Woodward i Čalić: Tri decenije posle naslednice Jugoslavije pate od istih problema

Autor/ica 👤Dragan Štavljanin 24.6.2021. u 10:44

Povezani članci

Foto: Screenshot

Kompleksni problemi koji su doveli do raspada Jugoslavije još su prisutni u svakoj od država naslednica: veliki spoljni dug, političke partije koje nastoje da privuku birače na nacionalističkim temama i idejama, mnogo veća nezaposlenost nego u bivšoj Jugoslaviji, kaže za Radio Slobodna Evropa(RSE) Suzan Vudvord (Susan Woodward), profesorka na Univerzitetu u Njujorku, povodom 30 godina od nestanka nekadašnje zajedničke države.

Sličan je i stav Mari Žanin Čalić (Marie Janine), profesorke na Univerzitetu u Minhenu, koja dodaje da ne postoji “balkanska posebnost”.

“Istoričarka Dubravka Stojanović je napisala da zbivanja u Evropi u velikoj meri podsećaju na to što se dogodilo u Jugoslaviji tokom 1980-ih, pre svega u Srbiji, sa jačanjem nacionalizma i populizma. To znači da su procesi u Srbiji samo prethodili onome što će se kasnije dogoditi na Zapadu, što je uznemiravajuće. Dakle, to što se desilo u Jugoslaviji moguće je verovatno i drugde. To je pouka koja se može izvući iz zbivanja poslednjih godina,” navodi Čalić.

Mari Žanin Čalić je autorka knjige knjige “Istorija Jugoslavije”. Takođe je radila za Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu, zatim u sedištu UNPROFOR-a u Zagrebu i Haškom tribunal.

Suzana Vudvord je autorka knjige “Balkanska tragedija” (Balkan Tragedy). Tokom 1990-ih radila je za misije UNPROFOR-a i OESC-a u BiH.

Vudvord: Sadašnje debate su, ironično, znak demokratije

RSE: Kako vreme prolazi, čini se da je borba za interpretaciju ovih događaja sa oprečnim pogledima na uzroke raspada Jugoslavije, posledice ratova, pobednike i gubitnike, krivce i žrtve i rešenja kojima su okončani ratovi – postala još žešća. Pored toga, akteri danas više naglašavaju etničke i verske razlike nego pre rata, u vreme kada je ideja bratstva i jedinstva još uvek bila živa.

Da li to znači da bi sada trebalo da još više brinemo zbog mogućeg oružanog sukoba nego pre 30 godina s obzirom na veoma oštru retoriku u javnom diskursu na Zapadnom Balkanu? Profesorko Vudvord, kakav je Vaš stav?

Vudvord: Ovaj tip rasprave o uzrocima bilo kog građanskog rata karakteriše sve građanske ratove. Rat može da se okonča u smislu prestanka nasilja, ali ne i nesuglasice o uzrocima oružanih sukoba. To je sasvim normalno.

Međutim, sadašnje debate, za razliku od vremena bivše Jugoslavije, jesu ironično znak demokratije. Naime, te rasprave podstiču političari kako bi motivisali svoje birače da izađu na izbore, a ne više da formiraju novu države. Jedino bi bio problem ako se ponovi situacija iz 1988-9. kada su ti argumenti o istorijskim narativima bili usmereni prema stranim akterima i međunarodnoj zajednici da bi ih pridobili na svoju stranu. Stoga su ove debate držale ljude na okupu pre oružanog sukoba.

Zbog toga se ne slažem sa vašom sugestijom da bi ovi narativi mogli da vode oružanom sukobu i intervenciji koja bi pomogla bilo kojoj strani. Ne mislim da će se sada išta desiti, svakako ne oružani sukob, osim ako strani akteri opet ne odluče da intervenišu podržavajući jednu ili drugu stranu ne shvatajući, po mom mišljenju, u čemu je suština ovih rasprava.

RSE: Ako se retrospektivno osvrnemo na uzroke kolapsa bivše Jugoslavije, da li se i dalje pridžavamo istog seta objašnjenja – bilo da je to nacionalizam, uloga političkih lidera ili ekonomski problemi sa kojima se zemlja suočila 1980-ih, kao i dramatično smanjenje geostrateškog značaja Jugoslavije nakon pada Berlinskog zida, zatim nedovoljan, neodgovarajući i zakasneli odgovor međunarodne zajednice – ili smo saznali nešto novo što bi moglo baciti malo drugačije svetlo na raspad Jugoslavije?

Čalić: Populizam u Srbiji prethodio današnjem u Evropi

Čalić: Ne postoji balkanska posebnost. Srpska istoričarka Dubravka Stojanović napisala je već pre nekoliko godina da zbivanja u Evropi u velikoj meri podsećaju na to što se dogodilo u Jugoslaviji tokom 1980-ih, pre svega u Srbiji sa jačanjem nacionalizma i populizma, čiji smo sada svedoci i u veoma razvijenim zemljama kao što su SAD ili mojoj državi Nemačkoj.

To znači da su se nacionalizam i populizam vratili u Evropu i zapadni svet, odnosno u zemlje koje imaju demokratsku tradiciju i visoke standarde obrazovanja. Stojanović je istakla da je to za nju već viđen (déjà vu) trend, te da su zbivanja u Srbiji samo prethodila onome što će se kasnije dogoditi na Zapadu, što je uznemiravajuće.

Možda je pravo pitanje da li je jugoslovenski sukob bio početak nove, a ne kraj stare epohe sa prevaziđenom ideologijom i nazadnim idejama. To znači da možda ne bi trebalo da interpretiramo raspad Jugoslavije i zbivanja u njoj već savremenu evropsku istoriju. Dakle, to što se desilo u Jugoslaviji može se verovatno dogoditi i drugde. To je pouka koja se može izvući iz poslednjih godina.

RSE: Naime, pad Berlinskog zida najavio je novo doba sveobuhvatnih političkih i ekonomskih reformi u postsocijalističkim zemljama, globalno širenje demokratije i globalizacije. Ove trendove najbolje odslikava Fukujamin pojam „kraj istorije“.

U tom kontekstu, bivša Jugoslavija bila je gotovo jedina „crna tačka“ u Evropi koja se vraćala u prošlost. Sada smo svedoci „povratka istorije“, što znači da je svet, uključujući Evropu, postao mnogo manje harmonično mesto nego što se predviđalo. Da li to raspad Jugoslavije stavlja u malo drugačiji kontekst?

Vudvord: Moj odgovor je jednostavno – ne.

Čalić: Kao što sam rekla, postavlja se pitanje kako gledate na evropsku istoriju. Ne postoji posebnost Balkana i stoga se zbivanja u Jugoslaviji i njen raspad mogu besprekorno objasniti opštom teorijom i delom evropskih, pa čak i globalnih trendova.

Stoga ne verujem da će nedavna istorija voditi reintepretaciji zbivanja u Jugoslaviji već sopstvene istorije i sadašnjosti.

Čalić: Razlike između kapitalističke Slovenije i agrarnog Kosova

RSE: Kao što je jednom rečeno, Jugoslaviju je bilo lakše zamisliti nego postići.

Profesorko Čalić, ako se osvrnemo na vreme stvaranja Jugoslavije pre više od jednog veka, da li je bio problem što se, na primer, Srbi, Hrvati i Slovenci, nisu dobro poznavali i živeli su u različitim istorijskim okolnostima, ili – kao što ste pisali – ova tri naroda su bila toliko odmakla u nacionalnoj afirmaciji da je ujedinjenje Jugoslavije, zapravo, došlo prekasno?

Čalić: Jugoslovenska ideja i projekat su se pojavili zato što su intelektualci i političari verovali da južnoslovenski narodi imaju zajedničko poreklo, istoriju i kulturu i zato treba da stvore zajedničku državu i da bi ona imala mnoge prednosti, kao što su pacifikacija etničkih surevnjivosti na teritorijama na kojima živi mešovito stanovništvo, pruži veću bezbednost i blagostanje.

Međutim, pokazalo se da je zemlja veoma šarolika, te da svi ti narodi imaju različite tradicije, jer su oni koji su živeli na habsburškoj teritoriji bili pod potpuno drugačijim pravnim i političkim sistemom u odnosu na narode pod upravom otomanske imperije. Takođe, standardi društvenog i ekonomskog razvoja. To je uticalo na formiranje različitih interesa koji su svi bili legitimni, ali ih je bilo teško pomiriti.

Dakle, želim da kažem da se ne radi o tome da narodi nisu jedni druge poznavali, već su imali različite potrebe. Pogledajte Sloveniju koja je imala veoma obrazovano, zapadno orijentisano kapitalističko društvo već u 19. ili početkom 20. veka. Istovremeno, Kosovo je imalo mnogo niže ekonomske standarde i bilo više poljoprivredna zemlja.

Stoga su Slovenci i Kosovari očigledno imali različite ideje o oblikovanju budućnosti, kako treba da izgleda ustav koji bi omogućio pregovore o ovim sukobljenim interesima, kao i stvaranje zajednice koja bi garantovala pravičnu trgovinu i, istovremeno, budućnost u kojoj će svaki od naroda sačuva svoj identitet, ali, takođe i željeni razvoj.

Vudvord: Jugoslavija nije nikada imala integrativni potencijal

RSE: Profesorko Vudvord, zašto su Jugoslaviji nedostajali potencijali za integraciju koji bi mogli da pomire sukobljene nacionalne interese? Naime, drugu Titovu Jugoslaviju držao je na okupu nadnacionalni koncept “bratstva i jedinstva.” Međutim, taj pojam je izgubio svoju privlačnost posebno nakon Titove smrti, dok su nacije i republike klizile u neprijateljstva i podele.

Vudvord: Mislim da je koncept “bratstva i jedinstva” bio veoma važan za partizansku generaciju kao princip lojalnosti zemlji, ali ne verujem da je ikada imao za svrhu integraciju različitih interesa i okolnosti, koje je profesorka Čalić odlično skicirala.

Međutim, pravo pitanje je, za koje jedni smatraju da se time zemlja drži na okupu a drugi da je vodilo njenom kraju, jeste da ona nikada u ustavnom smislu nije imala integrativni potencijal. Još od 1950-ih, a naročito kasnije, zemlja je bila sve decentralizovanija.

To je značilo da je svaka republika, kao i dve pokrajine, imale ustavne mehanizme da izraze svoje interese. Međutim, to je istovremeno značilo da nije bilo mnogo načina da se oni integrišu u jednu zemlju.

Vudvord: Jugoslavija nije bila veštačka država

RSE: Postoje dva oprečna objašnjenja za raspad Jugoslavije. Jedno je snaga nacionalnog identiteta i osećanja, i rašireno uverenje – posebno na Zapadu – da su nacionalne države i želja za nacionalnim samoopredeljenjem “prirodniji” od multinacionalnih država. Jugoslavija je označena kao “veštačka” država.

Drugi je pojava Slobodana Miloševića. Njegova težnja za moći vodila je ka eksploataciji agresivnog srpskog nacionalizma, što je primoravalo nesrpske narode na odbrambeni nacionalizam, tražeći u nezavisnim državama utočište, kao i klimu pogodniju za demokratiju. Kakav je Vaš stav?

Vudvord: Najpre, ne verujem ni u jedan od tih argumenata koje ste naveli, ali bih želela da razmotrim koncept veštačke države. To je bio argument slovenačkog rukovodstva da bi dobilo podršku za secesiju. Za mene je bitno pitanje, zašto je taj argument privlačan spoljašnjim akterima.

Zemlje koje su prve čule i prihvatile taj argument – ironično Austrija, Švajcarska i Norveška – ako uopšte prihvatate taj koncept, sa kojim se ja ne slažem, ove tri države su u velikoj meri veštačke. Dakle, za mene nije pitanje da li je Jugoslavija bila veštačka država već zašto je taj argument u izvesnoj meri prihvaćen od stranih aktera.

Čalić: Strukturalni razlozi, situacija 1980-ih i odgovornost političara

RSE: Profesorko Čalić, kako je Vaše mišljenje da li je ključna za raspad Jugoslavije bila snaga nacionalnih identiteta na svim stranama ili specifična uloga Slobodana Miloševića koji je predvodio srpski nacionalizam?

Čalić: Mislim da većina stručnjaka smatra da postoji više faktora koji su odgovorni za raspad Jugoslavije. Po meni postoji tri grupe uzroka koji su doveli do toga. Prva je strukturalna dimenzija, sve što sam prethodno pomenula da je zemlja bila toliko raznolika kada je reč o etnicitetu, ali i društvenom i ekonomskom razvoju, i na osnovu toga interesi. Dakle, to su dugoročni, strukturalni razlozi koji su otežali Jugoslaviji balansiranje oprečnih i sukobljenih interesa.

Druga grupa uzroka se odnosi na specifičnost istorijske situacije. Jugoslavija je od 1980-ih prolazila kroz ozbiljnu ekonomsku krizu, zatim se suočila sa krahom socijalizma, čak i Sovjetskog Saveza. Uzdrmane su i ključne poluge jugoslovenskog identiteta, počev od „bratstva jedinstva“, zatim nesvrstanost između blokova kao specifična forma spoljnopolitičkog identiteta i, naravno, samoupravljanje. Dakle, veoma specifična istorijska situacija u kojoj su iščeznuli veoma važni faktori jugoslovenske integracije. Ne treba zaboraviti ni Titovu smrt 1980. On je bio personifikacija Jugoslavije. Kada je umro, nestao je njen tvorac.

Treći važan faktor su ličnosti. Milošević je jedan od njih, ali postoje i druge. Stav da je interes svoje nacije iznad svih drugih, postojao je ne samo u Srbiji već i u drugim republikama – možda ne u istom opsegu, snagom i odlučnošću. Moram reći da je važna uloga i odgovornost ličnosti u veoma teškoj situaciji sa ekonomskom krizom, jer je postojala je potreba za reformama, ali ne i spremnost za kompromis i politička volja da se shvate potrebe i želje drugih.

Stoga smatram da je reč o kombinaciji strukturalnih razloga, istorijskih okolnosti i onda uloga i odgovornost ličnosti.

Vudvord: Reforme Ante Markovića aktuelne i danas

RSE: Težnja za samoopredeljenjem predstavljena je kao demokratska, a ne nacionalistička aspiracija za stvaranjem države. Međutim, u 83 godine postojanja, Jugoslavija je oprobala monarhiju i komunizam, centralizovanu i decentralizovanu vladu i ’samoupravljanje’ – sve osim istinske demokratije.

Zašto prave demokratske snage u obliku, na primer Saveza reformskih snaga Ante Markovića, nisu imale priliku da odnesu prevagu nad nacionalistima svih boja, profesorko Vudvord?

Vudvord: Ako ste pratili šta je profesorka Čalić upravo kazala koliko je složeno objašnjenje o tome šta se desilo. Čak i da je ličnost Ante Markovića imala pozitivan uticaj na očuvanje Jugoslavije, to ne bi bilo dovoljno.

Za mene je interesantna pouka za sadašnje prilike, jer je jedan od postulata Markovićeve Vlade bio prihvatanje, promovisanje i sprovođenje reformi koje je tražio Međunarodni monetarni fond, što je bilo teško tokom tog celog perioda 1980-ih. Zašto je to važno i zašto nije uspeo? Zato što je do i dalje aktuelno pitanje u državama naslednicama, pre svega u Bosni i Hercegovini. Reč je o istoj platformi za ekonomske reforme koju zahtevaju Međunarodni monetarni fond i Svetska banka – sa istim posledicama.

Nije mi sasvim jasno da su demokratski izbori, čak i demokratska vlada, dovoljni da se prevaziđu ekonomske teškoće. Smatram da takav pristup nije podesan za zemlje kojima je i dalje potreban ekonomski razvoj.

Čalić: Bile su moguće i druge odluke, osim o raspadu Jugoslavije

RSE: Da li je Jugoslavija mogla da opstane ili bar da se mirno raspadne – da je bila demokratska, jer smo svedoci da etnički sporovi jačaju čak i u demokratskim zemljama sa, na primer, težnjama Katalonije ili Škotske da stvore svoje države, profesorko Čalić?

Čalić: Mislim da mnogi nisu bili spremni da traže kompromisno rešenje, zato što su involvirane strane uverene da su u pitanju njihovi vitalni nacionalni interesi. Slovenija, Hrvatska, takođe i Kosovo, želeli su da napuste federaciju (jugoslovensku) smatrajući – mnogi građani i elite – da je to nužno jer bi im to pomoglo u njihovoj težnji za boljom budućnošću, evropskom perspektivom, više sloboda, boljim ekonomskih reformama.

Međutim, to je ugrožavalo percipirane ključne interese srpskih nacionalista, koji su želeli da žive u ujedinjenoj Srbiji sa svim sunarodnicima u jednoj nacionalnoj državi. To znači da je priroda sukoba bila takva da ste u njemu mogli da budete pobednici ili gubitnici.

Dakle, nije bilo moguće sačuvati Jugoslaviju bez ugrožavanja legitimnih interesa severnih republika, ili je razbiti čime se narušava percipirani vitalni interes Srbije. Zbog toga je sukob bio tako žestok, jer se činilo da kompromis nije moguć. Ipak, smatram da su na kraju za sve odluke koje su donete odgovorne konkretne ličnosti.

Odluke kao što su upotreba nasilja, zatim ostvarivanje svojih ciljeva – bilo o očuvanju Jugoslavije, ujedinjenju svih Srba u jednu državu ili napuštanju Federacije – doneli su ljudi: političari, armija, mnogi intelektualci koji su podržavali i pripremali teren za nasilje.

Dakle, smatram da na kraju situacija nije bila sudbinska, odnosno neizbežna jer je je u bilo kom trenutku tokom procesa raspada Jugoslavije bilo moguće doneti potpuno drugačije odluke – ali nisu.

Vudvord: Jugoslavija bila prosperitetna, ali je prestao interes SAD za nju

RSE: O ulozi međunarodne zajednice. Mnogi stručnjaci tvrde da je Jugoslavija razbijena iznutra, odnosno njene unutrašnje snage i dinamika. Profesorko Vudvord, kakva je odgovornost međunarodne zajednice za njen raspad?

Vudvord: S jedne strane, smatram da je međunarodna zajednica imala veoma snažnu ulogu, ali priznajem da se mnogi neće sa mnom složiti. Treba da pođemo od činjenice da je Jugoslavija za vreme svog postojanja bila izuzetno prosperitetna zemlja – daleko iznad svojih materijalnih resursa zbog uloge koje je igrala u međunarodnoj zajednici, zahvaljujući Titu, naročito strateškog interesa koji su za nju imale SAD. Međutim, krajem 1980-ih taj strateški interes je nestao. Kada je reč o SAD, više nije postojao bilo kakav interes za održavanje Jugoslavije

Da su SAD nastavile da šalju pomoć Anti Markoviću, koju je tražio, umesto da mu je uskrate, to je možda moglo da obezbedi neko vreme da domaći političari, koji nisu bili skloni kompromisu – kao što je profesorka Čalić s pravom naglasila – dođu do nekog rešenja.

Međutim, čak i da je stigla ta pomoć, bilo je mnogo drugih poteza međunarodnih aktera, kao što je, na primer, podrška nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, odbijanje unutrašnjeg prekrajanje granica što je imalo više smisla za Srbe da žive u jednoj državi, na šta je profesorka Čalić ukazala kao na jedno od mnogih pitanja.

Bilo je puno aktera, međunarodnih, stranih, kako god želimo da ih nazovemo, koji su radili protiv pozitivnog ishoda ekonomske podrške.

Ja mislim da su potezi međunarodnih aktera sprečili kompromis koji bi na kraju bio uspešan.

Čalić: Duga lista grešaka međunarodne zajednice

RSE: Kasnije, tokom rata, dok su Hrvati i Bošnjaci kritikovali međunarodnu zajednicu zbog toga što nije pružala adekvatnu podršku, naročito u ranim fazama sukoba protiv jugoslovenske vojske i srpskih snaga, beogradske vlasti su tvrdile da su SAD, EU i NATO preduzeli jednostrane poteze, između ostalog, uvođenje sankcija i vazdušne udare protiv srpskih snaga. Kakav je Vaš komentar?

Čalić: Tačno je da su se mnogi političari i vojni eksperti na Zapadu nadali da će biti sprečeno nasilje u bivšoj Jugoslaviji bez vojnog uplitanja sa strane. Postojao je veliki strah od razmeštanja kopnenih snaga. Mislim da je ključni problem što je međunarodna zajednica predugo čekala. (Zapadne) vlade su reagovale tek kada je došlo do nasilja. Znamo da kada izbije rat – veoma ga je teško zaustaviti intervencijom sa strane i pacifikovati strane u sukobu.

Takođe je istina da se do samog kraja rata nije iskristalisalo održivo političko rešenje koje bi moglo da se čak primeni vojnom intervencijom. To je argument koji su često koristile armije (zapadne), takođe i NATO.

Međutim, nije postojala garancija da bi vojno angažovanje sa strane dovelo do pacifikacije regiona.

Smatram da postoji dugačka lista grešaka i propusta međunarodne zajednice koja je izgledala bespomoćno i dezorijentisano, sa različitim političkim ciljevima.

Sa druge strane, nedostajali su instrumenti koji bi tada mogli da se koriste. Mnogi instrumenti koji su danas naveliko prihvaćeni,, tada nisu postojali već su nastajali tokom rata. Na primer, međunarodni krivičnopravni sistem, ili princip “odgovornosti za zaštitu” (responsibility to protect), koji je danas široko prihvaćen. Ovo govorim da bi isprovociarala Suzan Vudvord da komentariše ovo pitanje.

Vudvord: Neodlučnost SAD ozbiljan problem 1990-ih

Vudvord: Da u to vreme nismo imali instrumente? U potpunosti se slažem. No, nisam sigurna da je koristan instrument “odgovornost za zaštitu”, jer ako analiziramo kako je upotrebljavan, sada vidimo da je doveo do pogoršanja situacije u Libiji i nije pomogao ni u jednom slučaju ako posmatramo trenutno stanje u afričkim državama.

Volela bih da sam optimistična, ali nisam sigurna. No, takođe je tačno – sada govorim kao Amerikanka – da Klintonova administracija zaista nije želela da bude involvirana i stalno je menjala stav. Postojalo je pet mirovnih planova, koji su u najmanju ruku mogli da zaustave sukobe, bez obzira na politički ishod, za koji ne znamo kakav bi bio.

Amerikanci su odbili sve mirovne planove. Klinton je reagovao tek 1995. kada ga je lider njegove, demokratske stranke u Predstavničkom domu Kongresa SAD upozorio da bi mogli da izgube izbore ako ne učine nešto u BiH i onda je delovao. Tek tada je čak i Ričard Holbruk priznao, da i Srbi u BiH imaju interese koji moraju da se uzmu u obzir.

Ali, neodlučnost, naročito kada je reč o SAD-u, što seže čak do 1991, bio je ozbiljan deo problema.

Čalić: Dejton zamrznuo sukob koji je doveo do rata

RSE: Rat se završio, ali mnogi vide poratne dogovore više kao zamrznuti mir nego održivo rešenje, ili kako je rekao Lord Oven, jedan od ključnih međunarodnih izaslanika, „to je bio mir bez časti“. Da li je to jedan od ključnih razloga za krhku situaciju na Zapadnom Balkanu gde je duboko usađena ozlojeđenost i gotovo nijedan etnički spor nije rešen?

Čalić: Očigledno je da je Dejtonski mirovni sporazum okončao rat, ali je zamrznuo isti onaj sukob koji je doveo do izbijanja tog rata. Dejtonski ugovor je pokušao da reši kvadraturu kruga, odnosno da učini nemoguće. Očuvanje Bosne i Hercegovine kao jedinstvene države, što je bio ratni cilj Bošnjaka. Istovremeno, omogućio je stvaranje dva entiteta, dajući Srbima neku vrstu države u BiH zbog koje je počeo rat.

Problem je što se niko u BiH ne identifikuje sa takvom državom. Uspostavljen je veoma komplikovan ustavni sistem zbog kojeg je država nefunkcionalna. Takođe, neki od protagonista zbivanja iz 1990-ih i dalje su aktivni zauzimajući čak javne funkcije, sledeći sada istu agendu kao i tada.

Vudvord: Sada veća nezaposlenost nego u bivšoj Jugoslaviji

RSE: Profesorko Vudvord, da li živimo na Balkanu u stanju zamrznutog mira 30 godina kasnije?

Vudvord: Ja to objašnjavam na dva načina.

S jedne strane, kompleksni problemi koji su doveli do raspada Jugoslavije još su prisutni u svakoj od država naslednica i to na različite načine koje ste vi sami spomenuli: veliki spoljni dug, političke partije koje nastoje da privuku birače pre svega na nacionalističkim temama i idejama, mnogo veća nezaposlenost nego u bivšoj Jugoslaviji, ali volela bih da čujem mišljenje profesorke Čalić o neupsehu pristupa Evropske Unije.

S druge, ovo su sada nezavisne države. Njihova politika se razlikuje od politike Jugoslavije. Nisam sigurna da je tumačenje kroz prizmu onoga što se desilo Jugoslaviji adekvantan način da se razume svaka od novonastalih država. One se zapravo mnogo razlikuju, izuzimajući možda Bosnu i Hercegovinu.

Čalić: Balkan bio u najboljoj situaciji kada je sam rešavao probleme

RSE: Kao što je rekla profesorka Vudvord, profesorko Čalić, 30 godina kasnije, države naslednice suočavaju se sa mnogim problemima, čak većim spoljnim dugovima od Jugoslavije i masovnom korupcijom. Nacionalističke stranke koje su bile na vlasti u vreme raspada Jugoslavije, uglavnom su još uvek na vlasti.

Iako su Jugoslaviju optuživale da je zastarela i nedemokratska, države naslednice predstavljaju samo privid demokratije sa preovlađujućom partijskom i etničkom lojalnošću umesto profesionalizma i zasluga. U međuvremenu, čini se da integracija u EU kao uverljiv mamac za balkanske zemlje – bledi. Postoji li način da se ovaj trend preokrene?

Čalić: Ja nisam tako pesimistična, jer na kraju krajeva pojedine zemlje regiona napreduju. Takođe, na celom Balkanu ima znakova koji pobuđuju optimizam. Naime, nema neposredne ratne opasnosti, ipak postoje demokratske institucije, relativno dobri susedski odnosi sa nekim izuzecima, kao što je između Srbije i Kosova, zatim Severne Makedonije.

Međutim, znamo da se taj problem oseća i izvan Zapadnog Balkana. Zemlje regije imaju evropsku perspektivu. Slovenija i Hrvatska su članice EU, Srbija i Crna Gora pregovaraju, Severna Makedonija je veoma blizu njihovog otpočinjanja. Dakle, region je na dobrom putu.

Veliki je problem što ima mnogo aktera sa strane koji se mešaju u unutrašnje poslove. Ima ih sve više, mada je EU najistaknutiji akter, ona je najveći pojedinačni donator u regionu koji pri tom pruža i političku perspektivu. Međutim, ima i mnogo drugih, ne samo zapadnih aktera, poput Turske, Rusije, „Islamske države“, sada i Kina. Svi oni nastupaju sa svojim interesima i uvoze sporna pitanja na Balkan.

Ako postoji istorijska lekcija za ovaj region onda se može reći da je bio u najboljoj situaciji kada su njegovi građani sami rešavali svoje probleme ne oslanjajući se na bilo koga sa strane. Dakle, ne bi trebalo očekivati da EU reši probleme u regionu već on sam.

Čalić: Rešenje nije u prekrajanju granica već u dobroj političkoj volji

RSE: Profesorko Čalić, napisali ste da „stvaranje nacionanih država u bivšoj Jugoslaviji još nije završeno, te da brojna pitanja identiteta, granica i statusa ostaju nerešena“.

Da li je raspad Jugoslavije ostao nedovršen s obzirom na razne non-pejpere, koji u poslednje vreme kruže o prekrajanju granica kao način za rešavanje etničkih sukoba?

Čalić: Ti non-pejperi su u opticaju, ali takvi predlozi za prekrajanje granica i formiranje homogenih nacionalnih država postoje još od raspada Jugoslavije. Međutim, oni nisu realistični i nemaju šansi za uspeh. Pokušaj prekrajanja granica bi značio novi rat i nasilje.

Pretpostavka da bi etničke granice rešile probleme u regionu – jeste razmišljanje iz 19. veka. Danas treba da razmatramo drugačija rešenja i pristupe, koji već postoje, samo treba da ih primenimo. Odgovor je u uspostavljanju kohabitacije, legitimne vlade, poštovanju ljudskih prava, političkoj reprezentaciji i etnički složenoj državi. Da bi se organizovala takva kohabitacija i zajednica nije potrebno prekrajanje granica – već samo malo političke volje.

RSE: Ali, da li je raspad Jugoslavije dovršen? Da li postoji opasnost od daljeg prekrajanja granica imajući u vidu situaciju na terenu, uključujući i mešanje drugih aktera sa strane, kao što su Kina i Rusija?

Čalić: Pogledajte situaciju u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini. Vlada i Milorad Dodik kao predsedavajući Predsedništva BiH zapretili su u više navrata podrškom formiranju srpske države u BiH.

Međutim, to se nikada nije desilo jer međunarodna zajednica -EU, takođe i SAD – jasno su predočili da neće prihvatiti bilo kakvu promenu postojećeg aranžmana, kršenje Dejtonskog sporazuma i jednostranu izmenu granica. Susedna Srbija je prihvatila takav stav.

To znači da projekat približavanja EU i uslove koje ona postavlja na tom putu, imaju uticaja. Stoga se sva priča o secesiji, nezavisnosti, nastavku i finaliziranju dezintegracije Jugoslavije – koristi za unutrašnje političke potrebe.

Čalić: Evropska opcija jedino realistična

RSE: Međutim, imajući u vidu zamor od proširenja unutar EU te da je članstvo u njoj daleka budućnost za ostatak Zapadnog Balkana, ako se izuzmu Slovenija i Hrvatska – u kombinaciji sa rastom uticaja Rusije a naročito Kine u poslednje vreme – u igri su i druge opcije.

Čalić: Postoje i druge opcije, ali nisu realistične. Naime, ako pogledate šta mogu da ponude Rusija ili Turska, tu se mnogo priča ali kada se, na primer, dođe na teren ekonomskih odnosa, trgovine, investicija – ove zemlje su od manjeg značaja. Interesantnija je Kina sa inicijativom “Pojas i put” i velikim investicijama.

Međutim, ona je veoma daleko, a Zapadni Balkan je u Evropi. Stoga nema druge perspektive da pre ili kasnije – možda kasnije – (Balkan) postane deo EU. Sve ostalo služi kao sredstvo za cenjkanje, ali po mom mišljenu nije realistično.

RSE: Kako će, po Vašem mišljenu, izgledati prostor bivše Jugoslavije za 10 ili 20 godina?

Čalić: Ja sam istoričarka, a ne proročica, ali verujem da zemlje (regije) imaju evropsku perspektivu. Optimistična sam i kada je reč o EU i regionu. Uprkos problemima sa kojima se suočavaju i EU i region, postoji dovoljno ljudi koji su odlučni da brane evropski projekat i učine neophodno da on zaživi.

RSE