ENG
Povezani članci
- Dragan Markovina: Trodnevni maraton direktora BHT1 Marija Vrankića sa članovima Predsjedništva BiH
- Park Jure Kaštelana
- Drago Bojić: Nije mala stvar pružati otpor i smetati
- Henrik Ofstad: Neću se ispričati zbog podrške antifašistima, a partizanima smo zahvalni
- VIŠE OD SPEKTAKLA
- Dodik želi nezavisno Kosovo
Foto: Nebojša Raus
Rat o kojem govori nedavno objavljen članak („The War on Critical Race Theory“, Boston Review) nastao iz pera čuvenog južnoafričkog kritičkog teoretičara rase, Dejvida Tea Goldberga-a odnosi se na oštre i eksplicitne napade na kritičku teoriju rase u Americi, Francuskoj, Australiji i Britaniji – u potpunosti je mimoišao intelektualni establišment Srbije. Pomenuti napadi, lansirani iz političkih i naučnih centara moći konzervativne desnice širom Zapada, usmeravani su ne samo na pojedine teoretičarke i teoretičare rase već i na studijske i administrativno-edukativne programe s anti-rasističkom sadržinom, pa čak i na izvesne programe finansiranja studentskih aktivnosti usmerenih ka ostvarivanju društvene jednakosti, ili na teoriju „dekolonizacije“. Značaj koji je pridat kritici ove u odnosu na rasu i rasizam kritički usmerene teorije je toliki da su ih ponekad predvodili i sami predsednici država, kao što je slučaj s Trampom u Americi, odnosno Makronom u Francuskoj.
Goldberg u datom članku ukazuje na važnu razliku koju pomenuti napadi brišu (odnosno ni ne prepoznaju) između kritičkih studija rase poteklih u Americi tokom 1930-ih – a danas shvaćenih kao jedne od mlađih oblasti studija kulture i neakademskih, često aktivističkih radova i delovanja usmerenih ka kritici rasizma i rase – i kritičke teorije rase koja se razvila kao teorija iz oblasti pravnih nauka tokom 1970-ih i 1980-ih godina. U oba slučaja radi se o relativno recentnoj intelektualnoj tradiciji potekloj na tlu Sjedinjenih Američkih Država u doba kada se ova sila ustoličavala kao globalno središte liberalizma. I dok je Goldberg u svojoj kultnoj knjizi Rasistička kultura: Filozofija i politika značenja (1993) ustanovio da se normalizacija i naturalizacija rasnih dinamika i izopštavanja na rasnoj osnovi temelji u liberalizmu, pitanje je da li kritičkih studija rase nema u Srbiji zbog odsustva ili zbog prisustva liberalizma.
I dalje bez crne ovce, iliti i ovčice site, i vučice na broju…
Zaista, kako je moguće da srpska intelektualna scena – tako očigledno etablirana u belosti svojom usmerenošću ka liberalnoj epistemologiji – nema referentni okvir za koncept i politiku dominacije rasno determinisane (bele) većinske populacije (i pored toga što je potonja ima)? (Mi ne znamo da li bi termin mogao da bude „belost“ ili „belina“, pa se u mojim tekstovima koji istu kritikuju prepliću oba.) Nijedna od prestoničkih institucija u kojima sam do sada pomenula potrebu rasprave o belini/belosti kao odsustvu u srpskom jeziku (Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Institut za umetnost i književnost) za temu nije ni najmanje bila zainteresovana. Ne postoji niti jedna etablirana kritička teoretičarka rase i rasizma u Srbiji. I premda se u feminističkim krugovima obrću prevodi delova ili čitavih radova crnih američkih feministkinja i kritičkih teoretičarki rasizma—počev od Odri Lord i Adrijen Rič (u isto vreme dok se jedina lokalna i na društvenim mrežama veoma vokalna nebela kritičarka beline u Srbiji bez ikakvog srama potpuno ignoriše) – sve akademske institucije i oblasti, a pogotovo humanistika i društvene nauke, rezervisane su isključivo za belu elitu kojoj, po svoj prilici, liberalizma nikada nije i neće biti dosta…..
Stoga ne čudi da je na odsustvo sistematskog promišljanja rase i rasizma u Srbiji (pa i šire, u (post)jugoslovenskom prostoru), ukazala u svojoj relativno recentnoj knjizi naučnica pozicionirana izvan ovih prostora, Ketrin Bejker (Catherine Baker, Race and the Yugoslav Region: Postsocialist, post-conflict, postcolonial?, 2018). I dok knjiga prevashodno nastoji da promišlja paralele, preseke i razmimoilaženja različitih teorija kojom bi se pomenuti geopolitički prostor mogao konceptualno obuhvatiti, budući da je pisana na engleskom jeziku ne omogućava ni povod, a ni prostor za raspravu lokalne terminologije o rasističkom koji proishodi iz evropskog, te time i srpskog identiteta – belinu/belost.
U Srbiji osim pomenutog obračuna s kritičkim promišljanjem rasizma nije bilo ni onog što je takvom ratu neposredno prethodilo u, mahom, anglofonim zemljama: organizovanog pokreta studenata i studentkinja okupljenih oko zahteva za dekolonizacijom, odnosno epistemičkim odbeljivanjem kako nastavnih programa (filozofija je bila na posebnom udaru) i sadržaja, tako i nastavnog kadra. U lokalnom kontekstu, pak, nije bilo ni govora o anti-rasističkim protestima, čak ni kada se doktorka (!) Milena Šćekić na rasnoj osnovi verbalno ustremila na studentkinju iz Irske, kakav slučaj je zabeležen u Novom Sadu prošle godine. Umesto studentske kampanje protiv sistemskog rasizma, ovde se oglasila dekanka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu da presudi da je u pitanju bio lični sukob. Ova na Zapadu sasvim uobičajena strategija, lepo opisana u tekstovima Sare Ahmed, primenjuje se u nastojanju da sačuva ugled ustanove koja je „optužena za rasizam“ zbog čega se sistemsko, kulturološko i obrazovno odbeljivanje čini nepotrebnim.
Belo gleda: čija majka crnu vunu prede?
Ipak, i bez (belo)svetskih naučnica, ali i prisustva studentkinja i studenata (poreklom) s drugih kontinenata i iz bivših zapadnih kolonija sasvim je moguće ukazati na inherentan društveni rasizam i većinsku belinu Srbije. Dovoljno je da se uzme u obzir kulturno-istorijska normalizacija anti-ciganizma i uobičajenost ne samo verbalnih već i fizičkih napada (sa ili bez smrtnog ishoda) na romsku populaciju. Naime, i pre i mimo elitističkih intelektualnih promišljanja koncepta političke dominacije zasnovanog na rasi i izloženih u ovom tekstu, romska populacija je odavno znala da se „belac“ na kolokvijalnom srpskom jeziku kaže „Srbin“ (te je „belkinja“ zapravo „Srpkinja“). Kao odlična ilustracija ne samo poistovećivanja beline sa srpstvom već i internalizovanog anti-ciganizma može da posluži epizoda prikazana 11. maja TV serije Urgentni centar na Prvoj Srpskoj Televiziji. U pitanju je susret doktora Refika Petrovića—lik koji zbog svog nebelog izgleda glumi Ivan Jevtović – i starije Romkinje pacijentkinje. Posle malo okolišanja i uprkos bolovima koje trpi, žena ipak uspeva da zatraži da je pregleda „neki Srbin“ jer u romskog lekara nema poverenja.
Serija na popularnoj televiziji s nacionalnom frekvencijom je adaptacija istoimene američke serije, te je ponovo na neki način spoljašnjom intervencijom i implicitno uvedena priča o rasizmu (i belini) u lokalni kontekst (kao što je u jednoj od prethodnih epizoda problematizovana zakonska neregulisanost istopolnih partnerstava u Srbiji s problemima koji usled toga nastaju prilikom lečenja partnera/partnerke). Pomenuta scena može se shvatiti i kao svojevrsna progresivno-liberalna transliteracija kritike (kroz odsustvo iste) rasističkih politika u domaći kontekst. U dekolonijalnom čitanju, međutim, može se shvatiti i kao odraz imperijalističke arogancije, gde je lokalna sredina shvaćena kao prostor za teoretske, umetničke ali i šire političke intervencije s „naprednog“ Zapada. Naime, u sceni nedostaje prikaz nastojanja samoartikulisanja problema ali i strategija otpora, kojih i te kako ima (dobar primer novijeg datuma je Opre Roma Srbija) jer doktor Refik besno izleće iz ordinacije bez upuštanja u raspravu sa pacijentkinjom.
Doduše, neko bi pomislio i da je u sceni prikazan afektivni, nemušti trenutak besa te je stoga izostao pokušaj artikulisanja protivargumenta anti-ciganizmu. Na bes nije imun čak ni obrazovani doktor, koji postaje meta anti-ciganizma utemeljenog na (samo)prepoznavanju doktora kao nebelog, neSrbina, Roma. Iako može da začudi da doktor ne pronalazi reči kojima bi se usprotivio, razotkrio, odbacio ovaj rasizam, zapravo bi teško mogao da ih se seti jer ih u obrazovnom sistemu Srbije nema. Potpuno beli, evrocentrični nastavni sadržaji i programi studija su čitav svoj vek i kusur nacionalne modernizacije koristili da se poistovete s „velikim“ evropskim narodima, bezmalo svirepim kolonizatorima. Kako kulturno, tako i epistemološki. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a u duhovnoj sprezi sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti koja se nalazi u zgradi preko puta, na Odeljenju za istoriju umetnosti svetske „kulture“ i „civilizacije“ su se oduvek svodile na istoriju Evrope u njenom mediteranskom obruču dok o Aziji, Africi i pretkolumbovskoj Americi ni danas nema ni pomena. Predmet srednjovekovne islamske umetnosti na tlu Jugoslavije koju je držao profesor Andrej Andrejević ugasio se s njegovom smrću 1991. godine, istoj onoj u kojoj se ta zemlja pretvorila u oblast krvoprolića. A dok se Jugoslavija raspadala u krvavim ratovima u Hrvatskoj i Bosni tokom 1990-ih menjao se i nastavni program da obuhvati prošlost novonastalim velikosrpskim aspiracijama. Tako su predmetu „Istorija umetnosti jugoslovenskih naroda srednjeg veka“ „jugoslovenski narodi“ zamenjeni „srpskim zemljama“. Uključujući i Dubrovnik, Šibenik, Zadar…
Kako u tako hermetički zatvorenim, evrocentrično belim i istorijski prevaziđenim nastavnim programima i sadržajima da se pronađe materija od čije bi spoznaje studentkinje i studenti izgradili anti-rasistički pogled na svet? Kada je svaki profesor fakulteta umnogome sličan sadašnjem predsedniku države, te kao naslednim feudom „vlada“ svojim predmetom proizvoljno mu određujući i granice i horizonte? I dok se studenti/kinje u liberalnim sredinama bar nominalno uče kritičnosti duha, ovde se od njih očekuje ulagivanje i pridvorništvo kao uslov za završetak studija a potom i, za mnoge od njih, odlazak iz zemlje. Budući da se kao centralna tačka moći, uspeha i sreće i dalje obrazovanjem konstituiše Zapad, one/i koje/i napuštaju zemlju nadaju se što bržem i bezbolnijem stapanju s arhetipskom belinom koja ih tamo (sve samo ne) čeka. Shodno tome, retko kada će neko od njih odlučiti da sledi primer Vongara (Sreten Božić) koji je život posvetio kritici kolonijalizma pišući o nebelim ljudima Australije, Aboridžinima. A kako i da znaju za njegovo delo kada ovako neodbeljen školski nastavni program u Srbiji o njemu ćuti…
Beleška o autorki: Ivana Pražić doktorirala je na Sidnejskom univerzitetu, magistrirala u Indiji a osnovne studije završila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavila se prevođenjem, pisanjem eseja i stručnih radova iz oblasti feminizma i kritičkih studija beline i sinofobije, kao i sekularizma i duhovnosti u Indoneziji. Koosnivačica je Centra za kvir studije.
Autor/ica 👤Ivana Pražić
