Zašto će ONI vladati koliko budu hteli i mogli?

Izdvajamo

• Treći faktor koji odgovara aktuelnoj vlasti jeste apatija nekadašnjih boraca za demokratiju u Srbiji, građana koji su celu jednu deceniju rušili Miloševića. Poništavanje tekovina 5. oktobra najpre kroz pomirenje i formiranje Vlade sa ostacima retrogenog režima 90-ih, a zatim i stvaranjem SNS i povratakom crveno-crne koalicije na vlast, potisnulo je nekadašnje borce za demokratiju na margine političkog života u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Dok se deo „demokrata“ pridružio redovima vladajuće oligarhije, jedan deo se potpuno pasivizirao i svrstao u redove apstinenata. Politička neopredeljenost i nezainteresovanost razočaranih mogla bi se preokrenuti jedino pojavom nekog novog lica što je na nivou naučne fantastike u trenutnim okolnostima.

Povezani članci

• Izvini, ali oprosti
• Divljanje fašista u Nišu: Oskrnavljeni antifašistički spomenici
• Ima li slobode bez slobode jezika?
• Franjo Habulin: Nikakva potreba homogeniziranja nacije ne može poslužiti kao izlika za povijesno neutemeljeno izjednačavanje komunizma i naci-fašizma
• HUMAN KIND WALL – PRVI SPOMENIK WEBA: Najveće multimedijalno gradilište čovječanstva
• Tomislav Jakić: MI I ONI

Foto: Milos Tesic/ATAImages

Postoji nekoliko faktora koji idu u prilog aktuelnoj vlasti i koje će ona svakako iskoristiti u kampanji. Srpska napredna stranka neometano vlada od 2012. godine, a sudeći po rezultatima poslednjih izbora imala je mogućnost da, uz apsolutnu većinu u parlamentu, samostalno formira vladu a da u nju ne pozove stranke trenutne vladajuće koalicije. Naravno, to ne bi bilo po standardima „modernih“ članica EU, a i ličilo bi na nekakav oblik diktature poput onih koje vladaju u Belorusiji, Rusiji i Severnoj Koreji.

Prvi od faktora koji idu naruku Vučiću u nameri da neometano vlada u narednom periodu jeste nepostojanje opozicije. Ovako razjedinjena i jalova opozicija, nastala raspadom nekadašnje Demokratske stranke, ide naruku aktuelnoj vlasti. Velikim delom je čine oni koji su vladali Srbijom od petooktobarskih promena do povratka crveno-crne koalicije. Bivša vlast, a današnji deo „demokratske opozicije“ nije adekvatno i temeljno pristupila strukturnim reformama srbijanske ekonomije i privrede kao ni reformi pravosudnog sistema. Čak i zakoni koje je usvojila tokom svog mandata i danas su na snazi i koriste aktuelnoj vlasti u procesu vladanja, poput Zakona o informisanju npr. Veliki broj stranaka d.o.o. bezidejno pokušava da ukaže na propuste aktuelne vlasti ne dajući plan i rešenja za izlazak iz tranzicionizma koji je u Srbiji uspostavljen još 1989. godine. Za razliku od Miloševića koji je imao jake opozicione partije tokom svoje vladavine, Vučić ima gomilu „pekinezera“ koji jedino što znaju da rade jeste da laju u prazno. Deo građanske inicijative oličene u nekoliko pokreta i udruženja građana zloupotrebljen je u poslednjih nekoliko godina od strane „opozicije“ i kao kontaminiran materijal izgubio je na značaju i važnosti u široj javnosti. Takođe, prema postupcima i potezima koje povlači, deo „demokratske opozicije“ bi mogao da se ubaci u redove „Vučićeve opozicije“ zajedno sa strankama Vojislava Šešelja, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka. Bilo da se radi o „radikalnoj“ ili „demokratskoj“ struji opozicije aktuelnoj vlasti, postoje oni koji unutar tih struja igraju naruku SNS i ometaju mogućnost bilo kakvih promena na tronu srbijanske politike.

Drugi faktor koji ide u korist aktuelnoj vlasti jeste odsustvo političke svesti kod mladih glasača. Zainteresovanost za dešavanja na političkoj sceni Srbije kod mladih je na nezavidnom nivou. Politički aktivizam se posmatra kao mogućnost nekakvog napredovanja, a članstvo u stranci kao sredstvo koje treba i može da ostvari tu mogućnost. Mladi su mišljenja da je nalaženje adekvatnog posla i napredovanje u postojećim, zatečenim okolnostima moguće ostvariti samo kroz pripadnost nekoj od političkih opcija, u najboljem slučaju delovima aktuelne vlasti. Takođe retki su slučajevi gde članovi „opozicije“ imaju mogućnost da napreduju unutar „državnih“ firmi u uslovima koji vladaju u zemlji, a još ređi su oni koji mogu nešto da promene, a da mogu na neki način da pokažu političku pripadnost suprotnom taboru. Obično se radi o stručnim kadrovima koji politiku ne mešaju sa strukom i koji imaju političku potporu i poštovanje od strane onih iz redova aktuelne vlasti. U obzir valja uzeti i da pravac interesovanja za politiku kod nemalog broja mladih, koji još uvek nisu ostvarili glasačko pravo, naginje radikalnim i nacionalističkim politikama poput onih koje plasiraju Vojislav Šešelj i Boško Obradović. Evropske i građanske vrednosti su bačene u zapećak što je poražavajuće za mladu demokratiju koja bi usled promena na globalnoj političkoj sceni mogla naglo da zakorači u scenario „zatvorene nacionalističke političke misli“ pokrenute „buzdovanom Miloševićeve vladavine“, Memorandumom SANU iz 1986. godine.

Treći faktor koji odgovara aktuelnoj vlasti jeste apatija nekadašnjih boraca za demokratiju u Srbiji, građana koji su celu jednu deceniju rušili Miloševića. Poništavanje tekovina 5. oktobra najpre kroz pomirenje i formiranje Vlade sa ostacima retrogenog režima 90-ih, a zatim i stvaranjem SNS i povratakom crveno-crne koalicije na vlast, potisnulo je nekadašnje borce za demokratiju na margine političkog života u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Dok se deo „demokrata“ pridružio redovima vladajuće oligarhije, jedan deo se potpuno pasivizirao i svrstao u redove apstinenata. Politička neopredeljenost i nezainteresovanost razočaranih mogla bi se preokrenuti jedino pojavom nekog novog lica što je na nivou naučne fantastike u trenutnim okolnostima.

Nepoverenje građana prema aktuelnoj opoziciji je jasno iskazano u broju onih koji izlaze na izbore. To nepoverenje prevazilazi nezadovoljstvo radom i aktivnostima vlastodržaca. Ukoliko se uzme u obzir da je glasačko telo aktuelnog režima disciplinovano, uz godinama izraženu potrebu jednog velikog dela biračkog tela da pripada „pobednicima“, razjedinjena „opozicija“ nema nikakve šanse da zada udarac aktuelnoj vlasti, a kamoli da je pobedi na predstojećim izborima. Takođe veliko je pitanje da li će u trenutnim okolnostima koje vladaju medijskom scenom opozicija raspoređena u nekoliko kolona uspeti da postigne cilj koji je tajno sebi zadala, a odnosi se na „pad“ Beograda. Ne treba gubiti iz vida da za razliku od Miloševića koji je vladao u uslovima sankcija i ratova u okruženju uz jasno postojanje opozicije, Vučić vlada u mirnodopskim okolnostima uz simulaciju „zlatnog doba“ i „privrženost“ međunarodne zajednice. Potpuno je sigurno da će ukoliko u prvoj polovini 2022. godine raspiše izbore na svim nivoima, uzimajući u obzir unutrašnje i spoljne faktore, a pre svega trenutne odnose među liderima „demokratske opozicije“ kao i veliki broj malih i minornih stranaka na političkoj sceni, Vučić ubedljivo pobediti na predstojećim izborima i neometano vladati još jedan ceo mandat. Tada bi bilo sasvim jasno da će dokle god „opozicija“ bude funkcionisala po trenutnom modelu ponašanja, Vučić vladati Srbijom bez obzira da li je faktor stabilnosti ili nestabilnosti na Balkanu.