Brexit i radikalna desnica

Povezani članci

• Kardinalu Pelu šest godina zatvora zbog seksualnog zlostavljanja dečaka
• Kraljevsko pomilovanje za saudijske vojnike u Jemenu
• Dva podijeljena pogleda na rješenje sjevernokorejske krize
• Nezapamćeni požari širom Kanade
• Saslušanje za opoziv – dva narativa i jedna novina
• Stotinu afganistanskih novinara traži međunarodnu pomoć

Ovo je najgora noć u mom životu“, objavio je tviteraš Mark C. kada su prošlog ponedeljka članovi parlamenta preuzeli kontrolu nad procesom brexita. „Kao građanin demokratske zemlje osećam da je sve do čega sam držao zgaženo. Zgažen je moj glas, iako smo odneli pobedu. Zgažen je moj moral. Moja vera u sebe je zgažena.“

Na to ja odgovaram: vrlo dobro. Jer Mark C. je član Ukipa i ponosni „sledbenik Tommya Robinsona“. Na svom Twitter nalogu ima sliku šolje sa njegovim likom. Neki od njegovih saboraca takođe su nezadovoljni. Alt-right aktivisti na Twitteru najavljuju građanski rat, prete odbijanjem plaćanja lokalnih poreza i okupacijom parlamenta i zariču se da nikada više neće izaći da glasaju. Protesti ispred Vestminstera zakazani su za petak u četiri.

Mediji su i dalje zbunjeni zbivanjima u parlamentu. Najvažniji događaji u protekloj sedmici odvijali su se na društvenim mrežama i u glavama pripadnika britanskog fašističkog pokreta u nastanku. Zahvaljujući korumpiranosti Demokratske unionističke partije, karijerizmu Borisa Johnsona i kukavičluku nekoliko laburističkih poslanika, i dalje postoji šansa da Theresa May progura svoj predlog. Ali britanskoj radikalnoj desnici je jasno da su dani kada je brexit bio najveća nada za njihov projekat širenja ksenofobije i rasizma nepovratno prošli.

Kao što primećuju i njima bliski članovi parlamenta, najviše što bi mogli dobiti je status „vazalne države“. U najgorem slučaju će ostati u Evropi, doduše tek posle drugog referenduma koji bi im pružio novu priliku da naše građansko društvo zasipaju rasističkim lažima.

Pokušaji upravljanja krizom koju je brexit izazvao i dalje kriju brojne nepoznanice, ali jedna stvar je izvesna. Kulturni rat se ne može izbeći. On je već počeo.

Kada je konzervativna poslanica Suella Braverman izvređala zagovornike ostanka u EU koristeći se antisemitskim tropima o „kulturnom marksizmu“, mnogi su odmah ustali u njenu odbranu, od predstavnika kampanje Leave EU do urednika SpectatoraFrasera Nelsona. Ali to je samo početak. Boris Johnson je već pozvao na otpor „dubokoj državi“, a to je tek vrh ledenog brega radikalno desničarske paranoje koja će se tek sručiti na nas.

Ove i sledeće godine, a verovatno i do kraja naših života, levica i liberalni centar će se nositi sa zadatkom suzbijanja pokreta rasista, mizoginista i ksenofoba koji će se hraniti mitom o izdaji rođenom ove sedmice. Nažalost, linije fronta u toj bici prolaze kroz najsiromašnije gradove i predgrađa Engleske. Ljudi koji će voditi te bitke nisu oni koji su učestvovali u maršu Glasa naroda prošle subote. Te bitke će morati da vodi jedina institucija koja na lokalnom nivou još zastupa progres, toleranciju i demokratiju – a to je Laburistička partija.

Međutim, i Laburistička partija je zahvaćena kulturnim ratom. Kada su prikriveni ekonomski nacionalisti stare trockističke i staljinističke levice shvatili da im premijerka neće isporučiti brexit i da neće tek tako moći da se vrate „stvarima do kojih nam je zaista stalo“, stvorena je nova alijansa levih pobornika brexita koja uživa podršku dela Corbynovog kabineta u senci.

Postoji sasvim solidan argument za izlazak iz Evrope koji se može braniti sa levih pozicija: to je povraćaj suverenog prostora za radikalno levu vladu protiv superdržave izgrađene na temeljima neoliberalizma.

Ali to nije ideja iza sporazuma o razdruživanju: sporazum nije ništa više od traljavog kompromisa kojim će Britanija prepustiti suverenitet, a zauzvrat dobiti privremenu carinsku uniju. James Meadway, bivši ekonomski savetnik Johna McDonnella, nedavno je primetio u New Statesmanu da odredbe sporazuma otvaraju mogućnost da EU uskrati Britaniji pravo pristupa evropskim finansijskim tržištima kad god to poželi, što bi moglo biti moćno oružje u rukama neoliberalnog EU centra u ratu protiv dolazeće Corbynove vlade.

Drugo, i još važnije, sam brexit – kao svakodnevnu krizu koju već živimo – u celini je projektovalo i sprovelo rasističko i ksenofobno krilo britanskih neoliberala povezanih sa globalnom alijansom čiji je cilj razgradnja multilateralnog poretka.

Logično bi bilo da levica pokuša da ublaži ove posledice boreći se za najmekšu moguću varijantu izlaska i započne protivnapad u obliku drugog referenduma na kojem bi ponovo iznela argumente za ostanak i reformu, ovog puta kao argumente za „revolt i transformaciju“, kao što je predložio laburistički poslanik Clive Lewis na subotnjem protestu Levog bloka.

Ali delove britanske levice privlači drugačija logika koja se ne može svesti na ekonomski nacionalizam, koji je sam po sebi poguban. Na skupu inicijatora kampanje za puni brexit u Londonu ove sedmice, pored levičarskih ekonomista Larrya Elliotta, Costasa Lapavitsasa i Grace Blakeley, pojavio se aktivista sindikata radnika u transportu Eddie Dempsey i osuo paljbu po 80 odsto članova Laburističke partije koji se zalažu za ostanak i milion demonstranata sa subotnjeg marša.

Ako postoji nešto što je zajedničko svim sledbenicima Tommya Robinsona, poručio je Dempsey, „to je mržnja prema liberalnoj levici – i u tome imaju pravo“. Kada je njegove stavove kritikovao član Laburističke partije iz organizacije Drugačija Evropa je moguća, Dempsey je uzvratio optužbama da njegov kritičar „prima novac od Sorosa“.

Ovde nije posredi samo ekonomski nacionalizam svojstven 70-im godinama 20. veka, u maniru levičarskog Morning Stara i sindikata radnika u transportu. Tvrdnja da su liberali oduzeli glas „radničkoj klasi“ u njenom sopstvenom pokretu opasno je bliska besmislicama o političkoj korektnosti, „snežnim pahuljicama“ i „ljudima koji su se odrekli domovine“ koje svakodnevno objavljuju Sun i Daily Express.

Kao što sam već tvrdio, oni koriste definiciju britanske radničke klase kao bele, nekvalifikovane i kulturno prikraćene, uvek sa britanskim pasošem u džepu. Istina je da 44 odsto danas zaposlenih radnika spada u grupu menadžera, visokokvalifikovanih radnika ili njihovog pomoćnog osoblja, kao što su medicinske sestre; što se tiče obrazovanja, 47 odsto zaposlenih ima univerzitetsku diplomu ili višu kvalifikaciju. Svega 10 odsto radne snage radi u proizvodnji. Od 32 miliona zaposlenih, gotovo 4 miliona pripadaju etničkim manjinama, a 2 miliona su državljani EU bez prava glasa.

Kada se ima u vidu stvarni profil današnje radničke klase – umesto ideološkog konstrukta radikalne desnice koji koristi Dempsey – njegova sledeća tvrdnja je još šokantnija. Izjavio je da u „Laburističkoj partiji ima previše onih koji računaju na mali segment radničke klase na vrhu društvene lestvice koji bi – nadaju se oni – u savezu sa etničkim manjinama i liberalima mogao biti dovoljan da im osigura osvajanje vlasti“ – kao i da su ti isti ljudi zaboravili na „pripadnike radničke klase koje su oterali neoliberali“.

Ne poznajem nikoga iz Laburističke partije ko razmišlja na taj način. Verujem da je posle 2011. godine, kada su društveni mediji počeli da radikalizuju mlade, jedina moguća budućnost socijaldemokratije zastupanje interesa umrežene, obrazovane, kulturno raznolike i globalno povezane britanske radničke klase. Anti-kapitalizam je moguć jedino ako iza njega stoje osvešćeni i prosvećeni istorijski akteri, a ne zaslepljene i neobaveštene karikature iz lenjinističkih udžbenika.

Klase se ne formiraju na osnovu buržoaskih praksi angažovanja radne snage, već kroz političke projekte koje radništvo želi da sprovede na radnom mestu i u društvu. Među mnogim stanovnicima manjih mesta, u nekadašnjim industrijskim zajednicama, primetan je u kulturi utemeljen otpor učenju, otvorenosti i samousavršavanju, što je u sukobu sa vrednostima muškaraca i žena koji su u 20. veku gradili narodne univerzitete, zadruge i sindikalne večernje škole.

Dominantno svojstvo reakcionarne kulture je fatalizam. Primer za to su siromašni belci u SAD koji podržavaju Trumpa. Iza njihovih postupaka krije se poraz, a ne razvijena klasna svest. Oni su žrtve hiljada strašnih tabloidnih priča o muslimanima, bandama kidnapera, skandalima, izbeglicama i, naravno, Sorosu.

Kao i u slučaju naših dedova, pravi način da se problem prevaziđe jeste da se u svakoj radničkoj zajednici povuče jasna linija razgraničenja i da se svi dobronamerni ljudi pozovu da stanu na našu stranu: na stranu progresivnog, internacionalističkog i anti-rasističkog saveza, kao i da se u borbi za političku hegemoniju suprotstave reakcionarnim elementima unutar radničke klase, koji su kroz istoriju istupali kao Liga britanske braće, Mosleyeva Britanska fašistička unija, Nacionalni front, Britanska nacionalna partija i sada Ukip.

Najdirektniji način da se to osigura jeste eliminisanje mogućnosti brexita bez sporazuma. Teža varijanta izlaska je svetlucava igračka koja povodljivima skreće pažnju sa činjenice da su im primanja niska, gradovi osiromašeni, a životni izgledi sumorni. U očima ljudi kao što je Mark C. čak i meki brexit je izdaja. Iz čitavog procesa će izaći besni i demoralisani, što našoj strani pruža priliku da iskoristi ono što nam je nedostajalo dok se Corbyn nije pojavio na sceni: narativ nade i armiju ljudi koji će taj narativ doneti do svakog praga u Britaniji.

Jedna progresivna partija, ponosna na svoju ulogu zastupnika etničkih manjina, žena, LGBT+ zajednice i izbeglica, ne može činiti političke ustupke ideologiji koja buja u zatvorenim grupama na Facebooku i na 4chan forumima, ideologiji mizoginije, teorijama o zameni bele rase i neverovatnim zaverama. Možemo ponovo otvoriti porodilišta, napuniti škole nastavnicima i pomoćnim osobljem, besplatno školovati decu na univerzitetima i uložiti novac u Zeleni nju dil koji će stvoriti milione poslova za kvalifikovanu radnu snagu.

Što se tiče srednje klase i njenih viših slojeva na jugu Engleske, ljudima koji su u velikom broju izašli i podržali Glas naroda, mora se priznati ono što mnogi levi pobornici brexita žele da zanemare. Njihovi zastupnici u političkom životu su nedostojni: to su Chuka Umunna i Vince Cable ili, ako su iz Škotske, desno krilo SNP-a.

Mada prezirem Blaira i zalažem se za radikalan ekonomski program koji će okončati doba neoliberalizma, svestan sam da se danas moramo saglasiti da je naš primarni neprijatelj radikalna desnica. Neverovatno je da ljudi čije su biblioteke prepune klasika marksizma, ljudi koji znaju sve bitke Španskog građanskog rata to ne shvataju. Dve antifašističke vlade koje su se isticale u Evropi 30-ih godina 20. veka bile su ona u Francuskoj i španski Narodni front, obe izglasane u razmaku od nekoliko meseci 1936. godine, pošto je levica shvatila da su liberalni ministri na vlasti bolji izbor od koncentracionih logora.

Kada se odnos snaga promeni, mora se promeniti i naša strategija. Strategija za koju se sada zalažem jeste učvršćivanje britanske radničke klase, takve kakva jeste, u podršci projektu za suzbijanje radikalne desnice i privlačenje glasača uništenih projektom tačerizma. Moramo ubediti liberalnu menadžersku klasu da se priključi našoj antifašističkoj borbi, ili da nam bar ne stoji na putu.

Uveren sam da uprkos trapavosti u procesu glasanja i upravljanja parlamentarnim grupama to isto žele i lideri Laburističke partije: zato su Morning Star, sindikat radnika u transportu i takozvani „crveni London“ danas ljuti na njih.

Čak i ako lideri laburista posustanu, subotnje demonstracije su pokazale da imamo novu generaciju talentovanih poslanika i aktivista koji će borbu za radikalnu, internacionalističku i zelenu Laburističku partiju uvesti u novu fazu. Dok se levi zagovornici brexita dure na Twitteru, laburistička radikalna levica izlazi na ulice, gde joj je i mesto, i tako potvrđuje sposobnost da predvodi i stvara istoriju.

New Statesman

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Foto: Tolga Akmen, AFP