Banalni nacionalizam

Autor/ica 8.6.2011. u 13:36

Povezani članci

Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo «pakao to su drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. (Danilo Kiš, O nacionalizmu)

Nekada sam verovao u mit o ‘dobrom’ nacionalisti. Znate za nacionaliste koji nikada ne bi povredili druge; nikada svoj nacionalizam ne bi odredili kao jedini; nikada ne bi potcenjivali druge narode, to jeste nacije itd. Ja još nisam upoznao takvog, to jeste ‘dobrog’ nacionalistu. Kažu da ih ima, ali ja ni posle dugogodišnje potrage za istim nisam pronašao niti jednog. U međuvremenu sam razgovarao sa ‘umerenim’ nacionalistima, ali samo brzo uvideo da njihova tzv. umerenost vrlo brzo nestaje ako dotični pronađe ‘uvredljive’ elemente u dijalogu. Dovoljno je da relativizirate neke istorijske ‘činjenice’ i eto neporazuma i razloga da ‘umereni’ krene u kontraofanzivu koja, opet, podrazumeva vrlo širok arsenal ‘gotovih’ činejnica, a vrlo često i masnih uvreda. Do duše, ova i ovakva vrsta nacionalista je i najčešća, sa obzirom da se uglavnom radi o obrazovanim i ‘samosvesnim’ osobama. Naravno, najteže je – gotovo nemoguće- razgovarati sa ultra-nacionalistom koji vas ‘hvata’ za svaku reč ne bi li pronašao elemente izdaje domicilno- nacionalnog bića, a za ‘otvorenu’ uvredu spreman je i da se maši za oružje. U redovima ovih ultra-nacionalista ima i visoko obrazovanih ljudi, što će reći i profesora, akademika, naučnika i sl. Ovakvih nacionalista smo se barem nagledali za sve ove godine ratovanja, ali i danas, nažalost, ovi ‘stručnjaci’ za nacionalna pitanja su vrlo aktivni. Nekako se oni stalno osećaju dužni da nas posavetuju ili pak vrate na ‘pravi’ put, a često su i isprovocirani ‘ispadima’ raznih NVO – stranih špijuna i plaćenika. Inače su vrlo rado viđeni gosti raznih tv debata i duela jer su žestoki borci u raspravama i često potežu ‘teško’ verbalno oružje u vidu različitih uvreda i kletvi. No, kako je to Danilo Kiš već rekao: «Nacionalizam je ideologija banalnosti», a za ove intelektualce-nacionaliste teško je reći da su banalni. Dobro, ima i ovde banalnih likova, ali intelektualci se trude da svoj nacionalni credo ‘potkrepe’ nekim istorijskim podacima ili pak ideološkim okvirima, mada to ponekada izgleda potpuno suludo. Pravo je pitanje onda: a gde se to nalazi/krije taj banalni nacionalizam? Znam da će ovo sada što ću reći zvučati ‘konspirativno’, ali je to neko moje iskustvo sažeto u par reči: svuda oko nas! Pravi, banalni nacionalisti su tzv. mali, prozaični, obični ljudi sa kojima se viđate svakoga dana. To su vaši roditelji, rođaci, prijatelji, komšije, poslovni partneri itd., a možete ih često naći i u ogledalu…

Pre neki dan susreo sam komšinicu iz zgrade i tu se razvio ‘tipičan’ razgovor o ničemu, to jeste o vremenu, skupoći, malim penzijama (dotična je penzioner-ka) itd. Žali mi se komšinica kako su joj u ‘Penzionom’ zagubili papire pa ona sada bezuspešno pokušava da ‘stvar’ pogura i da pokrene uspavane činovnike ne bi li konačno dobila i svoju penziju. – Važno je da je Ratko Mladić dobio sve zaostale penzije – prokomentarisao sam ogorčeno, na šta mi je ona odgovorila: – Pa i trebalo je da dobije, to su njegove pare! Gledala me je začuđena što se ja bunim protiv nečega što je najnormalnije. Čovek je ‘vredno’ radio i zaradio svoju penziju. Šta tu ima više da se priča? Pošto sam naslutio da daljni razgovor može nas dovesti do ‘nesporazuma’ odustao sam od eventualne rasprave jer nisam hteo da kvarimo dobrosusedske odnose. Tako sam lako odustao od borbe sa banalnim… Teško je boriti se sa ovim svakodnevnim, uprosečenim, podrazumevajućim nacionalizmom. Moja komšinica ‘ne mrzi nikog’ i ne bi ‘mrava zgazila’, ali joj je Mladić prirastao srcu i teško joj je zbog njegove zlehude sudbine.

Da li ste doživeli da vas sopstvena familija ekskomunicira iz svojih redova jer ste se usudile da dirnete u nacionalne tabue (a bogami i toteme)? – Takvih nikada nije bilo u našoj familiji – komentar je bližnjih od kojeg vam se podiže utroba a nešto hladno i zlokobno krene vam uz kičmu. I tako postanete crna ovca, izdajnik i sl. Mogu vas na isti način i ‘isprozivati’ na poslu, među prijateljima, u društvu – što se ono kaže. I tako postajete apatrid: odbačen, čudan, neprijatan… Ali vas upravo ta apatridska uloga i čini drugačijim od prosečno-banalnih nacionalista koji ‘znaju ko su šta su’ – koriste svaku priliku da vam na to i ukažu – a vi ste, jadni i bedni, napustili stado i odmetnuli se na neke krive puteve. Vi ste monstrum, neko ko ne voli svoje najrođenije; neko ko je spreman da izda bližnjeg svog i preda ga ‘drugima’… E, kada prebolite sve to i ‘otresete prašinu sa nogu’ onda ste spremni za sukob sa banalnim nacionalizmom i njegovim predstavnicima. Naprosto, kada jednom izađete iz ‘raja’ više nema natrag. Morate zaboraviti na svoj bivši komformistički način života i spremiti se za napade, a oni, kako smo već konstatovali, dolaze od svuda i svakog.

”Ebote, ovaj Jelisavac postade čist Srbin. Čak je i ekavicu naučio. Mogla bi ga, osim imena i prezimena, odati poneka fraza kao “ujeo vuk magarca”, umesto “pojeo vuk magarca”.” (komentar čitaoca na tekst Strah od đenerala koji je hrvatski Nacional preneo sa portala Tačno.net) Smejao sam se do suza… Eto nisam ni shvatio kada sam postao ’čist’ Srbin. Mada me odaje ime i prezime koje je valjda ’čisto’ hrvatsko ili..? Ali na ovakvim primerima se najbolje uočava banalna ’strana’ nacionalizma. Nemoguće je da sa ’one strane’ ima neko ko bi mogao da piše ili razmišlja na drugačiji način od svoje nacionalne ’matrice’. Kako bi Srbin mogao da piše ’protiv’ svog naroda, to jeste, kako neko uopšte može da piše protiv svog naroda? To su tako tipični argumenti i za tili čas vam ’prikrpe’ epitet izdajnika. I tu nema opravdanja, a ni kajanja. Smejeo sam se do suza na komentar čitaoca jer sam znao da kada prestane smeh onda ostaju samo suze.