Oni neće stati

Povezani članci

• “Sat za planet Zemlju”: Ugasila se svjetla na 1200 znamenitosti
• Pred Tsiprasom teški pregovori: Na naplatu ovog ljeta stiže 10 milijardi eura duga
• Novinari sve češća meta napada u Siriji
• Tužna sudbina Afganistana
• Nedjeljni lokalni izbori u Grčkoj prvi test za Samarasa: Nezapamćeno mnogo kandidata
• Iran traži ponovo ukidanje sankcija prije konačnog sporazuma

Foto: Pixabay

Odbrambeni mehanizmi izraelske demokratije su oduvek bili prilično slabi. Nemamo ustav, ne postoje dva predstavnička doma, ne postoji podela moći između centralne i lokalne vlasti, ne postoji ograničenje mandata premijera. Ne postoje mehanizmi kontrole i ravnoteže koji će ograničiti moć vlade. Jedino ograničenje svevlašća je vrhovni sud.

Uprkos tome demokratija u Izraelu je potrajala 75 godina samo zato što je većina izraelskih građana i njihovih lidera želela demokratiju. Niko nikada nije ozbiljnije pokušao da sebi prigrabi neograničenu vlast. Imali smo vlade sa velikom većinom poslanika u Knesetu. Trinaesta vlada Levija Eškola je počela sa 75 poslanika da bi se popela na 111. Prva vlada Golde Meir je brojala 104 poslanika. Petnaesta vlada, ponovo Goldina, počela je sa 102 poslanika da bi spala na 76. Ali sve ove vlade su poštovale ograničenja vlasti i zato su nejake brane izraelske demokratije bile dovoljne.

U poslednje vreme slika je radikalno promenjena. U Izraelu se pojavila grupa ljudi koja želi da rasturi demokratiju i sebi prigrabi neograničenu moć. U ovoj rundi protesti velikog dela društva kao da su spasili demokratiju. Ali pokušaj prevrata koji im nije uspeo ove zime oni planiraju da ponove već ovog leta. Ili sledeće godine.

Ne smemo se zadovoljiti zamrzavanjem pravosudnih zakona. Nema prostora za kompromis oko pola ili četvrt prevrata. Ne smemo dalje slabiti već oslabljenu odbranu izraelske demokratije. Upravo obrnuto: iz ove krize moramo izaći sa jačom odbranom koja će izdržati buduće pokušaje prevrata, čak i ako budu predvođeni premoćnom većinom poslanika.

Kako da postignemo ovaj cilj? Pred nama su dva suštinska koraka.

Prvi je jasan. Moramo zaustaviti ovaj prevrat vlasti. Privremeno zamrzavanja pravosudnih zakona nije dovoljno. Važno je da ostavimo prostor za razgovor, ali moramo biti spremni za najgori scenario. Netanijahu i njegovi partneri iz koalicije su eksplicitno rekli da zakoni nisu odloženi već samo privremeno stavljeni na listu čekanja. Oni su kao napunjeni pištolj sa vladom koja drži prst na okidaču. Već je spreman zakon o odboru za izbor sudija, koji se može podneti na odobrenje Knesetu uz prethodnu najavu od svega nekoliko sati.

Ako vlada obnovi pokušaje da donese zakone koji će demontirati mehanizme kontrole i ravnoteže u našem društvu i dati joj neograničenu moć, vrhovni sud mora iskoristiti svoja ovlašćenja i poništiti ih. Najpre mora poništiti zakone koji vladi omogućavaju da pokori ovaj sud i to ne samo da bi odbranio sebe već slobodu svih nas.

Ako vrhovni sud poništi ove nedemokratske zakone, a vlada odbije da prihvati njegove odluke, onda su policija, Šabak, Mosad, vojska i svi zaposleni u javnom sektoru u obavezi da podrže vrhovni sud i odbrane demokratiju, a ne da se povinuju vladi koja pokušava da uvede diktaturu. Ako im vlada naloži da ignorišu odluku suda to će biti nezakonit čin.

U ovom scenariju svaki građanin i građanka imaju važan zadatak. Demonstracije, protesti i štrajkovi možda neće uzdrmati članove koalicije, ali oni jesu vetar u leđa sudijama, tužiocima, bezbednosnim snagama i svim zaposlenima u javnom sektoru. Na taj način im se pruža podrška da učine pravu stvar. Svi smo mi samo ljudi i niko od njih neće poželeti da sam snosi odgovornost za odluke koje će oblikovati budućnost ove države. Zato je svaki put kada neko treba da donese sudbinske odluke nužno da stotine hiljada ljudi bude na ulici kako bi glasno rekli: mi smo sa vama, pružamo vam podršku i od vas očekujemo da branite demokratiju. Svi zajedno delimo odgovornost.

Među onima koji su već sada na demonstracijama posebno se izdvajaju rezervisti. Posvećeni ljudi koji su godinama govorili „Da“ svaki put kada ih je izraelska demokratija zvala, sada su prvi ustali da kažu „Ne“ na poziv diktature na slepu poslušnost. Odlazak u rat zahteva hrabrost jedne vrste. Ustati protiv diktature zahteva drugu vrstu hrabrosti. Danas znamo da izraelsko društvo ima muškarce i žene koji poseduju obe vrste hrabrosti.

Rezervisti imaju dovoljno opravdanih razloga da se odupru diktatorskoj vladi koja pokušava da sebi prigrabi neograničenu moć, dok istovremeno od njih traži da nastave da služe zemlji. Uspeli prevrat bi doveo u pravnu opasnost sve ljude bezbednosnih snaga, rezerviste i redovnu vojsku. Sve dok služe u demokratskoj zemlji sa nezavisnim pravosudnim sistemom to značajno umanjuje verovatnoću da će ih uhapsiti prilikom putovanja u inostranstvo i da će biti procesuirani od strane međunarodnog suda. Ali ako vlada ugrozi nezavisnost pravosudnog sistema, ta opasnost će se povećati.

Prevrat dovodi u opasnost pripadnike snaga bezbednosti i u moralnom smislu. Kada vojnici dobiju naređenje da napadnu, bombarduju objekat ili ubiju čoveka obično nemaju vremena i sposobnosti da provere da li ta naređenja zadovoljavaju razumne moralne standarde. Kako eskadrila ili topnik mogu da se uvere da je meta za napad legitiman vojni cilj ili da naređenje ne potiče iz rasističkog pogleda na svet zbog kojeg treba zbrisati sa lica zemlje čitave gradove i sela? U demokratskoj zemlji sa nezavisnim sudstvom borci se barem mogu nadati da je sprovedena etička kontrola naređenja. Ali u diktaturi bez nezavisnog pravosuđa oni će možda počiniti strašne zločine koji će im biti na savesti do kraja života.

Poslednji razlog je društveni ugovor pripadnika bezbednosnih snaga sa izraelskom demokratijom. Sadašnji režim uništava demokratiju, ali u isto vreme očekuje da podržavaoci demokratije nastave da mu služe. Nepravda nad nepravdom.

Ima onih koji kažu da je sve to možda tačno, ali da hrabri koraci koje su preduzeli rezervisti dovode u opasnost postojanje naše države. Ali ta opasnost preti od vlade, a ne od rezervista. Vlada je ta koja nas je dovela u ovu situaciju. Netanijahuova vlada je otela ovu zemlju kao svog taoca i za to optužuje sve osim sebe. Ako vlada smatra da smo u opasnoj bezbednosnoj situaciji, njena dužnost je da obustavi sopstveni pokušaj puča.

Nakon zaustavljanja puča sledi drugi korak, priprema novog društvenog ugovora za izraelsku državu koji će se zasnivati na jakoj odbrani naše demokratije. Postoje mnogi načini da se to uradi, ali ključno pitanje glasi: šta ograničava moć vlade?

Moramo obratiti pažnju na dubiozne diskusije o pitanjima kao što je sastav odbora za izbor sudija i formulacija klauzule o preglasavanju. U svim novinama, televizijskim studijima, radio programima i razgovorima po kafićima moramo istrajati na pitanju: koji mehanizmi sprečavaju koalicionu većinu da ukine biračko pravo Arapima i pravo štrajka radnicima ili da zatvori medije? Koji mehanizmi će sprečiti koalicionu većinu da odredi da je ljubav između dva muškarca kršenje zakona, da žene moraju da pokrivaju glavu ili da je u školama zabranjeno učiti o evoluciji?

Trenutno u Izraelu postoji jedan takav mehanizam koji je ovlašćen da se umeša i zaustavi donošenje zakona koji ukidaju ljudska prava i slobodu. To je vrhovni sud. U središtu aktuelnog puča je pokušaj vlade da ukloni jedino ograničenje svoje moći uz pomoć zakona koji bi joj dali kontrolu nad imenovanjem sudija ili onih koji bi sudu oduzeli njegovu moć. Nema mesta za bilo kakav kompromis oko moći vrhovnog suda. Ne sme se dopustiti da vlada ima kontrolu nad izborom sudija i ne sme se umanjiti moć tog suda. To je bitka za spas jedinog mehanizma koji brani prava građana od samovolje vlasti.

Kada budemo sklapali novi društveni ugovor nadam se da neće biti potrebe za tolikim uzdizanjem vrhovnog suda. Jer protivnicima prevrata nije važan taj sud kao takav, već njihova sloboda. Treba razmotriti alternativne mehanizme koji će ograničiti moć vlade i braniti slobodu građana. U drugim demokratijama postoji čitav spektar različitih mehanizama koji štite slobodu građana i sprečavaju koncentraciju neograničene moći u jednim rukama. Sjedinjene Države su primer zemlje u kojoj postoji kompletan sistem kontrole i ravnoteže. Na primer, šta se dešava kada u predstavničkom domu postoji većina koja podržava uskraćivanje prava glasa Afroamerikancima ili zabranjuje običaj brit mila Jevrejima? Čak i ako takav zakon podrži većina u predstavničkom domu, on će morati da savlada čitav niz prepreka. Osim predstavničkog doma, on će morati da prođe i senat koji ima potpuno drugačiji metod glasanja. Trenutno predstavničkim domom vladaju republikanci, dok je u senatu demokratska većina. A oni koji poznaju zamršenost američkog sistema znaju verovatno da bi takav zakon morao da izdrži i filibaster, a za to nije dovoljna prosta većina u senatu, već je nužno imati većinu od 60 odsto.

Pretpostavimo da je zakon prošao u senatu. Tu još uvek nije kraj preprekama. Predsednik Sjedinjenih Država može da stavi veto na zakon, a on je kao što je poznato izabran na potpuno nezavisan način od kongresa i senata, prema trećoj metodi. Dodatna prepreka jeste američki ustav. Privremena većina u predstavničkom domu ne može da promeni ustav, a zakon koji ukida pravo glasa Afroamerikancima ili zabranjuje brit mila Jevrejima nedvosmisleno je u neskladu sa ustavom.

Naravno, u Sjedinjenim Državama postoji i vrhovni sud. Slušali smo mnogo o tome da tamo političari biraju sudije vrhovnog suda. To je tačno. Ali postavljanje sudija zahteva dogovor između predsednika i senata. I drugo, vrhovni sud u Sjedinjenim Državama nije jedini koji ograničava vlast režima. Ako u Izraelu koalicija dobije većinu u odboru za imenovanje sudija, ali u isto vreme donesemo ustav, uspostavimo senat i regulišemo pravo veta za predsednika – onda svakako ima prostora za razgovor. Ali to naravno nije ono što Netanijahuova vlada pokušava da uradi.

Vratimo se na Sjedinjene Države. Pretpostavimo da neki radikalni zakon uspe da prođe kroz sve prepreke predstavničkog doma, senata, predsednika, ustava i vrhovnog suda. To još uvek nije kraj priče. Sjedinjene Države imaju federativno uređenje i čini ih 50 država i u svakoj od njih postoje predstavnički dom, senat, guverner, ustav i vrhovni sud. Postoje značajna ograničenja mogućnosti federalne vlasti da se meša u unutrašnja pitanja 50 zemalja. Ako su oni koji žele da u Izraelu političari biraju sudije vrhovnog suda spremni da pretvore državu u federaciju autonomnih okruga, to je opet nešto o čemu bi protivnici prevrata bili spremni da razgovaraju.

Neki bi rekli da u Sjedinjenim Državama postoji suviše kontrole i da to otežava pozitivne promene i upravljanje zemljom. To je možda tačno. Ne moramo da usvojimo sve mehanizme kontrole i ravnoteže koje imaju Sjedinjene Države. Ali bilo bi dobro da imamo dva ili tri takva mehanizma. Sada imamo samo jedan. Iz istorijskih razloga nismo uspeli da donesemo ustav, nemamo senat, nemamo filibaster, predsednik nema pravo veta i nemamo federaciju. Jedino ograničenje nesputane vlasti koju su osnivači naše zemlje ustanovili jeste vrhovni sud.

Ova specifična situacija u kojoj je vrhovni sud jedini koji ograničava vlast daje odgovor na jedno od najčešćih pitanja koje čujemo ovih dana: zašto za svaku stvar trčimo u vrhovni sud, odnosno zašto se sud meša u sve? Ako se donese zakon koji diskriminiše žene, ako nas državni funkcioner tlači ili ako vlast odluči da napravi deponiju u rezervatu prirode pored nas, odmah trčimo u vrhovni sud. To se dešava jer ne postoji drugo mesto i to zaista nije idealna situacija. Trebalo bi da pripremimo druga ograničenja moći režima. To je kao sa kolima koja imaju samo ručnu kočnicu, a neko želi da je ukine tvrdeći da ona previše koči. Naravno da prvo treba dodati nožnu kočnicu, a zatim popustiti pritisak. Ali da samo uklonimo jedinu kočnicu bez uspostavljanja nekog drugog mehanizma kočenja? To je put ka katastrofi.

Uobičajeni argument je da je sve gore rečeno netačno, jer zanemaruje postojanje važnog mehanizma koji ograničava vladu. To su izbori. Ako tokom četiri godine vlada donosi zakone i čini stvari koje javnost ne želi građani mogu da je smene. Ako postoje redovni izbori, zašto su potrebne dodatne kočnice?

Teško je znati da li su oni koji iznose ovakve tvrdnje naivni ili se samo prave. Ali jasno je da vladu za koju ne postoje ograničenja ništa ne sprečava da promeni izborne metode prema svojoj želji kako bi osigurala svoju nesmenjivost. Postoje primeri zemalja kao što su Rusija ili Iran u kojima postoje redovni izbori, ali su to puki diktatorski rituali a ne deo demokratskog procesa.

Poslednjih nedelja smo čuli da partije Likud i Tora Judaizma traže da se sledeći izbori odlože do 2027. kreativnim tumačenjem osnovnog zakona o Knesetu. Poslanik Elijahu Revivo je dao zakonski predlog koji bi omogućio da se pod posebnim uslovima koaliciji dodeli dodatnih 12 mandata. Da, građani će birati 120 poslanika, a koalicija će dobiti kao poklon s neba još 12. Prosto im se može. U nedostatku ograničenja moći koalicije, ona može da zabrani opozicionim partijama da učestvuju na izborima, da oduzme glasačko pravo čitavim zajednicama ili da usvoji zakon prema kome je učešće na izborima uslovljeno izjavom o lojalnosti.

U praksi, ako nema ograničenja vlasti koalicije ne morate čak ni da donosite zakone. Dovoljne su ministarske naredbe i uredbe. Na primer, ministar nacionalne bezbednosti može da objavi da nije u mogućnosti da obezbedi biračka mesta u arapskim naseljima i da stoga arapski građani moraju da idu do jevrejskih gradova. Izraelci su prilično kreativni ljudi i u situaciji kada ne postoje ograničenja, koalicioni predstavnici će izmisliti hiljadu trikova kako bi izborne rezultate prilagodili svojim potrebama. Bez ograničenja moći ljudi na vlasti nema demokratskih izbora.

Još jedna raširena tvrdnja jeste da neograničena moć vlasti zvuči zastrašujuće, ali da je i neograničena moć vrhovnog suda strašna. Prema ovoj tvrdnji zakoni koje vlada pokušava da provuče imaju za cilj obuzdavanje neograničene moći koju ovaj sud uživa poslednjih decenija.

Ni u ovom slučaju nije jasno da li su oni koji iznose tu tvrdnju naivni ili se samo prave. Šta to znači da vrhovni sud ima neograničenu moć? Njegova moć je itekako ograničena. Hajde da se igramo igre pitanja. Koje ratove je objavio vrhovni sud? Koji mirovni sporazumi su potpisani od strane suda? Kojim vojnim operacijama su upravljale sudije vrhovnog suda? Koji gradovi su izgrađeni od strane suda? Koji je program vrhovnog suda za rešenje stambene krize? Koje rešenje nudi vrhovni sud za rešenje ekološke krize? Možda nema potrebe da nastavimo ovaj niz, prilično je jasno. Vrhovni sud nema neograničenu moć. Nasuprot vladi sud ne može da proglasi rat ili zaključi mir, on ne kontroliše budžet i ne podiže gradove; on ne može da reši stambenu ili ekološku krizu.

Vlada je ta koja kontroliše moćni državni aparat. Stotine hiljada vojnika, policajaca i radnika javnog sektora su angažovani i finansirani od strane vlade i slušaju njena uputstva. Ovaj izvršni mehanizam daje vladi moć da objavi rat i sklopi mir; da donese budžet i izgradi gradove; da reši stambenu i ekološku krizu, ako poželi. Vrhovni sud ne raspolaže sličnim aparatom. U istoriji ima mnogo primera diktature uspostavljene od strane vlasti, ali nema primera sudske diktature. Sud nema tu moć. Oni koji uporno insistiraju na tome izgleda ne razumeju šta znače reči moć i neograničena.

U posebnim slučajevima vrhovni sud ima moć da obaveže vladu da dela, kada ona zanemaruje zakonske obaveze prema građanima. Na primer 2007. vrhovni sud je naterao državu da završi operaciju zaštite učionica u Gazi, jer je sama vlada to inicirala. Ali u većini slučajeva njegova snaga je samo preventivna. Kada neko u moćnoj izvršnoj mašineriji vlade, od premijera do poslednjeg zvaničnika, uradi nešto što smatramo nepravednim, možemo da odemo u vrhovni sud i zamolimo ga da pritisne prestupnika.

Na prvi pogled može da izgleda kao da je njegova moć neograničena. Jer čak i ako sud ne može da inicira mnogo stvari, zar nije dovoljno to što može da spreči aktivnosti i odluke vlade? Zar mu to ne daje mogućnost da zaustavi celu zemlju? Nikako. Ministar Ben Gvir se nedavno pohvalio da on svakodnevno donosi 90 odluka. Možda je to tačno. Ali pretpostavimo na trenutak da on ne preteruje. Ako je tako i sa ostalim ministrima i funkcionerima, to ispadne više od milion odluka dnevno. U teoriji je moguće uložiti svakog dana žalbu sudu na ove odluke. Ali da li je to u praksi moguće? I da li 15 sudija vrhovnog suda mogu da stignu sve da ih razmotre?

Tačno je da nasuprot drugim sudovima vrhovni ima veliku moć. Ali to je zbog nedostatka drugih mehanizama kontrole. Stvari koje kod nas dolaze na vrhovni sud u Sjedinjenim Državama ni ne stižu do suda, jer bivaju zaustavljene na nižim instancama, u senatu ili kod guvernera Kalifornije ili predstavničkog doma u Teksasu. Bilo bi dobro da i mi imamo takve mehanizme, ali pre nego što uništimo vrhovni sud hajde da ih prvo napravimo.

Dodatna priča koja kruži jeste da vrhovni sud čuva moć elita i sprečava smanjenje socijalnih razlika u Izraelu. Nema sumnje da su ovde društvene razlike velike i da ih treba što pre ukloniti. Ali da li je vrhovni sud taj koji sprečava promene? Koje zakone znate da ih je Kneset doneo u cilju smanjenja socijalnih razlika, a da ih je vrhovni sud odbacio? Od 22 zakona koje je sud odbacio, jedini koji bi mogao da se tumači na taj način jeste zakon o porezu na treći stan, a razlog je bio proceduralne prirode.

Verovao bih u priču o vrhovnom sudu braniocu elita kada bi Netanijahuova vlada započela svoj mandat donošenjem zakona o smanjenju socijalnih razlika, a ne eliminacijom suda. Da je to slučaj, ljudi bi izašli na ulicu da protestuju protiv suda, a ne vlade. Ono što se čini mnogo verovatnijim jeste da Netanijahuova vlada pokušava da uništi vrhovni sud, jer želi da prigrabi neograničenu vlast tražeći izgovore kako bi opravdala svoje tiranske poteze.

U širem smislu ono što se trenutno dešava u Izraelu proizlazi iz nerazumevanja pojma demokratije. Mnogi ljudi u vladi, Knesetu, medijima i na ulici misle da je demokratija tiranija većine. Oni misle da čim 51 odsto predstavnika javnosti nešto želi, nema načina da se to spreči. Ali to nije demokratija. Da li je zakonito ako 51 odsto glasača želi da zatvori opozicione medije? Ako 51 odsto birača želi da oduzme biračko pravo preostalim građanima, da li je dozvoljeno da to urade? Ako 51 odsto birača, ili čak celih 99 odsto želi da pošalje preostalih 1 odsto u koncentracione logore i da ih eliminiše, da li je to demokratski čin? Pre nekoliko dana su u Ugandi doneli zakon kojim se određuje smrtna kazna za LGBTQ+ zajednicu. Zakon je prošao sa većinom od 387 poslanika nasuprot 2 glasa protiv. Da li je to demokratski zakon?

Ovi procesi nisu demokratski jer demokratija nije tiranija većine. Demokratija je vladavina naroda. A narod uključuje i manjine. Vladini trubači propagande i drugi diktatorski režimi tokom istorije tvrde da samo većina predstavlja narod, a da manjina treba da ćuti. Oni tvrde da je manjina otuđena elita, grupa izdajnika ili stranih agenata. To nije tačno. Svi ljudi u jednoj državi čine njen narod, kako većina tako i oni koji pripadaju manjini. U demokratiji i manjine, čak i one vrlo male imaju prava.

U demokratiji naravno i većina ima svoja prava. Većina ima pravo da formira vladu onako kako smatra da je prikladno i da kreira politiku u velikom broju oblasti. Ako većina želi rat – ide se u rat. Ako većina želi mir – sklapaju se sporazumi. Ako većina želi povećanje poreza, podižu se porezi. Ako većina želi smanjenje poreza oni se smanjuju. Ako većina želi povećanje budžeta za obrazovanje na račun vojnog budžeta, tako će i biti. Ako želi suprotno biće tako. U rukama većine se nalazi mnogo stvari o kojima ona odlučuje. Ali postoje dva mesta koje većina ne sme da dira. Postoje dve korpe prava koje su zaštićene od većine.

U jednoj korpi su ljudska prava u koje spada i pravo na život. Čak i kada 99 odsto populacije želi da uništi onaj jedan preostali odsto, u demokratiji to nije dozvoljeno jer se time krši najosnovnije ljudsko pravo – pravo na život. U ovoj korpi je i pravo na slobodno izražavanje, slobodu veroispovesti i kretanja.

Drugu korpu čine građanska prava. To su zakoni zasnovani na demokratskoj igri. Dobar primer jeste biračko pravo. Ako bi većini bilo dozvoljeno da uskrati pravo glasa manjini, onda bi u demokratiji postojao samo jedan izborni ciklus. Pobednici bi u takvom sistemu uskratili pravo glasa onima koji su izgubili. Da bi postojala demokratija, većina ne sme da dira korpu građanskih prava.

Naravno, u demokratiji je moguće voditi duge rasprave o pitanju koje su granice ljudskih i građanskih prava. Čak i pravo na život ima granice. Postoje demokratske zemlje koje imaju smrtnu kaznu. U radikalnim slučajevima država dozvoljava sebi da oduzme pravo na život kriminalcima. Svaka država uzima sebi pravo da objavi rat i pošalje ljude da ubijaju i budu ubijeni. Gde je onda tačno granica prava na život?

Duge su rasprave i o tome koja prava treba da budu uključena u dve korpe. Ko je utvrdio da je veroispovest osnovno ljudsko pravo? Da li treba da definišemo i pristup internetu kao ljudsko pravo? A šta je sa pravima životinja? Ili sa veštačkom inteligencijom?

Nećemo rešiti ova pitanja ovde. Svet je složeno mesto. Upravo zato što je složen i nema jednostavnih i apsolutnih odgovora na takva fundamentalna pitanja. Zdrava demokratija je sistem u kome nijedna partija ne može sama da odlučuje šta su ljudska i građanska prava.

Možemo se pitati odakle dolaze sva ova prava. Ona ne stižu sa neba niti iz bioloških zakona. Ljudska prava i građanska prava nisu upisana u našoj DNK. Ljudska i građanska prava su nešto što su ljudi sami osmislili tokom dugog perioda pokušaja i grešaka kao osnovu mirnog i prosperitetnog društva. Ovaj proces je zasnovan na širem sporazumu između većine i manjine. Ali zašto je većina bila zainteresovana za ovaj sporazum? Čak i ako su potrebna nekakva ljudska i građanska prava, zašto većina ne bi zanemarila mišljenje manjine i prosto odlučila šta će ubaciti u korpu takvih prava? Postoje tri razloga za to.

Prvo, svaki razuman čovek shvata da to što je u nekim pitanjima deo većine, ne garantuje da se po nekom drugom neće naći u manjini. Tačno je da neke manjine nikada neće biti većina. Ali za očekivati je da ako poživimo dovoljno dugo, ostarimo i razbolimo se, naći ćemo se u manjinskoj grupi ljudi sa ograničenjima. Moguće su i neočekivane situacije. Možda sam dugi niz godina bio deo većine po pitanju stava o izraelsko-palestinskom sukobu, ali iznenada, kada je izbila epidemija korone našao sam se u poziciji manjine koja veruje da i Palestinci treba da budu vakcinisani. Šta će se desiti u narednim godinama sa napretkom tehnologije veštačke inteligencije kada će kompjuteri donositi sve više odluka o ljudskom životu? Možda ću se naći u manjini u političkoj raspravi o veštačkoj inteligenciji? Dakle, čak i ako sam danas deo većine bilo bi dobro da uspostavimo jaku zaštitu prava manjina.

Drugi razlog zbog kojeg u suštinskim diskusijama valja poštovati mišljenje manjine je duboka ljudska mudrost. U žaru rasprave, većina uvek želi da satre manjinu i manjinska prava. Ali u trenucima tihe introspekcije, svaka osoba treba da bude svesna da ponekad grešimo i da treba da postoje granice naše moći. Oni koji za sebe priželjkuju neograničenu vlast su ili zli ili glupi, ili oboje. Glupi veruju da nikada neće pogrešiti. Zle nije briga što će pogrešiti. Pametni znaju da ponekad greše i brinu zbog toga, te su zainteresovani da uvedu ograničenja sopstvenoj moći.

Treći razlog je možda i najvažniji od svih, a to je želja da se osigura da manjina zaista poštuje pravila većine. Kada se manjina gazi, ona neće prihvatiti volju većine. Kada dva vuka gone jelena kako bi ga pojeli, jelen ne kaže sebi: oni su većina, ja sam manjina i moram da se povinujem. Tako je isto i sa ljudima kada pokušavaju da unište ili mrze jedni druge; manjina nema razlog da prihvati volju većine. Ako postoji puno ljudi koji me mrze da li je to razlog da im se povinujem?

Treba zapamtiti da je u mnogim građanskim ratovima manjina ta koja pobeđuje. Građanski rat se ne vodi glasačkim listićima. U građanskom ratu u Siriji je pobedila manjina Alavita. U građanskom ratu u Ruandi je pobedio manjinski narod Tutsi. U Palestini Eretz Israelu na kraju britanskog mandata jevrejska manjina je pobedila palestinsku većinu.

Dakle obično postoje dobri razlozi da se manjina ne pregazi, već da se sa njom postigne širok dogovor o osnovnim pravilima igre i sadržaju korpe ljudskih i građanskih prava.

Kako će se onda sve ovo završiti? Ne možemo znati, ali jedna stvar je sigurna – neće biti povratka na predizborni novembar 2022. Poslednjih nedelja smo otkrili dve važne stvari o izraelskoj državi koje pre nismo znali. Otkrili smo da u Izraelu postoji značajan faktor koji želi da demontira demokratsku kontrolu i prigrabi sebi neograničenu moć. Takođe smo otkrili da veliki deo izraelskih građana ne razume šta je demokratija i da je brka sa tiranijom većine.

Stoga možemo da izvučemo dva bitna zaključka iz aktuelne krize. Prvo, ne samo da ne smemo da oslabimo već slabu odbranu izraelske demokratije, već moramo da joj dodamo jače mehanizme. Drugo, potrebna nam je sveobuhvatna i duboka reforma obrazovnog sistema, kako bi barem državni obrazovni sistem počeo da edukuje ljude o vrednostima demokratije i ljudskih prava. Ako to ne učinimo demokratija neće dugo opstati.

Kako da stignemo do te tačke? Kako možemo da obezbedimo demokratsko obrazovanje i uspostavimo mehanizme odbrane izraelske demokratije? Samo uz široku saglasnost. Biće teško postići takav dogovor na osnovu usijane rasprave između predstavnika vladajuće koalicije i dela opozicije, sa protestima na ulicama dok vlast maše napunjenim pištoljem.

Trebalo bi najpre da se sazove konstitutivna skupština koja će dati adekvatnu zastupljenost svim sektorima u Izraelu i koja će sastaviti novi društveni ugovor za našu zemlju. Vlada, Kneset i sudovi će nastaviti da upravljaju svakodnevnim poslovima, a ustavotvorna skupština će napraviti novi ugovor za narednih 75 godina. Ako ne uspemo da postignemo široki konsenzus o tom ugovoru, dani izraelske demokratije su izbrojani. Bez duboke demokratske infrastrukture i dani izraelske države mogu biti pri kraju.

Postoji jedan korak koji svako od nas može da preduzme kao pripremu za ustavotvornu skupštinu. Naredne nedelje će većina Izraelaca slaviti praznik slobode i Seder Pesah. To je veče kada se mnoge porodice okupljaju i zajedno čitaju tekstove o slobodi. Predlažem da te večeri svaka porodica pročita našu povelju o nezavisnosti. Pored 4 tradicionalna pitanja¹ neka svaka porodica u Izraelu postavi sebi i 4 dodatna pitanja i neka razgovara o njima koliko god je potrebno, čak i ako potraje do jutarnje molitve Šaharit:

Šta ograničava moć vlade?

Da li samo većina čini narod?

Šta je zabranjeno činiti manjini?

Zašto je za većinu dobro da postigne kompromis sa manjinom?

Srećan nam svima praznik slobode i da ga još dugo praznujemo u izraelskoj državi. Sledeće godine kao slobodni građani.

Haaretz 

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net