Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (1)
Povezani članci
Moj otac, Miroslav Basara, izazvao je pravu pometnju kada je 1972, u svojoj trideset petoj godini prešao u islam. Bio je to prvorazredan skandal. Njegov otac, moj deda Velizar Basara, general u penziji, na vest da mu se sin poturčio umalo nije umro od šoka. Kada se donekle oporavio i odustao od namere da ga ubije, javno se odrekao sina preko oglasa u „Politici“.
„Osoba koja se predstavlja kao Sulejman Basara“, pisalo je u plaćenom oglasu, „više nije moj sin. Za postupke rečene osobe ne odgovaram, a eventualne dugove počinjene u moje ime – ne priznajem.“
U nastupu adolescentskog besa i ja sam u prvi mah hteo da se odreknem oca. Ali u ono vreme to nije bilo moguće. Pre svega zbog toga što sam bio maloletan. Potom zato što po zakonu otac može da se odrekne sina, ali ne i sin oca. Tako su mislili i u oglasnom odeljenju „Politike“. Jer, kada sam predao tekst oglasa, službenica je telefonom pozvala nekog Vićentija, čoveka neodređenog zanimanja koji je obavljao prljave poslove za najstariji dnevni list na Balkanu.
„Hoće da se odrekne oca.“ Rekla je službenica, a Vićentije me je uhvatio za uvo, odveo u podrum i dobro išamarao. Smatrajući to nezakonitim, otišao sam pravo u SUP Stari grad i prijavio nasilnika. I tamo sam – kada su saznali zbog čega sam tučen – dobio nekoliko žestokih šamarčina. Šef smene mi je održao i govor. „Život ti je dao, a ti ga se odričeš! Šta ako je prešao u islam? Njegova stvar. Sloboda veroispovesti je zagarantovana ustavom.“
Dobro je što je tako bilo. Kasnije sam to shvatio. Svaki čovek ima dve pupčane vrpce: jednu kojom je preko majke vezan za Zemlju i drugu – nevidljivu – kojom je preko oca povezan sa Nebom.Onaj koji se odriče oca, u stvari se odriče Boga.
Moja majka je takođe bila potresena i zbunjena. Nju nisu uznemirila teološka pitanja. Ona se plašila da bi otac mogao dovesti u kuću još nekoliko žena, na šta je – po Šerijatu – imao pravo. I zaista, prvih dana, obično u sumrak, oko naše kuće su se vrzmale zabrađene lepotice iz dalekih vilajeta, odevene u najfiniju svilu i kadifu, prizor čudan samo na prvi pogled. Jer – učio je Ibn Arabi – čim neko prihvati istinsku veru, Allah se, dželle šanuhu, odmah pobrine da se oko novopečenog mumina stvori islamski ambijent. Dakle: minareti, leteći ćilimi, šalvare, čarobne lampe, daire, šargije, kadaifi i baklave.
„Priznajem“, rekao mi je otac mnogo godina kasnije, „ispočetka sam bio u iskušenju da dovedem još dve ili tri žene. Neke su mi se čak i nudile. Bile su veoma lepe. I svaka je imala pristojan miraz. Ali odoleo sam iskušenju. Pre svega zbog tvoje majke koja je, iako nevernica, dobra i odana žena. Potom zbog hadisa Ibn Qajjima El Džewezije koji kaže: ’Ko radi Allaha, dž.š., ostavi neku stvar, On će mu je nadomestiti boljom od nje. Onaj ko je obdaren takvim razumom biva uzdignut na stepen vladara, a vladar koji pusti da ga strasti vode na stepenu je potčinjenog roba.’…
Dok je Svetislav Basara na odmoru, umesto kolumne Famozno ekskluzivno objavljujemo delove njegovog novog romana koji će izdati Laguna.
tekst prenosimo sa prijateljskog portala danas