BREXIT ILI “BREXIT”: Približave se dan „D“

Povezani članci

• Savet bezbednosti UN postigao dogovor o Alepu, glasanje danas
• Izručenje Juliana Assangea narušilo bi slobodu govora
• Rusija: »Ključ« (ne)stabilnosti na Balkanu i Bliskom istoku
• Projekat od 42 milijarde dolara: Kina hoće da gradi najduži podmorski tunel na svijetu
• Biden ukinuo Trumpovo “pravilo protiv pobačaja” i proširio Obamacare
• Prognoza nadmašena: Kina već opet javlja visoki gospodarski rast

Foto: skynews

Ostalo je još samo tri meseca, od dana kada bi Ujedinjeno Kraljevstvo konačno trebalo reći goodbye Evropskoj uniji. Tako su odlučili njeni građani na referendumu održanom 23. juna 2016., kada je većina punoletnih građana glasala za izlazak iz Evropske unije. Rezultati referenduma su jasni, ali još uvek nije doneta konačna odluka, još uvek građani ne znaju hoće li njihov glas biti poštovan ili je referendum bio nepoštena igra vladajuće birokratije?

Ujedinjeno Kraljevstvo je postalo punopravni član Evropske unije u godini 1975.  Tada su građani na referendumu ogromnom većinom glasali za učlanjenje u EU. Građanima je tada obećano da je to dobro za njih, putovaće svugde u Evropu bez viza, mogu se zapošljavati, kupovati nekretnine i još puno drugih lepih želja biće im ispunjene.

Parlament Ujedinjenog Kraljevstva, foto Wikipedia

Protekom vremena pokazalo se da je to bilo samo spisak lepih želja, jer životni tokovi ne odvijaju se kako je planirano već kako diktiraju mnogo drugih faktora života. Sa učlanjenjem UK u EU su izbrisane međudržavne granice njenih članica. Na ostrvo su hrlili hiljade i hiljade radnika iz ekonomski siromašnih država, kako narod kaže trbuhom za kruhom. Jeftina radna snaga iz država članica EU zauzimala radna mesta domaćim radnicima. Nekadašnje jake sindikalne organizacije radnika (UNIONI), rušene su do temelja, njihova uloga izgubila snagu, bukvalne rečeno svodi se na prikljupljanja novčanih sredstava da obezbedi dobre plate i lagodan život sindikalne birokratije.

Krupni kapital ne interesuje socijalna zaštita radnika, kako žive domaći radnici, već koga može da manje plati radnike, da bi profitirao što je moguće više. Zbog jeftine radne snage mnogo domaćih radnika ostalo je bez posla, fabrike i velike kompanije svoje proizvodne pogone preselili su u inistrantsvo. Npr. British Telecom svoje uslužne servise preselio je čak u Aziju. Ako pozovote telefonom u Londonu uslužni cenbtar British Telecoma, da vam reše problem sa konekcijom interneta, dobijete sagovornika koji sedi u Bombaju u Indiji. Servis Talk Mobile je lociran u Kairu i tako redom.

Nezadovoljstvo građana Ujedinjenog Kraljevstva je raslo iz dana u dan. Još za vreme vladavine Laburista dostigao je visoki stepen. Narod je tražio referendum za izlazak iz EU. Tadašnji premijer Antony (Toni) Blair, pohitao je u Brisel, sedište EU gde je uspeo da ubedi tamošnju birokratiju da, UK smanje godišnji doprinos za dve i po milijarde funti. Planirani referendum o uvođenju eura kao platežno sredstvo je skinut sa dnevnog reda do daljnjeg.

Na parlamentarnim izborima 2010., pobedili su konzervativci, ali sa nedovljnim brojem poslanika da samostalno sastave vladu. Na izborima u 2015. konzrvativci su izašli s’ parolom: u roku dve godine biće održan referendum gde će birači odlučivati o izlasku ili ostanku u Evropskoj uniji. Ove izbore su dobili ogromnom većinom. Odmah po obrazovanje jednopartijske vlade, premijer David Cameroon odlazi u Brisel u sedište evropske birokratije, gde uspeva da umanji davanja UK u EU za daljih 1,250.000.000 funti. Ponesen ovim uspehom, predsednik vlade, raspisuje referendum za 23. juni 2016. ali i počinje veliku kampanju da se glasa za ostanak u EU. Svakog dana mediji donose po neku izjavu od privrednih moćnika, direktora neke velike kompanije, direktora banke, nekog resorskog ministra, pa čak i fudbaler David Bekam, apelovao je da se glasa za ostanak, jer izlazak iz EU negativno će uticati na engleski futbal.

Na jednoj strani Devid Camerron vodi kampanju za ostanka u EU, a na drugoj, gradonačelnik Londona, inače takođe konzervativac, vodi družinu za napuštanje Evropske Unije. Svi su očekivali da će pobediti družina koju je predvodio David Camerron jer moćni mediji su bili na njegovoj strani. Gle čuda! Narod je rekao svoje DA, da se izlazi iz Evropske Unije.

Pobornici ostanka u EU organizovali su potpisivanje peticije, da se održi drugi referendum, jer navodno narod nije znao za šta glasa… Grupa poslanika, pobornika ostanka u EU je podnela tužbu sudu, sa željom da se spreči vlada da uopšte počinje razgovore o isključenje iz EU. Ovakav postupak ne priliči državi koja se busa da je upravo ovde najveći stepen demokracije, pokuša da se uskrati osnovno biračko pravo da, građani odlučuju svojim glasom o svojoj sudbini.

Normalno bi bilo da vlada koja je organizovala referendum, na čijem čelu stoji David Cameron i da sprovodi u delo referendon, poslušati glas građana. Naprotiv desilo se suproptno. David Cameron je dao stavku, uz obrazloženje da, nije spreman da preuzme odgovornost za eventulane posledice koje se mogu desiti, ako se izlazi iz EU.

Boris Johnson – Theresa May – David Cameron

Očekivalo se da, za upražnjeno mesto premijera bude izabran, Boris Johnson, predvodnik kampanje pobornika antievropske unije, jer ta dje ružina izašla kao pobednik na referendumu. Međutim grupa protivnika izlaska bila je jača. Na čelu vlade dolazi gospođa Theresa May, osoba koja se borila svim snagama da, i dalje Ujedinjeno Kraljevstvo ostane u Evropsku uniji. Neposredno po stupanju na dužnost, ona raspisuje nove izbore, iako je njena Konzervativna partija, koja je pobedila na izborima u 2015. imala mandat do 2020.g. Na novim izborima, ponovo pobeđuju ali sa manjim brojem poslanika nego na prethodnim. Boris Johnson dobije mesto državnog sekretara za spoljne poslove.

Vođen je i sudski postupak, tražilo se da se zabrani vladi da počinje bilo kakve pregovore i zaključenje ugovora o izlasku iz EU sa birokratijom u Briselu. Najzad svi ti pokušaji su pali u vodi, sud je odlučio, volja birača mora da se poštuje. Konačno počinje finalna faza, počinju razgovori o izlaska iz EU.

Iz Evropske unije počele su da stižu pretnje, prekinut ćemo svaku saradnju sa UK, ona mora da plati 40 milijardi funti za sve projekte koje su bili planirani dok je UK bila član. Ova cifra nakon dve nedelje se podigla na 60 a posle dva meseca na 100 milijardi. To je nateralo državnog sekretara, Borisa Johnsona da pozove birokratiju iz Brislela na razum i trezveno razmišljanje: “Urazumite se gospodo birokrati, inače mi možemo izlaziti i bez ikakvog sporazuma, ali neće biti dobro  ni za vas niti za nas.”

Preimjerka protiv svoje volje započinje pregovore u Brisleu, koje je diktirala evropska birikratija na čelu sa Junkerom, inače predstavnikom Luksemburga. Na svaki moguči način su pokušali da otežavaju uslove izlaska, jer izlaskom UK, gube značajan doprinos, UK je bilo kao zlatna koka. Za manju od jedne decenije, da bi koliko toliko ublažili nezadovoljstvo ostrvskih građana, UK doprinose je za 3.750.000.000 funti odnosno preko 4.500.000.000 eura. A ona je takvu basnoslovnu cifru plaćala od 1975. Posle dvogodišnjih pregovora zaključen je nekakav sporazum o izlasku, koji je ocenjen kao nepovoljon za državu koja izlazi iz EU. Još dok su pregovori bili u punom jeku, državni sekretar, boris Johnson je u znak protesta dao ostavku. Nakon par dana ostavku su dali još dva ministra. Posle zaključenja ugovora ostavke su dali još 6-7 ministra, u znaku nezadovoljstva jer ugovor ne obezbeđuje ono, za šta su građani glasali.

Terasa May je predložila da se sporazum stavi na glasanje u vladi, ministri to nisu prihvatili. Neki su tražili da se Tersi May izglasa nepoverenje, da se ona smeni. Ona je na jedvite jade uspela da preživi, pa je brzo pohitala ponovo u Brisel da zamoli čelnike EU da se nešto izmeni u sporazuem, jer odneo je vrag šalu. Birokratija nije htela da čuje za to. Presednik Francuske je posle toga izjavio da, UK još uvek može da promeni mišljenje, da ostane u EU.  U Londonu je pre par dana bilo i protesta, videle su se parole: TO NIJE BREXIT, TO JE PREVARA.  Još uvek nije jasno, da li će i kada Ujedinjeno Kraljevstvo isključiti iz Evropske unije. Dvadeset deveti mart se približava, taj dan je označen kao dan „D“, kad će UK, postati kako antievropejci kažu, nezavisna država koja će sama kontrolisati svoje granice. Ima i onih koji kažu, izlazimo bez sporazuma. Videt ćemo uskoro šta će biti. Premijerka još uvek nije obezbedila dovoljan broj ministara koji će podržavati zaključeni sporazum da dobije zeleno svetlo, prvo u vladi.