Novo vino u starom mehu: slovenofilija i geopolitički populizam u Putinovoj Rusiji

Autor/ica 👤MIHAIL SUSLOV 26.5.2023. u 08:44

Povezani članci

foto: Germany in World War

Milana Subotića skraćenog poglavlja “New Wine in an Old Wineskin: Slavophilia and Geopolitical Populism in Putin’s Russia” iz zbornika: „Pan-Slavism and Slavophilia in Contemporary Central and Eastern Europe: Origins, Manifestations and Functions / Panslavizam i slovenofilija u savremenoj centralnoj i istočnoj Evropi: poreklo, manifestacije i funkcija“, uredili Mikhail Suslov, Marek Čejka i Vladimir Ðorđević, Palgrave Macmillan, 2023.

Uvod

U ovom poglavlju raspravlja se o značaju srodstva slovenskih naroda i važnosti panslovenskih ideja u Putinovoj Rusiji. Tvrdi se da su promene u geopolitičkoj kulturi i ideologiji režima u Rusiji udahnule nova značenja panslavizmu koja su pogodna za izražavanje novih političkih problema i ideja. Panslavizam se ovde ne razmatra kao koherentna ideologija, već kao labavi skup političkih ideja, praktične politike, geopolitičkih vizija i osećanja čiji zajednički imenitelj predstavlja uverenje da svi narodi slovenskog porekla, kulture i jezika poseduju, ili bi trebalo da postignu, značajan stepen međusobnog kulturnog i političkog jedinstva. Termin „slovenofilija“ koristi se kako bi se shvatila hibridna i fluidna priroda današnjih panslovenskih stavova, nasuprot onim koji su u prošlosti bili artikulisani u različitim formama panslovenske ideologije. Slovenofilija je dete svoga doba, a ne recidiv nacionalnog buđenja u Istočnoj Evropi. Naprotiv, ona je jedna od mnogih oblika savremene politike identiteta, politike čije usmerenje pre proističe iz pitanja „Ko smo mi?“ nego iz kanonske ideološke dileme „Šta da se radi?“. Stoga, za razliku od klasičnih oblika pan-nacionalizma koji su eksplicitno sadržavali projekte buduće politike usmerene ka stvaranju nadnacionalnih saveza, savremeni identitetski panslavizam premešta svoj fokus sa delovanja na statičko stanje održavanja vernosti zamišljenom „slovenstvu“. Ovaj zahtev za očuvanjem slovenskog identiteta može, ali ne mora, podrazumevati preduzimanje nekih političkih akcija, poput „spasavanja“ slovenske braće od spoljnih neprijatelja, ili unapređenja projekata integracije. Ono što je nepromenjivo u takvoj interpretaciji je „sekjuritizacija identiteta“ koja može zadobiti unutrašnje i spoljašnje forme – prva se tiče osude onih koji su izdali svoje „slovenstvo“, dok se druga bavi geopolitičkom dimenzijom i sadrži viziju moćnih i pretećih neprijatelja koji stoje nasuprot napaćenim Slovenima.

U post-sovjetskoj Rusiji slovenofilija je nastala kao identitetski diskurs koji se koristi za izražavanje zabrinutosti povodom pripadnosti i različitosti, kao i za izražavanje emocionalnih i moralnih stavova spram situacije u koji smo „mi“ predstavljeni kao neprivilegovana, ugrožena i viktimizovana grupa „prokletih na zemlji“. U tom svojstvu slovenofilija je postala deo novokristalizovane ideologije Kremlja o pluralizmu civilizacija i otporu hegemonističkom projektu Zapada. Takva vizija slovenske solidarnosti ne isključuje mogućnost njenog korišćenja kao zaštitnog znaka trika ruske političke elite korišćenog još od sredine 19. veka – instrumentalizacije panslavističke retorike kao dimne zavese za hegemonističke diskurse i politike.

Ova dva lica – političko i ideološko – savremene slovenofilije pokazuju različite dinamike. Tako, dok ruska ekonomska i politička prisutnost u slovenskim zemljama i posebno na Balkanu tokom poslednje dve decenije slabi, ideološka važnost Slovena ostaje značajna, pokazujući potencijal rasta. Ideologija ruskog režima insistira na sve većoj irelevantnosti Zapada koji se poziva da osvesti činjenicu da je on samo jedna od nekoliko velikih svetskih civilizacija i da se, u svetlu toga, zaoštrava ideološka borba za Slovene. Različiti ideolozi pozivaju slovenske narode da odaberu stranu – ili da izgube svoj identitet u okviru „kolektivnog Zapada“, ili da u savezu sa Rusijom potvrde i slave svoju slovensku osobitost. Tako je, na primer, ruski televizijski voditelj Vladimir Solovjov u jednom intervjuu sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem 2019. godine nagovestio da se Srbija kretala ka Zapadu, ali da se, u izmenjenoj globalnoj situaciji, lako može dogoditi da „neće imati gde da stigne“.

Trebalo bi reći par reči kako bi se naznačio ideološki kontekst i pojasnio termin ruski „politički mejnstrim“. Taj termin se upotrebljava da označi ideologiju ruske političke elite, ili „režimsku ideologiju“. On odražava činjenicu da je tokom 23 godine Putinov režim postepeno konsolidovao svoj autoritarizam, dok su se, srazmerno tome, niše opozicije i slobode govora smanjivale. Taj proces je okončan u proleće 2022. godine kada su, u uslovima rata u Ukrajini, zabranjeni poslednji nelojalni mediji. To znači da je režim stekao određeni stepen ideološkog jedinstva, uprkos očitoj činjenici da unutar njega postoje značajne razlike i varijacije. Jednoobraznost u političkom mišljenju znači da je formirano ideološko jezgro, iako u okviru tog konsenzusa oko najfundamentalnijih principa mogu postojati bezbrojne varijacije. Metodološka posledica ovog uvida implicira da je sada celokupni javni diskurs o slovenofiliji u izvesnoj saglasnosti sa ideološkim konsenzusom, pa ta činjenica olakšava zadatak identifikovanja reprezentativnih izvora za ovu studiju.

Još jedan prethodna napomena tiče se sadržaja ideologije Putinovog režima. Možemo koristiti mnoštvo termina da indirektno opišemo ideološko jezgro putinizma: populizam, identitetski konzervativizam, desničarski komunitarizam, fašizam, fundamentalizam, kulturni nacionalizam, „civilizacionizam“, anti-zapadnjaštvo, mesijanizam i tako dalje. Problem sa ovim opisima je što se nijednim od njih putinizam ne može shvatiti u celosti, jer on zaista predstavlja nov i jedinstven ideološki fenomen čija se suština ne može svesti na bilo koji od prethodno pomenutih pojmova. Najkraće, putinizam je dosledno odbacivanje liberalnog kanona i njegove osnovne postavke „da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i traganje za srećom“. Nasuprot tome, ruska mejnstrim ideologija tvrdi da se čovečanstvo sastoji od nekoliko civilizacija sa različitim osnovnim matricama vrednosti, te stoga, iako Amerikanci mogu ceniti život, slobodu i traganje za srećom, to ne znači da su te iste vrednosti drage Kinezima ili Rusima – oni se drže sopstvenih. Međutim, usled svoje prirode koju odlikuje hegemonizam i preterana samouverenost, „Zapad“ se trudi da ostatku sveta nametne svoj regionalno specifični set vrednosti čime izaziva samo pustoš. Prema tom stanovištu, Rusiji je poverena uzvišena misija zaštite „ostatka sveta“ od „Zapada“ i uvođenja mnogo pravičnijeg sistema civilizacija koji bi zamenio neuspele zapadnjačke projekte globalizacije i multikulturalizma. U tom kontekstu, ruska slovenofilija je jedna od praktičnih posledica vizije u kojoj „Sloveni“ – zamišljeni kao posebna i od „Zapada“ fundamentalno različita civilizacija – predstavljaju, zbog svoje geografske blizine Zapadu, istorijski prvu i najnesrećniju žrtvu zapadne imperijalne agresije.

Ljudi i organizacije koji u svojim ideološkim govorima koriste termin „panslavizam“ su deo tog političkog mejnstrima ili, kao što je to odnedavno slučaj, teže da se sa margina približe političkom centru. Grubo govoreći, tri su ideološke „tačke rasta“ slovenofilije: (1) nacionalizam, u svim njegovim nijansama, od inkluzivnog civilizacijskog, do radikalne ideje o ruskoj suprematiji i rasizma; (2) anti-globalizam i socijalizam i (3) pravoslavna crkva i politička religioznost. Veoma često su sve ove tri dimenzije slovenofilije spojene. Na primer, Sveslovenski savez, najbolje umrežena panslovenska organizacija kojom predsedava nacionalista i poricatelj Holokausta Oleg Platonov, zauzima mesto u centru nacionalističkog tabora, ali takođe propagira i verski fundamentalizam i viziju misije Slovena u oslobođenju čovečanstva od globalnog zapadnog kapitalizma. Isto se može reći i za Sergeja Baburina, urednika časopisa „Sloveni“ i rektora „Međunarodne slovenske akademije“. On je deo nacionalno-socijalističke niše ruske politike, sa naglaskom na ove poslednje, levičarske aspekte. Među intelektualcima koji su posebno bliski Baburinu opšteprihvaćena je i često korišćena ideja „slovenske alternative“. Taj koncept znači da zahvaljujući svojim posebnim prirodnim osobinama Sloveni predstavljaju najplodnije tlo za razvoj „trećeg puta“, onog između kapitalizma i socijalizma sovjetskog tipa. Slovenski „treći put“ podrazumeva da bi kolektivistička svest – suzbijajući egoizam i pohlepu u traganju za religijskim smislom i svetošću, kao i naglašavajući tradicionalne vrednosti roditeljstva i porodice – Slovenima mogla pružiti istorijsku priliku da stvore novi model moralne i ekološki svesne civilizacije. Takva civilizacija bi postala realna alternativa potrošačkom kapitalizmu globalnog Zapada.

Neophodno je tematski okvir ove studije ograničiti dvema prethodnim napomenama. Prva je da se slovenofilska retorika ponekad koristi kao opravdanje aspiracija Rusije da stvori istočno-slovenski savez sa Belorusijom i Ukrajinom. Međutim, logika ovih revanšističkih ideja o obnovi nekadašnjeg državnog jedinstva razlikuje se u odnosu na panslavizam koji se u suštini tiče zamišljanja nadnacionalnog jedinstva među već nezavisnim državama. Stoga će u ovom radu biti razmatrana samo politička razmišljanja o potrebi solidarnosti između Rusije i onih slovenskih zemalja koje su bile izvan bivšeg Sovjetskog Saveza. U središtu tih diskursa obično je Srbija i, ređe, Bugarska i Slovenija. Druga napomena je da je iz ove analize neophodno isključiti različita ispoljavanja fenomena „meke moći“ i međudržavnih „filija“ koje nisu direktno povezane sa argumentom o nacionalnom srodstvu. Na primer, možemo zamisliti kako političke elite u Kazahstanu, Mađarskoj ili nekoj drugoj zemlji mogu biti rusofilske, ali to očigledno ne znači da su one motivisane panslovenskim vizijama ili idejama, te stoga neće ni biti razmatrane u ovom radu. Ova distinkcija predstavlja izvesni konceptualni izazov kada je reč o proruskim diskursima i politikama slovenskih zemalja. U kojoj meri, na primer, panslavizam zaista objašnjava srbofiliju ruskog političkog mejnstrima, a koliko je ona samo rezultat strateške ili ekonomske kalkulacije? Drugim rečima, da li je panslavizam sredstvo ili cilj ruskog političkog vođstva? U ovom poglavlju bavićemo se tim pitanjima razmatrajući ulogu i mesto slovenofilije u ruskom političkom mejnstrimu. (…)

Geopolitički populizam

Važna dimenzija komunitarističke geopolitike je ono što bi se moglo nazvati geopolitičkim populizmom. Prema opšte prihvaćenom tumačenju, populizam se temelji na suprotstavljanju „naroda“ i „elite“. Ovo suprotstavljanje nastaje iz zabrinutosti zbog neuspeha demokratije da na „pravi“ način predstavlja „narod“, kao i iz komunitarističke vizije „naroda“ kao entiteta sa stabilnim, nepromenjivim identitetom. U takvom pristupu, pitanje političkog predstavljanja svodi se na težnju da se otkrije mehanizam kojim se identitet naroda izražava na bolji način nego putem predstavničke demokratije – na primer, pomoću „pravog“ vođe naroda ili proučavanjem istorije (otuda naglasak na sekjuritizaciji istorije u populističkim režimima). Takođe, geopolitički populizam naciju predočava kao zajednicu sa stabilnim identitetskim jezgrom, dok se elite predstavljaju kao geografski spoljne snage, kao „briselske birokrate“ ili „globalisti“. U ruskoj režimskoj ideologiji populizam se izražava kroz dva diskursa: antagonističkim poređenjem Slovena i „Zapada“ s jedne, te verovanjem da je „Zapad“ gospodar dok smo „mi“ autsajderi koji se bore za oslobođenje, s druge strane.

Retoriku o Slovenima kao „običnom narodu“ nasuprot arogantnim zapadnjacima razvio je časopis „Sloveni“ koji uređuje Sergej Baburin. U časopisu se, na primer, tvrdi da su Sloveni, za razliku od drugih naroda, „blisko povezani sa prirodom“ i da je njihov način života onaj koji karakteriše život „običnog čoveka“. Na osnovu toga se izvodi zaključak da su Sloveni razvili najviši i najdosledniji tip „humanističke civilizacije“. Ruska štampa je revnosno citirala reči slavnog filmskog reditelja Emira Kusturice da su Slovenima „iskonski svojstvene“ moralne i duhovne vrednosti. Populizam rekonfiguriše panslavizam u sredstvo kritike domaćih – liberalnih i prozapadnih – elita. Panslovenski ideolozi uvek iznova iznose pretpostavku da se slovenski narodi međusobno instinktivno privlače i prirodno teže nekoj vrsti jedinstva sa Rusijom, dok ih njihove elite razdvajaju i guraju u zagrljaj Zapada. Na primer, Ilja Čislov tvrdi: „Ako govorimo o narodima i zemljama, slovenske i pravoslavne zemlje ostaju pouzdani i verni saveznici Rusije uprkos otporima njihovih elita, novinara i spin-doktora“. Aleksandar Dugin je geopolitički populizam izrazio u kristalno jasnom obliku tvrdeći da nijedan Srbin ne želi da se priključi NATO savezu, ali da je srpska elita „znatno otuđena od naroda, dok naša nije“. U članku napisanom za „Izborski klub“ novinar Slobodan Stojićević tvrdi da narod u Srbiji „želi jednu stvar – savez sa Rusijom – dok njegove elite žele drugu – integraciju sa Evropskom unijom“.

Kao identiterska ideologija slovenofilija, po našem mišljenju, pripada porodici drugih etno-nacionalizama. Njena centralna metafora je srodstvo ili etničko „bratstvo“ među Slovenima kojom se ističe ideja muške solidarnosti sa nagoveštajem otpora neprijateljskom okruženju. Slovenofilija u velikoj meri kapitalizuje metaforu „bratstva po oružju“ – moćnog instrumenta pan-nacionalističke imaginacije. Tu metaforu biraju i koriste čak i centralni mediji, poput ruskih novina „Izvestija“. Značaj metafore bratstva postaje očigledan kada imamo u vidu izbor naziva „Slovensko bratstvo“ za združene vojne vežbe Rusije, Belorusije i Srbije koje su se odvijale 2019-2021. godine.

Ovaj populistički pristup geopolitici naglašava brigu za stabilnost identiteta zajednice u vremenu i prostoru, kao i za njeno jasno razlikovanje od drugih identiteta. U tom kontekstu, pojačani animozitet između ruske političke elite i „Zapada“ odražava se u anti-zapadnjačkim temama koje sve više teže da dominiraju u panslovenskim diskursima. To svakako nije noviji izum. Stara slavjanofilska argumentacija je „ekshumirana“ i osnažena u diskursima religijsko-nacionalističkih medijskih portala (na primer, ruskline.ru) koji ponavljaju ideju o dihotomiji između materijalističko-racionalističkog „Zapada“ i duhovno-emocionalnog pogleda na svet Slovena. Danas panslovenski aktivisti još recikliraju mesijanstvo slavjanofila i Dostojevskog koje Slovenima – kao onima koji će pomiriti i kombinovati najbolje osobine Istoka i Zapada, poput oštrog analitičkog duha i stremljenjem ka harmoniji i dobronamernosti – dodeljuje veoma posebno mesto u svetskoj istoriji.

Oleg Platonov se, na primer, poziva na lažni dokument, takozvani Dalesov plan, kao na dokaz kako se „Zapad“ oduvek trudio da Slovene suprotstavi jedne protiv drugih. Valentin Rasputin je isticao kako su Sloveni uvek bili prepreka na putu globalne dominacije „Zapada“, čime se objašnjava zašto su oni tamo tako omraženi. Predstava moćnog neprijatelja svakako pogoduje konsolidaciji pan-nacionalizama. Istorijski, panslavizam je uglavnom bio podstaknut anti-nemačkim i anti-otomanskim idejama i vizijama. Danas se kao neprijatelj vidi „Zapad“ kao neizdiferencirana celina. Sergej Baburin, na primer, tvrdi da su „globalizam“ i „neoliberalizam“ stvarni neprijatelj Slovena. Dokumentarni film „Ruski krst nad Balkanom“ koji je 2009. godine režirao Aleksej Denisov, glavni urednik državnog televizijskog kanala „Istorija“, definiše kao neprijatelja Slovena „Evro-atlantsku civilizaciju“ koja, radujući se njihovim stradanjima, uvek pokušava da ih međusobno suprotstavi. Patriotski novinar Ilja Polonski izražava isti stav kada tvrdi da se „Zapad trudi da Slovene suprotstavi jedne protiv drugih sa ciljem njihove de-slovenizacije“. Mihail Judin, direktor Instituta za slovenske kulture ruskog državnog Univerziteta za dizajn i tehnologiju, ukazuje na konkretnog neprijatelja – Sjedinjene Države koje, kako on tvrdi, vrše veliki uticaj na neruske Slovene i kultivišu među njima rusofobiju.

U tom kontekstu tema večnih i nemerljivih stradanja Slovena zauzima važno mesto u panslovenskoj imaginaciji. Već pomenuti dokumentarac „Ruski krst nad Balkanom“ upušta se u duge opise kako su Turci mučili pokorene Slovene. U istorijskim diskursima o Drugom svetskom ratu, rat se prikazuje kao napad uopštenog „Zapada“ protiv celog slovenskog sveta. U panslovenskim diskursima će se NATO, Evropska unija, Sjedinjene Države i druge zapadne organizacije pretežno porediti sa fašizmom da bi se osnažila paralela između sadašnjeg geopolitičkog konteksta i Drugog svetskog rata i, na taj način, istakla agresivnost Zapada. Čak se i u uglednim akademskim krugovima veruje da je slovenofobija deo zapadnog identiteta određenog njegovom „žudnjom za prevlašću u Istočnoj Evropi i nesavladivom težnjom da pokrsti krštene, prosvetli prosvećene, pouči učene“.

Ovaj motiv moćnog spoljnjeg neprijatelja koji muči Slovene je pogodno retoričko sredstvo za objašnjenje nedostatka političkog jedinstva među njima. Sergej Baburin i njegovi koautori, na primer, tvrde da je „slovenski svet nasilno raskomadan“, ali da ipak ostaje „mentalno ujedinjen“. Službeni list „Izvestija“ koristi isti taj argument u jednom članku u kome tvrdi kako se „Evropska unija, NATO i SAD sa mukom trude da pokvare dobre odnose između Rusije i Srbije“. Na drugom mestu Platonov je tvrdio kako se „čitava politika Zapada posle Drugog svetskog rata sastojala od destrukcije prijateljskih veza i partnerskih odnosa između slovenskih zemalja“. U toj interpretaciji, Hladni rat je primarno bio rat NATO-a protiv Slovena. U jednom redakcijskom uvodniku časopisa „Sloveni“, slovenski svet se opisuje kao „opruga, do krajnjih granica pritisnuta neprijateljima“. Na isti način Jelena Guskova, članica Ruske akademije nauka, tvrdi da je bombardovanje bivše Jugoslavije 1999. godine bilo deo koherentnog programa koji NATO sprovodi u cilju potiskivanja, podele i marginalizacije slovenskih naroda. Narativ o večitom slovenskom stradanju spaja se sa terminom „de-slovenizacija“ kao sistematskim procesom i zapadnom politikom iskorenjivanja slovenskog identiteta. (…)

Već je pomenuto da je „sekjuritizacija istorije“ važno populističko sredstvo kojim se identitet zajednice zamišlja kao nepromenjiv tokom vekova. Ideologija današnjeg ruskog režima je u velikoj meri komentar ruske istorije, prvenstveno istorije Velikog otadžbinskog rata. Panslovenski diskursi su takođe apsorbovali tu temu, pa je tako, na primer, direktor Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin pozivao na rusko-srpsku solidarnost u zaštiti „naše verzije Drugog svetskog rata“ i borbe protiv „pokušaja falsifikovanja istorije“. Kao simbolični gest bratstva Rusa i Srba deo večne vatre sa spomenika Neznanom junaku iz Moskve je pod pokroviteljstvom Nariškina prenet u Beograd. Zauzvrat, srpski predsednik Aleksandar Vučić je 2018. godine učestvovao u maršu Besmrtnog puka na Crvenom trgu, te iskoristio sredstva masovnog informisanja da za rusku publiku govori o „slovenskoj pobedi“ u Drugom svetskom ratu. U tom kontekstu panslavizam može biti interpretiran kao proces prisećanja prošlog jedinstva – praistorijskog jedinstva Slovena, prvih faza panslovenskog pokreta iz 19. veka, vojnog drugarstva tokom Prvog svetskog rata i slovenskog bratstva u ratu protiv nacističke Nemačke. Prema toj interpretaciji, zanemarivanje slovenske pripadnosti srodno je zatiranju zajedničkog pamćenja. Vjačeslav Volodin, predsednik Državne dume je februara 2020. predložio uspostavljanje zajedničkog rusko-srpskog „Instituta za odbranu istorijskog pamćenja“. Kao produžetak ove inicijative. Beograd je novembra 2021. bio domaćin foruma nazvanog „Sećanje pobednika“ na kome su učestvovali poslanici Državne dume i drugi članovi ruskog političkog vođstva (na primer, koordinator pokreta Besmrtni puk).

Ruska misija

Vizija „kosmičke borbe“ između Slovena i „Zapada“ daje slovenofiliji mesijanski ton. Gledano kroz tu prizmu, Sloveni su veoma posebna zajednica sa specijalnim „trećim putem“ i globalnom misijom (…) Međutim, predstava o ulozi i misiji Rusije u slovenskom svetu je poslednjih godina – u skladu sa rastućim samopouzdanjem Rusije na međunarodnoj sceni, a posebno posle rusko-gruzijskog rata i aneksije Krima – pretrpela temeljne promene. Dominantna tendencija 1990-ih i 2000-ih godina je bila glorifikacija Srbije kao bastiona slovenskog sveta i kritikovanje Rusije i ruske spoljne politike zbog njene neodlučnosti i zapadne orijentacije. U Državnoj dumi svoju zabrinutost time izrazio je desničarski političar Vladimir Žirinovski kada je Srbiju nazvao „našom Brestskom tvrđavom“ evocirajući na taj način moćnu predstavu o neviđenom otporu branilaca tvrđave koji su od 21. do 29. juna 1941. godine odolevali napadima mnogobrojnijih snaga nemačkog Vermahta. Za mnoge konzervativne slovenske intelektualce bitka za Srbiju je bila bitka za nezavisnost od Zapada, od globalizacije i od „novog svetskog poretka“, eufemizma za judeo-masonsku zaveru.

NATO bombardovanje Srbije 1999. godine je u prvi plan istaklo temu srpskog „mučeništva“, „raspeća“ i „Golgote“. Takva retorika je takođe sistematski korišćena i u opisu otpora Belorusije procesu vesternizacije. Na primer, Žirinovski je tvrdio da je Belorusija „žrtvovala sebe u ime slovenskih geopolitičkih interesa“. Tema krivice Rusije pred Srbijom, Belorusijom, pa čak i trans-karpatskim Rusinima osnažila je utisak da se Rusija odrekla svojih prava na prostornu i istorijsku centralnu poziciju.

Ova retorika je promenjena 2010-ih godina kada je rusko vođstvo iznova predstavilo svoju zemlju kao jedan, verovatno najvažniji pol svetskog multipolarnog poretka i barjaktara oslobođenja ostatka sveta od „Zapada“. U tom novom kontekstu, slovenofilija je dobila ulogu u obnovi stare priče o tome kako je Proviđenjem i istorijom Rusija pozvana da spase druge slovenske nacije. Novi mesijanski narativ o Rusiji kao „garantu globalne stabilnosti“ inspiriše viziju ruske mirotvorne misije na Balkanu. U filmskom serijalu „Bataljon“ scena u kojoj ruski vojnik spasava srpsku devojčicu odnoseći je sa minskog polja evocira i druge istorijske paralele. Jedna od njih je ikonična skulptura Vojnika-oslobodioca sa nemačkom devojčicom u rukama u berlinskom Treptover parku koja je postala kondenzovani izraz misije Crvene armije u oslobođenju Evrope od fašizma.

U jednoj od epizoda ove serije, ruski oficir kaže NATO vojnicima stacioniranim na Kosovu: „Srbija je naš posao. Naučite istoriju“. Na drugom mestu, tokom rasprave o ulozi Rusije na Balkanu, jedan od ruskih oficira odgovara da njegova zemlja sprečava masakr civila, a kada grupa ogorčenih Srba koju progone Kosovari beži u ruski garnizon, vojnici ih, mimo propisa, puštaju unutra jer im oni govore: „Nemamo gde drugde da odemo, pustite nas u Rusku Federaciju“. Oleg Rozov, član nacionalističko-konzervativnog „Izborskog kluba“ poziva se na mesijanski koncept „Katehton“ (silu koja zadržava Antihrista i sprečava Apokalipsu – pr. prev.) kada tvrdi da je „sfera odgovornosti“ Rusije nalik koncentričnim krugovima: Ruski svet, Slovenski svet i, konačno, čitav svet. (…)

Nasuprot 19-vekovnom narativu, unutar novog ideološkog okvira evroazijstva značaj borbe između pravoslavnih Slovena i muslimanskog sveta umanjen je ili potpuno reinterpretiran. Na primer, film „Balkanska međa“ prikazuje odred ruskih specijalaca u čijem sastavu su smišljeno vojnici različitih nacionalnosti – Rusi, Belorusi, Tatari, jedan Uzbek, Inguš, Srbi i jedan Albanac. U filmu se ističe da su neki od članova te grupe muslimanski vernici. Jedan od Srba ponavlja srpsku uzrečicu „nas i Rusa 200 miliona“, da bi mu Tatarin uputio ljutitu primedbu: „A koliko vas ima sa Tatarima?“ Na taj način filmski stvaraoci ispravljaju panslovenski kliše u skladu sa novom ideološkom realnošću: nije reč o rusko-srpskom bratstvu, već o Srbima kao uglednim članovima mnogo veće i mnogi moćnije evroazijske porodice naroda. Naglašavanje multinacionalne i multireligijske prirode Rusije omogućava novu interpretaciju starog narativa o bratskim vezama Rusije sa Srbima. Sada se ističe jedinstvena sposobnost Rusije da pomiri hrišćanstvo i islam, donese mir na Balkan i služi kao mirotvorac u verskom sukobu. Ipak, ni tema posebnih odnosa Srba i Rusije nije sasvim nestala: srpski vojnik, ranjen i osakaćen neprijateljskom vatrom, štiti povlačenje ruskog odreda znajući da nema šanse da preživi. Njegov podvig izaziva pohvalu jednog od glavnih aktera: on je bio ’pravi Srbin’. Na taj način, posmatrano kroz prizmu novog panslavizma značaj Srba pre leži u njihovoj sposobnosti da dele iste vrednosti sa Rusijom i njihovoj želji da se bore protiv istog neprijatelja, nego u njihovom etničkom srodstvu sa Rusima. (…)

Pokušaj pomirenja evroazijstva sa panslavizmom je nedavno učinio Aleksandar Dugin, otac-osnivač „neo-evroazijstva“. On insistira na evroazijskoj prirodi Srbije kao zemlje koja u sebi kombinuje elemente Istoka i Zapada. Štaviše, on tvrdi da je Balkan bio gostoprimljiv dom za turanske narode koji su u davna vremena tamo došli iz Centralne Azije. Po Duginovom shvatanju, „evroazijska Srbija“ ima dve misije – da postane centar konfesionalnog dijaloga i da služi kao avangarda nezapadnih, suštinski evroazijskih vrednosti u Evropi. Većina zagovornika slovenofilije smatra da je u stvarnosti slovenski integracioni projekat saglasan sa onim evroazijskim. Neki od ideologa, poput Borisa Ishakova, predsednika Međunarodne slovenske akademije, i Kima Smirnova, rektora Međunarodnog slovenskog univerziteta, formulisali su i predložili termin „sloveno-evroazijski savez“.

Serijal filmova „Bataljon“ nudi odlučniji raskid sa panslovenskim kanonom. U njemu su sadržana dva romantična zapleta, oba se tiču ljubavi dvojice oficira ruskih specijalnih snaga sa Albankom i sa Romkinjom. Tu Srbi igraju neznatne uloge epizodista koje spasavaju Rusi, ali koji čak ponekad i izdaju sopstvene spasitelje. U jednoj od epizoda, srpski civil koga su Rusi pustili na aerodrom kako bi ga spasli od besa Kosovara, po nalogu britanske vojne komande snima vojne objekte i opremu. Kada ga uhvate, on objašnjava da ga je teško ekonomsko stanje njegove porodice nateralo na ovaj čin izdaje i, kao što možemo pretpostaviti, biva mu oprošteno.

Ova epizoda podseća na sličnosti sačuvane u diskursu o izdaji neruskih Slovena koje je u ratu sa Otomanskom carevinom 1877. godine Rusija oslobodila, da bi oni odmah okrenuli leđa Rusiji i učestvovali u ratovima protiv svog oslobodioca. To nikada nije zaboravljeno i sada – ukazujući na stremljenja slovenskih nacija da uđu u NATO i Evropsku uniju – ruski komentatori nikada ne propuštaju priliku da pomenu omalovažavajuće opaske Fjodora Dostojevskog i Konstantina Leontjeva o Slovenima. Pozivajući se na Dostojevskog, Valentin Rasputin se žalio da danas „bivši turski Sloveni otvoreno žale što su bili oslobođeni od Turaka, a da bivši nemački Sloveni žale što su bili oslobođeni od Nemaca, upućujući kletve svojim oslobodiocima“. German Sadulajev, pisac i politički analitičar čečenskog porekla, formulisao je najoštriju kritiku Slovena na sledeći način: „Dok su se neki Sloveni borili protiv fašizma, drugi su služili u SS trupama… Kažu da je Kain bio Aveljev brat, ali da li nam je potrebno takvo bratstvo? Ova braća se razlikuju od onih koji to nisu po svojoj sposobnosti da prikriveno udare u stomak, zabiju nož u leđa, ili vas pospu benzinom i zapale kada to ne očekujete“.

Sadulajev izražava nastajući konsenzus o istorijskoj sudbini Rusije kao uglavnom evroazijskoj zemlji čije su labave i prevrtljive veze sa evropskim Slovenima u značajnoj meri manje važne od veza sa njenim turskim, kavkaskim, finsko-ugarskim i drugim neslovenskim narodima. Čak je i Nikita Mihalkov koji je dosta podržavao slovensku stvar nedavno razvio mnogo kritičniji stav pozivajući se na poznate pasuse Dostojevskog. Jegor Holmogorov je sa poštovanjem i odobravanjem citirao drugog 19-ovekovnog konzervativnog mislioca, Konstantina Leontjeva koji je prorokovao: „Uspostavljanje jedinstvene slovenske države označilo bi kraj Rusije“. Da bi još više udaljio Rusiju od Slovena, Holmogorov tvrdi da Rusi, mada su po jeziku Sloveni, po svojoj kulturi, rasi i „mentalitetu“ pripadaju „nordijskoj civilizaciji“. (…)

Zaključak

Možemo pretpostaviti da je rastuća popularnost konzervativno-komunitarističkog pogleda na svet među ruskom elitom neminovno povećala važnost panslavizma. Ova studija pokazuje da uprkos anahronizmu te vrste pan-nacionalističkih ideja, one služe kao noseći temelj novih ideoloških konstrukcija. Naime, panslavizam se ponovo otkriva više kao identitetska ideologija čiji je primarni cilj sekjuritizacija zamišljenog zajedničkog slovenskog identiteta, nego kao direktni poziv na akciju. Uprkos njegovom relativno statičkom karakteru, panslavizam (slovenofilija) može biti korišćen kao oslonac za unapređenje čitavog spektra antiliberalnih ideja, većinom konzervativno-komunitarističkog usmerenja. Te ideje uključuju nacionalizam, konzervativizam, religijski fundamentalizam i nacionalno orijentisani socijalizam, kao i viziju pravednog svetskog poretka koji se mora sastojati od nekoliko autonomnih civilizacija. U tom smislu, oživljavanje poluzaboravljenih panslovenskih tema istovremeno je i simptom formiranja režimske ideologije u Rusiji, i njena posledica.

Preveo Milan Subotić

Peščanik.net