Killing an Arab

Povezani članci

• Mirisi i tragači
• Schmidt pozvao Narodnu skupštinu RS-a da ne rizikuje živote i dobrobit svih građana BiH
• Je li veći cinizam Nine Obuljen Koržinek ili glupost Andre Krstulovića Opare?
• Emir Suljagić: MUP RS prešao sve granice, vrijeme je za reakciju građana
• Inicijativa o zatvorskom kažnjavanju upotrebe ustaškog pozdrava na putu za Sabor
• Kvaliteta smrti u Bosni i Hercegovini

          Killing an Arab

( naziv pesme grupe The Cure inspirisana Kamijevim romanom Stranac)

Standing on the beach
With a gun in my hand
Staring at the sea
Staring at the sand
Staring down the barrel
At the arab on the ground
I can see his open mouth
But I hear no sound

I’m alive
I’m dead
I’m the stranger
Killing an arab

I can turn
And walk away
Or I can fire the gun
Staring at the sky
Staring at the sun
Whichever I chose
It amounts to the same
Absolutely nothing

I’m alive
I’m dead
I’m the stranger
Killing an arab

I feel the steel butt jump
Smooth in my hand
Staring at the sea
Staring at the sand
Staring at myself
Reflected in the eyes
Of the dead man on the beach
The dead man on the beach

I’m alive
I’m dead
I’m the stranger
Killing an arab

Bijeloputi mladić koji jedva da ima trideset i oči tako plave da ga čak ni na aerodromu ne bi prisilili da skine cipele pobio je stotinjak norveške djece a Oslo pretvorio u Bagdad. Zgromilo nas je to, nas bijelce i katolike i pravednike. Kad ginu mali Libijci, Pakistanci, Afganistanci, Iračani, dječica iz Gaze, sve nam je to nekako normalno. Jedna rečenica u medijima.

Ipak su svi ti klinci budući teroristi. Ali ovi bijeli dječaci i cure? Oslo? Bila sam u njemu. Savršeno čist, civiliziran i tako ledeno blistav grad. Na njihovoj sam rivi vidjela blijedopute ljude kako pjevaju i plešu. Njih pobiti? Njih koji tako prozirni nikad nisu i ne bi i neće mrava zgaziti? Nevjerojatno. (Vedrana Rudan, Kad smrt ima plave oči, Tačno.net)

Eto, iako smo iskreno se nadali da iza terorističkog napada u Oslu stoji neka pro-džihadska-islamističko-fundamentalističko-teroristička organizacija, ipak se ispostavilo da ‘islamisti’ nemaju veze sa ovim ludačkim činom u kome je stradalo skoro stotinu ljudi (još nije konačan broj mrtvih jer je napadač koristio dum-dum metke koji ne ostavljaju velike šanse povređenima). Inače, terorista ima ‘plave oči’, kako je to lepo primetila Vedrana Rudan, i štaviše mrzi islam kao i ljude sa Orijenta. Čovek, koji je odgovoran za eksploziju auto-bombe i besomučno ubijanje studenata u kampu, je Norvežanin Anders Behring Breivik… I šta sada? U inače mirnoj i miroljubivoj Norveškoj sada se ‘oštre noževi’ i građani zahtevaju da se smrtna kazna ponovo uvede ili barem da se produži trajanje ‘doživotne’ robije koja je u Norveškoj ‘bednih’ dvadesetak godina. No, bez obzira na to što je napadač i terorista stopostotni Norvežanin, i pri tome lud ‘kao struja’, ipak se opasnost od islamskog terorizma ne isključuje ni u ovom slučaju. Kao da je svima užasno žao i krivo što napadač nije imao turban i što nije izvršio samoubistvo sa Alahovim imenom na usnama. Umesto da je ‘lepo’ eksplodirao i tako se savršeno uklopio u stereotip Evropljana o islamskim teroristima, taj napadač se usudio da ima sve odlike tipičnog ‘Arijevca’. Anders Behring Breivik je plav, ima plave oči, priča se i da je pripadnik masonske lože, voli oružje, sportista, ma šta reći – tipičan predstavnik svoje ‘vrste’… I šta uradi? Pa, ovaj dečko to nije učinio tek tako… Poznato je da se spremao dve godine na ovaj napad. Mladi Norvežanin je skupljao eksploziv, a oružje je imao jer je bio član sportsko-lovačkog udruženja. – Odakle mu eksploziv – pitate? Pa, mladi Anders je bio farmer koji je regularnim putem nabavljao veštačko đubrivo, a od tog ‘veštaka’ se za tili čas može napraviti eksploziv. To je kao priča o nemačkim helikopterima u Iraku koje su Sadamovi piloti koristili za ‘zaprašivanje’ neprijatelja. Naime, ovi helikopteri su prodani Iračanima kao ‘poljoprivredne’ mašine jer je bilo zabranjeno Sadamu Huseinu prodavati oružje, ali – gle čuda – ti isti helikopteri su se za čas mogli transformisati i umesto da bacaju ‘hemiju’ koja štiti biljke oni su bacali smrtonosne otrove na Kurde i ostale ‘neprijatelje’. Tako je ‘legendarni’ tzv. ‘hemijski’  Ali potrovao na hiljade ljudi, ali Nemačka nikada nije prozvana zbog ovih zločina. Tako je i Anders napravio bombu, namestio je u automobil i krenuo da ispuni svoju ‘misiju’. Navodno je norveški terorista (ovo zvuči kao oksimoron) ovaj napad planirao i izveo kako bi ukazao na opasnost od islamizacije Norveške kao i Evrope uopšte, tako da su islamisti ipak na posredan način krivi za tragediju u Oslu. Anders je izveo ‘gnusan’ čin i on je sam toga svestan, ali njegovi razlozi su bili ‘iznad’ tragičnih posledica napada jer je on u stvari, sve to uradio radi bolje budućnosti Norveške. Prostora za novu antiislamsku histeriju itekako ima i ona će sigurno kulminirati novim zakonskim okvirima, a sve u službi bezbednosti građana EU. Bez obzira na poreklo napadača i njegov sumanute razloge smisao terorizma ostaće vezan za tzv. islamiste i njihove ekstremiste. Ponovo će se popreko gledati na svakog putnika u avionu koji liči na ‘tipičnog’ islamskog fundamentalistu i mnogi nevini ljudi će proći kroz ‘antiteroristički tretman’, to jeste kroz mere sprečavanja terorizma. Da li je ovo samo trenutan strah i histerija zbog moguće opasnosti? Pa nije jer USA još od 11. septembra uporno forsira tu politiku prevencije kao najefiskaniju u borbi protiv terorizma. Ova prevencija podrazumeva održavanje gotovosti, kako vojno-policijsko-obaveštajnih službi tako i samih građana koji moraju biti spremni na moguće napade. Više se i ne govori o nekom drugom terorizmu sem ovog pro-islamističkog, kao da smo zaboravili na organizacije kao što su bile IRA, ETA i sl. Današnji terorizam je isključivo vezan za islamizam i njegove fundamentaliste, a ako i nema neposredne veze sa njima onda se pronađe neka posredna konekcija, kao u slučaju mladog Norvežanina. Slika ‘orijentalca’ sa turbanom i maramom preko lica, opasanog eksplozivom i sa fanatičnom željom da umre za Allaha, jeste svim ‘okcidentalcima’ negde u podsvesti. Ova slika nije od juče, niti od 11. septembra, već se ona oblikuje već dugo vremena i za nju su vezane vekovne predrasude.

Ako ste gledali film Egzorcista – Isterivač đavola,  onda ste verovatno upamtili scenu sa Orijenta – odakle je inače zlo, koje je još poznato kao  đavo-Lucifer, i stiglo – gde se vide razni okamenjeni spomenici đavolskim stvorenjima, a u pozadini se čuje glas mujezina koji poziva vernike na molitvu. Interesantna je ‘koincidencija’ zlih kamenih lutaka i mujezinskog pevanja, kao da je ‘neko’ namerno doveo u vezu Orijent i samog đavola. Veza nije slučajna i ‘legendarne’ scene iz filma Egzorcista nisu nimalo naivne i zasnovane na ‘pogrešnim’ predrasudama. Duboko je ukorenjeno mišljenje da je izvor samog zla negde na Istoku ili Orijentu i da ono ugrožava Okcident kao opozit samom zlu i jedinoj hrišćanskoj ‘oazi’. Boriti se protiv zla sa Istoka je moralna obaveza svakog hrišćanina, a osobito onih koji pripadaju okcidentalnom duhovnom carstvu. Tako je još Toma Akvinski u srednjem veku pisao Contra gentiles, to jeste spise protiv pagana koji su okupirali Jerusalim i oduzeli bogom dano pravo hrišćana da upravljaju tim svetim mestom. Zato su tzv. Krstaši uporno napadali na Jerusalim pokušavajući da ga otmu od nevernika i vrate u okvite hrišćanskog sveta, ali uzalud… Istorija pizme prema islamskom svetu i Orijentu je jako duga i ona je ostavila fatalan trag u razumevanju Istoka od strane Evropljana. Naravno, tu su i turska osvajanja koja su zacementirala vekovnu mržnju prema orijentalcima i njihovom načinu života.  Kolika je mržnja prema Turcima i svemu što je tursko najbolje se vidi u Srbiji, Republici Srpskoj, a i u Hrvatskoj, koja je ‘bitno’ katolička zemlja, se voli istaći zasluga hrvatskih heroja u borbi protiv turskih osvajača. Ruku na srce,  volimo ići u Tursku na more jer je tamo lepo i jeftino, ali je problem, kako reče jedna turistkinja iz Srbije, što ima i suviše Turaka…

Postoji literatura koja se bavi upravo ovim ‘fenomenom’ orijentalizma i to u smislu kulturnog kolonijalizma. Još se negde sedamdesetih godina pojavila knjiga Edvarda Saida koja se prosto zvala Orijentalizam i ona je bitno proširila granice razumevanja Orijenta i njegove kulture. No, nije Saidu bila namera da upoznaje tzv. Zapad sa kulturom Istoka, naprotiv, on ukazuje na kolonijalni jezik i teoriju kulturnog ovladavanja Orijentom. Orijentalizam kao nauka koja se bavi proučavanjem kulture Orijenta u sebi nosi elemente kulturnog osvajanja Istoka i kolonizacije njegove tradicije. U stvari, već sam naziv orijentalizam nosi u sebi taj kolonijalni ‘naboj’ ili težnju da se Orijent prilagodi Zapadnom razumevanju. Orijentalizam je, po Saidu, mnogo doprineo samoj kolonizaciji i učvršćivanju predrasuda o ljudima sa Orijenta. Bez obzira što se Zapad divi naučnim i kulturnim dostignućima Istoka ipak se zna ko tu ima preimućstvo i ko je uopšte u stanju da prepozna vrednosti Orijenta. Uzalud bi bila sva ta istočnjačka kultura da nije bilo zapadnjačko-racionalne da je razume i postavi u okvire orijentalizma. Naprosto, Istok ne bi sebe mogao da razume da nije bilo zapadnih analitičara koji su stvorili nauku orijentalizma. Kolonijalni i hegemonski odnos Zapada prema Orijentu je itekako izražen u kulturnim naporima da se ‘definiše’ Istok i prilagodi potrebama ‘naprednog’ sveta. Edvard Said za ovakvo razumevanje orijentalizma nalazi bezbrojne primere u zapadno-evropskoj literaturi, a u svom delu Kultura i imeprijalizam, ukazuje na mnogobrojne primere iz tzv. zapadnjačke književnosti (čuvene su njegove analize romana Srce tame Džozefa Konrada). Kolonijalizam i kulturno prisvajanje Istoka je ono što stoji u srcu ili osnovi ‘antipatije’ Zapada.

Naravno, to nikako ne može opravdati terorističke napade koji su ‘nadahnuti’  borbom protiv zapadnjačkog  kolonijalizma. Ubijati nevine ljude radi ‘viših’ ciljeva ne može imati nikakvo opravdanje, samo može dovesti do još veće mržnje i histerije prema svemu što je sa Istoka ili se povezuje sa islamskom verom. Posle vekova mržnje, sukoba, predrasuda, ubijanja, pljačkanja, ostaje nam jedino otvorena budućnost za razumevanje i priznavanje. Hajde za početak da Zapad prekine sa svojim ‘širenjem demokratije’ i da pokuša da razume Istok. Neće biti lako, možda će trebati i vekovi jer se i mržnja stvarala stotinama godina. Možda i nema nade za ovako utopijske stavove o priznanju i razumevanju. Šta ako nam je ‘suđeno’ da se nikada ne razumemo? Neka nam je Bog u pomoći, kako god ga zvali…