za novu katastrofu, Hrvatović: Hitno sanirati klizišta
• Mostarski protesti: Političari, poslat ćemo vas na smetljište historije
• Brankica Stanković: “Stidećete se jednog dana!”
• Kronika pozorišnog proleća (III dio)
• Mrlje na pobjedi
• Heni Erceg:Naše malo misto

Izvršne vlasti i mediji snose odgovornost za dovođenje u zabludu građana Srbije, koji ni danas nisu u stanju da prepoznaju očigledne naznake neopravdanog odlaganja odgovora i zataškavanja ubistva njihovog prvog demokratski izabranog premijera

Upitan kada će biti završena istraga o oružanoj pobuni Jedinica za specijalne operacije iz novembra 2001. godine, koja se smatra uvodom u ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević naveo je kao prevashodni problem to što „u ovom trenutku u Posebnom odeljenju rade samo dvojica istražnih sudija koji su preopterećeni poslom“. Pitanje koje se nameće u neizbežnosti i najvećim laicima, a čija se sadržina zbog očiglednosti u ukazivanju na nečasne namere ovdašnjeg pravosuđa, može čak oceniti i kao neumesno, glasi: Koji je to „posao“ Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal važniji od istrage o ubistvu premijera države?

„Ja znam da je Boris Tadić odmah po hapšenju Slobodana Miloševića i panike koja je nastala među bivšim ratnicima dolazio kod Zorana da interveniše da se smeni vrh tadašnje DB i da promoviše svog brata Ranka Tadića. Identičan zahtev kao i onaj koji će nekoliko meseci kasnije da traže i pripadnici JSO, inače u odličnim vezama sa ovim Tadićevim zaštitnicima. A postoji još puno dokumenata u kojima se pominje Boris Tadić, kao idealni ministar i ’pouzdan’ čovek raznih grupa koje su iščekivale 12. mart.”
(Vladimir Beba Popović, magazin Status, maj 2007.)

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama za 2011. godinu, ukazuje se da „ustavni i zakonodavni okvir još uvek ostavlja prostora za neopravdani politički uticaj na pravosuđe”. U Izveštaju se najpre ističe da „Skupština imenuje i razrešava predsednika Vrhovnog suda koji je, takođe, po službenoj dužnosti i predsednik saveta sudstva, kao i republičkog javnog tužioca na obnovljiv mandat od šest godina, na predlog Vlade i mišljenja nadležnog skupštinskog odbora”. Autori Izveštaja Evropske komisije ističu da skupština, takođe, imenuje predsednike sudova i zamenike tužilaca koji se prvi put biraju za tu poziciju, na probni period od tri godine. Evropska komisija zaključuje da je tužilaštvo osetljivo na politički uticaj zbog svoje hijerarskije organizacije i postojeće prakse izdavanja usmenih instrukcija, uprkos zakonskoj obavezi da se daju pismene instrukcije.

Ako je ovaj uticaj izvršne na sudsku vlast ovako očigledan, ne samo kroz primere iz iskustva, koji se lako mogu identifikovati kao slučajevi koji doprinose toj tvrdnji, već i iz Izveštaja Evropske komisije, dokumenta na koji se oslanja prioritet proklamovane državne politike, postavlja se pitanje zbog čega vladajuća Demokratska stranka sprečava otkrivanje nalogodavaca ubistva premijera države i bivšeg predsednika svoje stranke. Odnosno, zbog čega nalaže specijalnom tužiocu da izlazi u javnost sa ovako besmislenim odgovorima o nedostatku kadrova da obave najvažniji posao u državi, a to je neizostavno otkrivanje ubica premijera.

Preciznije pitanje bi, zapravo glasilo: Zbog čega Borisu Tadiću ne odgovara da se otkriju ubice Zorana Đinđića? Ili, još detaljnije: Zbog čega predsednik Srbije štiti nalogodavce ubistva premijera i bivšeg predsednika svoje stranke, na čije je čelo došao nakon atentata na Đinđića?

Ako su ova pitanja neosnovana, onda je reč o potpunom amaterizmu pravosudnih vlasti, a Izveštaj Evropske komisije sadrži laži i neistine o političkom uticaju na sudove, te bi ga trebalo odbaciti i ne uzimati više kao ikakav indikator.

Advokat Srđa Popović, koji je 10. novembra 2010. godine podneo krivičnu prijavu zbog oružane pobune protiv pripadnika Jedinice za specijalne operacije, ukazivao je da prethodna istraga i suđenje izvršiocima atentata na premijera Đinđića nije ispitivala ko je direktni nalogodavac Milorada Ulemeka Legije. Popović je nedavno za crnogorsku IN televiziju rekao „da su u doba pre pobune u Jedinicu (za specijalne operacije) dolazili ljudi iz DSS-a koji su ih podsticali na pobunu”. „I nešto što me je još više zapanjilo – da je takozvani Zemunski klan finansirao kampanje Vojislava Koštunice. Ako bi takvo jedno svedočenje to pokazalo, onda mislim da više ne bismo morali ni o čemu da sumnjamo“, naveo je Popović.

Zašto Tadić štiti Koštunicu?

Jedini, koji je ikada ponudio javnosti odgovor na ovo pitanje, bio je Vladimir Beba Popović, jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera. Od 2004. godine, Popović javno postavlja ovakva pitanja. S obzirom na to da tvrdi da zna odgovore i da iz te pozicije i postavlja pitanja, ne čudi što su se široj javnosti ona ukazala u nešto jasnijoj formi tek sedam godina kasnije. Naravno, izvršne vlasti i mediji snose odgovornost za dovođenje u zabludu građana Srbije koji ni danas nisu u stanju da prepoznaju očigledne naznake neopravdanog odlaganja odgovora i zataškavanja ubistva njihovog prvog demokratski izabranog premijera.

U intervjuu za magazin Status maja 2007. godine, Vladimir Popović odgovara na pitanje – čime Koštunica može da ucenjuje Tadića.

„Tadić je bio miljenik i pulen jedne grupe ratnika, zločinaca, lopova i pokvarenjaka, uglavnom funkcionera DB i vojne službe bezbednosti, angažovanih na ratištima Hrvatske, Bosne i Kosova, koju su činili, između ostalih, Tadićev brat, Ranko Tadić – zvani Manijak, Dragan Filipović, izvesni Valter, Petar Pojić, direktor ART TV, ali i Tadićeva dugogodišnja veza vojne službe – Branko Krga. Svi oni su pod okriljem sportskog društva ‘Sveti Đorđe’ skupljali istomišljenike za koje je vlada Zorana Đinđića bila kvislinška, i pripremali paralelnu službu. Zoran Đinđić je tražio da BIA prati tu grupu, od kojih su se neki ubrzo infiltrirali u Atlantski savet, pa su onda sa tih pozicija spremali Tadića za mesto ministra vojske”.

Čime Koštunica može da ucenjuje Tadića?

„Ovakvim podacima ili još gorim. O njegovom (ne)dozvoljenom odnosu sa vojnom službom bezbednosti, posebno Brankom Krgom i to još od najmlađih dana, o poslovnim šemama i ‘kombinacijama’, pa preko kontakata sa ovakvim grupama ‘ratnika-patriota’ koji prave nekakve terorističke ćelije, bez obzira na to da li je to samo bolesna mašta frustriranih zločinaca ili i realnost. Ubistvo Zorana pokazalo je snagu i moć takvih neformalnih centara obaveštajno-mafijaških struktura.”

preuzeto sa prijateljskog portala e novine