Đordano Bruno: O Jednom

Povezani članci

• ZAŠTO JE KULTURNO SARAJEVO FEDERACIJA BIH
• Mag književnosti – Tvrtko Kulenović
• Darko Cvijetić – Estetika pozorišta poziva društvenost na etiku
• PLAMEN KATEDRALE NOTRE DAME
• Utorak na Vrisku donosi velika imena domaće i regionalne književne scene
• Fišer kreira sudbinu

ĐORDANO BRUNO

Đordano Bruno se rodio u Noli 1548 godine I sa osamnaest godina stupio je u dominikanski red u Napulju. Manastir, međutim, nije bio pogodno mesto za tako nemirnu dušu kao što je bila njegova, za takav univerzalni duh kakav je bio njegov, uvek sklon da sumnja I u nedodirljive istine vere. Ubrzo je, stoga, izazvao podozrenje Inkvizicije; zato mora da beži u Rim što je početak dugog lutanja koje će ispuniti njegov život: najpre kroz celu Italiju, od Rima u Nolu, pa u Savonu I u Veneciju; zatim I kroz Evropu, od Ženeve do Tuluza, Pariza, Oksforda, Vitenberga, Praga, Helmštata I Frankfurta. Tek je 1591 godine prešao Alpe da bi se vratio u domovinu: pozvao ga je bio venecijanski plemić Đovani Močenigo pa se Bruno u Veneciju I nastanio. To je, međutim, bio njegov najsrećniji boravak. Močenigo ga je prijavio Inkviziciji, bio je uhapšen I odveden u Rim gde je, posle dugog I dramatičnog procesa, osuđen na lomaču. Spaljivanje je obavljeno na trgu Kampo den Fjorn 17 februara 1600. godine

(Giuliano Procacci, Storia degli italiani 2, l’Unita’, Roma 1991, 220-221)

[…]

O JEDNOM

Dakle, svemir je jedan, beskonačan, nepomičan. Kažem da je apsolutna mogućnost jedna, jedan je akt, jedna je forma ili duša, jedna je materija ili telo, jedna je stvar, jedno je biće, jedno je najveće I izvrsno koje ne može da se shvati I zato se ne može definisati I odrediti, a time je beskonačno I bezgranično I, prema tome, nepomično. Ne menja mesto, jer ne postoji ništa van njega gde bi se mogao preneti, jer je on sve. Ne rađa, jer ne postoji drugo bić, koje bi on mogao želeti ili čekati, jer ima u sebi sve što postoji. Ne raspada se, jer nema ništa drugo u šta bi se pretvorio, jer je on sve. Ne može da se smanji ili raste, jer je beskonačan, I kao što mu se ne može dodati, tako se od njega ne može ni oduzeti, jer beskonačno nema delove koji bi se mogli meriti. On se ne može drugčije postaviti jer nema spoljne stvari koja bi mu smetala I koja bi izazivala u njemu neku naklonost. Sem toga, pošto obuhvata sve suprotnosti u svom biću u jedinstvu I u skladu, I ne može imati nikakvu naklonost prema drugom I novom biću ili nekom drugom načinu postojanja; on ne može biti podložan nikakvoj vrsti promene, niti može da ima suprotnosti ili nešto različito od sebe što bi ga izmenilo, jer je u njemu sve skladno. On nije materija jer nije uobličen niti se može uobličiti; nije završen, niti se može završiti. Nije forma, jer ne obuhvata niti uobličuje nešto drugo, pošto je on sve: najveće, jedno, univerzalno. On nije merljiv, niti je mera. Ne obuhvata sve, jer nije veći od sebe, nije obuhvaćen sobom, jer je manji od sebe. Ne upoređuje se, jer nije nešto I nešto drugo, već jedno I isto. Pošto je isto I jedno, on nema u sebi biće I biće; I kako nema biće I biće, nema deo I deo; I pošto nema deo I deo, nije složen. On je do te mere granica da nije granica; do te mere forma da nije forma; do te mere materija, da nije materija; do te mere duša, da nije duša; jer je on bez razlike sve to, I zato je jedno – svemir je jedan.

( Đordano Bruno, O uzroku, principu I jednom: 111 -113 )

Filozofski tekstovi