Tajne depeše II

Povezani članci

• Bajtal: Mi smo društvo ispalo iz ideologije, društvo sile i ucjena
• Gospodar muha
• Predsjedničke laži
• Snežana Čongradin: Pohvaljena je dvoličnost
• Sablja posekla Sretenjski ustav
• Tuzlanska kolona: Jedan događaj, dvije istine – do kada?

Koristim ljubaznost portala Tačno.net i ekskluzivno za njih objavljujem deo onoga što sam pronašao tragajući za tajnim diplomatskim depešama. Preneću vam najzanimljivije detalje kako vas ne bi davio diplomatskim jezikom i formalnostima. Vežite se, polećemo…

Gospodin Dragan Čmarković – Čalma, narodni poslanik i biznismen iz Pagodine, pozvao nas je u posetu. U Pagodinu smo stigli 26.05. oko 13h i odveli su nas u lokalni restoran gde smo ručali. Naravno, ručali smo meso sa roštilja, a pre ručka su nas poslužili rakijom od koje mi se, inače,  trenutno zavrti u glavi. Pored gospodina Čmarkovića sedeo je i gospodin Velimir Milić – Selja – o njemu sam vam već pisao – čija poseta i nije najavljena protokolom, ali me je gospodin Čmarković obavestio da će nam se i on priključiti za vreme ručka. Pretpostavljao sam da je gospodin MiIić došao kako bi konačno zatvorili naše aranžmane, započete još prošle godine, a koji su trenutno blokirani zbog nekih sitnih nesporazuma sa dotičnim. Gospodin Čmarković je obilato jeo i pio neko domaće vino za koje je tvrdio da je najbolje u Srbiji. Nisam baš delio njegovo oduševljenje vinom, ali sam to zadržao za sebe.

Uglavnom, gospodin Čmarković i gospodin Milić su mnogo pili i nazdravljali svakih pet minuta, a posle nazdravljanja vino se mora i popiti tako da smo i mi bili pomali ošamućeni od tog domaćeg vina. Kada smo završili sa ručkom gospodin Čmarković je predložio da se prošetamo do njegovog zoološkog vrta. Vi znate koliko ja ne volim zoološke vrtove, ali nismo mogli da odbijemo ovaj ljubazan poziv osobito jer je gospodin Čmarković bio već pijan i ne bi bilo pametno uvrediti domaćina. Dok smo razgledali životinje u kavezima – zbog čega mi je bilo muka, ali nisam to želeo da pokažem – gospodin Čmarković nam je objašnjavao kako je koja životinja dospela u njegov zoološki vrt. Rekao nam je da je zbog jedne žirafe morao da pokrene svoje političke veze kako bi je doveo u pagodinski zoološki vrt. Ja sam čuo, iz poverljivih izvora, da je gospodin Čmarković ucenjivao neke političare i uslovljavao svoju podršku Vladi, koja je tek trebala biti formirana, upravo nabavkom toliko željene žirafe. Navodno je bilo nekih formalnih problema oko uvoza žirafe u Srbiju i gospodin Čmarković je zahtevao, preko uticajnih političara, da se to reši.

Tokom obilaska zoološkog vrta gospodin Čmarković je bio egzaltiran sopstvenim poznavanjem svih životinjskih vrsta u vrtu i pričao nam je kako on živi u prirodnoj harmoniji – tako se izrazio – sa njima. Iznenada, bez ikakvog vidljivog razloga i povoda, počeo je da govori o gay populaciji koju je on nazivao jednim zajedničkim imenom – pederi. Rekao nam je da su pederi totalna suprotnost ovoj divnoj prirodnoj idili koja vlada u zoološkom vrtu. Moji pokušaji da smirim situaciju i prebacim temu na nešto drugo nisu bili uspešni. Gospodin Čmarković je nastavio svoj sololokvij o pederima i nije mogao da se zaustavi u svom ‘pravedničkom’ besu. Pridružio mu se i gospodin Milić koji je sagu o pederima gospodina Čmarkovića začinio masnim psovkama na račun istih. Uglavnom, osnovna ‘teza’ gospodina Čmarkovića jeste da pederi nisu deo prirode već da su se odmetnuli i pervertirali u nešto grozno i odvratno. Pijan i crven od besa i alkohola izgledao mi je kao neki raspomamljeni sveštenik koji poziva gnev Božiji na nevernike i sodomite. I tada, kao grom iz vedra neba, desilo se nešto neverovatno…

Gospodin Čmarković nam je upravo pričao kako bi i on  ‘prihvatio’ pedere kada bi video neki dokaz u samoj prirodi ili kako se on slikovito izrazio: «Kada ja vidim dva zeca-mužjaka kako vode ljubav negde u šumi, onda ću ja prihvatiti da su pederi normalna stvar». Protiv ovakvih ‘prirodnih’ argumenata doista je teško reći bilo šta osim pozivanja na osnovna ljudska prava koja su zagarantovana svim građanima, pa samim tim i gay populaciji. Uzalud su bili svi moji argumenti jer je to samo još više raspirivalo bes gospodina Čmarkovića. Dok smo tako razgovarali, to jeste dok je gospodin Čmarković vodio svoje ljute monologe, prolazili smo pored omanje livade na kojoj su  pasle dve prelepe zebre. Iznenada je jedna zebra zaskočila drugu i krenula da polno opšti sa njom. Ništa čudno, rekli biste, pa to je prirodno. Da, ali obe zebre su, u stvari, bile mužjaci. Ne bismo mi to naravno ni znali da gospodin Čmarković nije iznenada preskočio ogradu i krenuo pravo prema životinjama koje su bile u punom zanosu. Pridružio mu se još jedan čovek – pretpostavljao sam da radi kao čuvar – koji mu je nešto objašnjavao i očajno širio ruke u znak nemoći pred ovim neprirodnim bludom.

Pitao sam nekog iz pratnje gospodina Čmarkovića da mi objasni o čemu se radi i dobio sam objašnjenje zbog kojeg umalo nisam prsnuo u smeh, ali naravno da to nisam uradio. Ali to nije sve… Najedanput je gospodin Milić krenuo prema ograđenom prostoru i usput pokupio grablje koje su stajale naslonjene na ogradu. Počeo je glasno da psuje i užurbanim koracima je išao pravo na zebre koje još uvek nisu slutile šta im se sprema. Kada im je gospodin Milić prišao na nekoliko metara odvojile su se jedna od druge i pobegle na drugu stranu livade. Tu je u pomoć gospodinu Miliću priskočio i gospodin Čmarković koji je pokušao da im priđe sa druge strane, ali bezuspešno jer su zebre bile mnogo brže. Ne mogu da vam opišem kakve sam nadljudske napore uložio da se ne smejem dok su njih dvojica trčkarali, onako pijani, za zebrama i pri tome psovali i vikali kao sumanuti. Nekoliko puta su pali na zemlju, to jeste na travu, a jedanput su uspeli i da se sudare glavama posle neuspešnog manevra kojim su trebali opkoliti zebre i dovesti ih u ‘mat poziciju’. No, umesto toga obojica su završili na zemlji zbunjeno otresajući glavama, prljavi i smešni kao dva izgubljena deteta. Uskoro su im prišli njihovi telohranitelji i odveli ih do automobila koji je bio parkiran odmah iza ograde gde su bile zebre.

Seli su u auto i otišli… Mi smo ostali da zbunjeno gledamo jedni u druge. Nakon pet minuta došao je neki nepoznat mladić i na rudimentarnom engleskom jeziku nam objasnio da će nas on automobilom prebaciti nazad u restoran u kome smo danas ručali,  a da će nam se malo kasnije pridružiti gospodin Čmarković i gospodin Milić. Odvezli su nas do restorana, a nakom nekih sat vremena došli su i ‘lovci na gay-zebre’. Veliki sto u restoranu se ponovo napunio hranom i pićem i atmosfera je postala vesela i opuštena. Ali, ne lezi vraže, iznenada je gospodin Čmarković ustao sa svoje stolice i lupajući viljuškom o čašu nagovestio da želi nešto važno da nam objavi. Posle kurtoazne zahvalnice predstavnicima holandske ambasade i iskrene želje da se opet vidimo u ovako srećnim okolnostima, gospodin Čmarković je najavio i ‘mali’ poklon kao znak pažnje prema svojim holandskim prijateljima. Otvorila su se vrata ‘private room’-a i jedan od telohranitelja je uneo kavez sa malim majmunom unutra. Gospodin Čmarković je preuzeo ‘poklon’ želeći da mi ga lično uruči. Zahvalio sam se na ovom znaku pažnje, ali samo objasnio gospodinu Čmarkoviću da ne mogu da primim takav poklon jer pripadam onom delu holandske javnosti koja se bori protiv zatvaranja divljih životinja, štaviše sam član lobi tima koji se otvoreno zalaže za to. Takođe sam mu  objasnio da bi bilo neiskreno sa moje strane da primim ovaj poklon, a i da mišljenje ‘viših instanci’ sigurno ne bi bilo blagonaklono…

Tu sam prekinuo da govorim jer sam video da je gospodin Čmarković crven od besa i da me posmatra očima koje se tope u mržnji. –  E, pa sada je dosta – procedio je ljutito. Majku vam pedersku, dokle ćete da nas j….. .

U potpunom šoku, pošto nisam očekivao ovakvu reakciju, rekao sam da nije lepo da nas ovako vređa i da ćemo morati otići ukoliko se trenutno ne izvini. – Ja da se vama izvinjavam – prošištao je gospodin Čmarković. Ma j…. vas EU, NATO i UN zajedno. Podigao je obe ruke prema meni, ali je pritrčao gospodin Milić i sprečio ga da me fizički napadne. Usput je gospodin Milić prokomentarisao: «Ma pusti g…. i pedere»! Krenuli su zajedno prema izlazu, a onda se, već pred vratima, gospodin Čmarković iznenada okrenuo i doviknuo nam: «Da li znate odakle su one zebre koje ste videli danas u mom zoološkom vrtu»? Ne čekajući odgovor besno nam je dobacio: «Iz Holandije, p…. vam materina»!

(Oznaka: 02BELGRADE705, Poreklo: Ambasada Beograd, Datum: 29. maj 2009., Oznaka tajnosti: Poverljivo)