Atak na temelje Evrope

Povezani članci

• Janet Yellen prva ministrica finansija u historiji SAD-a
• Broj tražilaca azila u Evropi dostigao maksimum u posljednjih šest godina
• Sarkozi: Pravni sistem koriste u političke svrhe
• Obama: Tehnike ispitivanje CIA suprotne vrijednostima SAD
• Koliko smo daleko od fašizma? Prošlo je 75 godina od Kristalne noći
• Milijarder Blumberg u trci za predsedničkog kandidata demokrata SAD

Pređimo odmah na stvar: Preti li Evropskoj uniji raspad? Ne. Preti joj nešto mnogo gore. Njoj, kolevki civilizacije, preti evropski Boko Haram,¹ divljaštvo. Imala je Evropa mračnih razdoblja, a za ovo koje nadolazi ne znamo hoće li nadmašiti prethodna. Verovatno neće, ali je buđenje zla i bahatosti sramotno u 3. milenijumu. Da li je ovaj uvod u tekst paničenje? Ni to ne znam, spadam u one koji su preživeli pravi fašizam, a čiji bližnji nisu i znam kuda ta ideologija vodi. Bojim se, priznajem. Radovao bih se ako bi se ispostavilo da nema razloga za to.

Povoda za razmatranje ima: od Britanije do Poljske i Italije koja je izbila u centar zbivanja. Italija, Apeninsko poluostrvo ima za sobom skoro 3.000 godina civilizacije i legalno izabrane današnje političare koji sramote taj podatak. Populističko suverenističku vlast nisam ja stavio u centar. Učinio je to guru američke desnice Stiv Benon izjavivši na skupu italijanskih neofašista: “Italija je postala centar političkog univerzuma. Vaš eksperiment je izuzetno važan. Đorđa Meloni (vođa neofašista) i Mateo Salvini (vođa Lege) su prevratnici. Odavde polazi nova revolucija”. Ima u svemu tome mnogo retorike, ali je prevratnički cilj nesumnjiv.

Pošao bih od perifernog primera koji otkriva udar na demokratiju. Jedan od dva potpredsednika vlade (zemljom vladaju potpredsednici, uz predsednika koji izigrava “fikus”) i lider Pokreta 5 zvezdica Luiđi Di Maio žestoko napada italijanske medije. Pored ostalog i ovako: “Mi smo srećom vakcinisani protiv fake news iz medija. Umiru pojedine novine jer ih niko više ne čita, na čelu sa Espressom i La Repubblicom. Žao mi je jedino radnika koji ostaju bez posla zbog novinara koji izvrću istinu”. On još u ciju širenja omraze kaže kako će ukinuti subvencije medijima koje inače dobijaju samo lokalni i verski mediji, ali on to izgovara tako da ispada kao da ih dobijaju i mediji koji kritikuju vladu.

Činjenica je da La Repubblica ima najveći tiraž u Italiji i da on osetno još poraste čim je političari napadnu. Činjenica je takođe da je tokom prve sedmice u oktobru rejting Lege pao za 1 odsto, a M5S za 0,8 odsto. “Borac protiv laži” Di Maio dakako zna vrlo dobro sve to, ali ponavljana laž postaje istina. Valja zaplašiti radnike i proizvesti sukob između njih i novinara. De Maio zapravo nesvesno priželjkuje ono što smo mi imali posle Drugog svetskog rata kada su radnici bojeći se za sopstvenu egzistenciju odbili da štampaju opozicionu Grolovu “Demokratiju”. Za sada je to samo De Maiov nedostižan ideal.

Ni slučajno ne stajem na stranu novinara iz esnafskih razloga, jer odveć dobro znam kakvog ološa među nama ima. Povremeno sam prinuđen da se stidim ne samo poziva nego i prezimena. Navodim napade na medije jer su oni lakmus papir za režime sa diktatorskim ambicijama. Erdogan (prema Stockholm Center for Freedom) je u zatvor strpao 214 novinara i mnogi mu zavide na tome, na primer Tramp koji mora da se nosi sa New York Timesom koji ga svakodnevno preslišava. Na Erdogana liči i Orban, ne samo zbog odnosa prema medijima već i zbog disciplinovanja univerziteta i svega što miriše na otvoreno društvo. Tu su i poljski konzervativci koji su posle sređivanja medija prešli na potčinjavanje sudstva, uključujući i Vrhovni sud, zbog čega su na tapetu EU koja im kruni suverenitet. I mi smo svedoci toga kako ozbiljni mediji smetaju, a šund prija totalitarnim političarima. Oni najdosledniji, kao Saudijska Arabija, nepoželjne novinare zato ubijaju, bez okolišanja.

Sa drugim potpredsednikom italijanske vlade Mateom Salvinijem je lakše; njega je Džek Lang, istoričar i bivši francuski ministar kulture, ovako locirao: “Pozli mi kada vidim da tu prekrasnu zemlju, kolevku humanizma i kulture danas predstavlja tako brutalna i vulgarna osoba kao što je Mateo Salvini”. Italijanski potpredsednički dvojac je samo najuočljiviji među agresivnim vođama novog poretka koji se intenzivno pripremaju da na izborima u maju sledeće godine ovladaju Evropom. Jedno krilo britanskih konzervativaca zamera Terezi Mej što je preuranila sa brexitom, jer bi sledeće godine zajedno sa rastućim talasom evroskeptika mogli po svojoj volji da menjaju EU umesto da je ruše. Ipak je šteta izgubiti tržište – i toga smo bili svedoci pri raspadu SFRJ.

Tehnika nasilja populista je jednostavna: oni su legalno izabrani od većine izašlih na izbore i to je osnova njihovog legitimiteta i vladavine nad drugima. Bilo ko da pokuša da im ospori neku odluku ili postavi pitanje koje im se ne dopada biva ućutkan formulom: nas je izabrao narod, ko je vas izabrao, ko vam je dao legitimitet da se mešate u upravljanje? Tom formulom gađaju ne samo političku opoziciju, nego i novinare, sudije, ekonomiste, pa čak i lekare kada ovi pokušaju da argumentima nauke dokažu kako je obavezno vakcinisanje neminovno, protiv čega je jedan deo populista energično angažovan. Nikakve vrednosti: nauka, znanje, stručnost, dobre namere, pa čak ni religija ne zaslužuju njihovo poštovanje – vrhovni sud je narod, a oni su tumači njegove volje uz ovlašćenje da rade šta god hoće – tako oni to tumače.

Timoti Garton Eš je 28. septembra u prokazanoj La Repubblici objavio esej pod naslovom Nestanak Zapada (L’Occidente sta sparendo), što je zapravo osavremenjena i sažeta verzija njegovog teksta od pre dve godine pod naslovom Kako je Zapad izgubljen – i zašto nam je ponovo potreban (How the West is lost – and why we need it back). On tu naravno govori o raspadu zapadne civilizacije koja je ponikla u Evropi, a ne o NATO-u, kao na primer The Economist u svom memorandumu. Evropa je “kolevka” mnogih međunacionalnih i nadnacionalnih ratova i vratimo li joj nacionalne države neminovno ćemo vratiti i netrpeljivost i ratove. Ali ona je i “kolevka” jedne od najprihvatljivijih civilizacija humanizma, tolerancije, kulture i umetnosti.

Na tim osnovama ona je stvorila svoju zajednicu – Evropsku uniju. Stvarali su je vizionari, a nameru da je podriju i preoblikuju imaju ljudi koji prizivaju prošlost, nacije i nacionalne sebičnosti. U Povelji o pravima iz Lisabona definisani su ciljevi i vrednosti na kojima se ta zajednica zasniva. Prvi cilj su mir i dobrobit njenih stanovnika. Slede sloboda, pravda i sigurnost, ukidanje međusobnih granica… nema prostora da ih nabrojimo sve, ali da vidimo bar šta tu najviše bode oči populista/suverenista. Povelja propagira socijalnu i teritorijalnu koheziju, ekonomsko jedinstvo, euro kao zajedničku monetu i borbu protiv diskriminacije. To su mete na koje suverenisti napadaju od nastanka EU.

Još kompleksnije i prostorom zahtevnije je nabrajanje vrednosti na kojima EU počiva. Tu su neprikosnovenost ljudskog dostojanstva, sloboda mišljenja, udruživanja, religije, izražavanja i informisanja. Još su nabrojani demokratija, jednakost, vladavina prava i prava građana – dovoljno da diktatura, bilo čija, ne može da se ustali i funkcioniše. Nije li to crvena marama koja populistima/suverenistima kida živce i perspektivu?

Na sve što dolazi iz Brisela što ne proističe iz populističke zajedničke platforme pekrajanja Italije i Evrope, vođa Lege Mateo Salvini odgovara fašističkim usklikom: Baš me briga.² Štaviše, na Junkerovu izraženu bojazan da bi Italija mogla krenuti putem Grčke, Salvini odgovara na Fejsbuku: “Ne uzbuđujmo se. Za 6 meseci 500 miliona Evropljana na izborima će svima njima dati otkaz. Mi nastavljamo našim pravcem i imamo sve više saveznika”. Njegov kompanjon De Maio kao smiruje situaciju: “Ne želim da podižem ton u obraćanju EU jer, recimo to otvoreno – Evropa je gotova.”

Da oni mogu biti pobednici potvrđuje reakcija udruženja italijanskih industrijalaca (Confindustria), čiji je predsednik Boća bez ijednog glasa protesta na skupu te organizacije izjavio: “Čvrsto verujemo da će ova vlada, a posebno Lega, dati prave odgovore narodu”. Još jedan dokaz da ekonomija nije na braniku demokratije, odnosno da populizam lako osvaja i one kojima bi logičan interes bio u većem tržištu od domaćeg. Mađarski akademici pokazuju da ni nosioci najviših inelektualnih zvanja nisu imuni na populističke napade na tradicionalne vrednosti. Početkom oktobra su zdušno glasali za uklanjanje biste Đerđa Lukača, najvećeg mađarskog filozofa 20. veka, jer je bio levo i kritički orijentisan. Valja se talas revizije dostignutih intelektualnih, političkih i materijalnih vrednosti, od obnove antisemitizma do veličanja fašističkih vođa i kvislinga.

Onaj neobuzdani Majkl Mur posle dugog razgovora sa Stivom Benonom, koji uz bogatu finansijsku podršku američkih konzervativaca organizuje podrivanje osnove evropskog jedinstva, svedoči: “Tramp nije novi Hitler, ali jeste univerzalni lik novog autoritarizma. Fašizam se neće vratiti sa kukastim krstovima nego sa populizmom, a mase će ga prihvatiti”. Ne zaboravimo da je Tramp 15. jula izjavio: Evropa je naš neprijatelj. Ne bi on to rekao da nema nekih koji žele to da čuju. Temelji Evrope su napadnuti i pitanje je ima li ko da ih brani. Levica je preslaba i razjedinjena. Od nje su već svi digli ruke. Jedini koji nešto preduzima je roker Bono. Namerava da sa svojim U2 bendom pod ogromnom zastavom Evropske unije krene od Milana na turneju po zemljama Unije i pozove građane da se bore za Evropu. Valja se uzdati jedino u građane, one kod kojih nasleđe civilizacije nije presahlo. U one kod kojih je koren prosvetiteljstva duboko usađen. Prema Ljubomiru Nenadoviću, još je Njegošu bilo jasno: “Čovečanstvo ne može biti spokojno i srećno dokle je podeljeno u države koje imaju za glavni cilj sebe, veru, narodnost i dinastije.“³

Mnogi su sa simpatijama gledali na Musolinija dok je otimao vlast, uključujući i uvek ciničnog Čerčila. Ali kada su 1941. Musolini i Hitler proklamovali Novi evropski poredak – sve je bilo jasno, ali i kasno. Današnji italijanski populisti, koje su već posetili Orban (27. avgusta) i Marin Le Pen (7. oktobra), postaju stožer za okupljanje pristalica najnovijeg Novog evropskog poretka.

Nijedan veliki medij skoro da nije zabeležio i da nema društvenih mreža ni bi se ni saznalo da je u subotu 13. oktobra oko 250.000 građana Berlina izašlo da demonstrira privrženost slobodi i otvorenom društvu. A to je jedini pravi otpor ksenofobiji i konzervativizmu, otpor razumnih građana, bez stega političkih partija i njihovih kalkulacija. Mogla bi u tome biti iskra optimizma.

Biznis i finansije

Peščanik.net