ENG
Svet Novaka Đokovića
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Izdvajamo
- Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Ali kad svet naiđe, a on poče da uređuje i naređuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Hodi, hodi, svete... Uđi, uđi u skrovište moje sreće
- uđi, upravljaj, čeprkaj, razrivaj! Dođi, dođi, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi
- ostavi, svete, svoje brige, pa dođi! Tuđom je kućom lakše upravljati no svojom, tuđu je brigu lakše brinuti no svoju
- dođi, naređuj, raspoređuj... Dođite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih ženim i udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Uđi, svete, uđi... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam…
Povezani članci
Malograđanima, kojima je Srbija još uvek virenje u tuđa dvorišta i prozore, ogovaranja na uvo i preko plota, koji svoju sudbinu traže u kafenoj šolji, gledaju u pasulj kakvo će vreme biti, kojima smeta Novakova supruga, njegova ishrana, to što je toliko oslabio, njihov ideal zdravog tenisera je “Palma” iz Jagodine, mešaju se u sve i svašta i sami sastavljuju stručni tim koji ga okružuje, izražavaju sumnju u njegove povrede, javno ga se odriču sa konstatacijama, da je gotov za tenis, da je kratko trajao i da od njega više nema ništa…
Odmah po završetku Drugog svetskog rata, sa obnovom zemlje, počelo je i obnavljanje sporta, a posebno fudbala. U Beogradu, Partizan je bio vojni klub i vodili su ga generali, a Zvezda je pripala policijskim i udbaškim snagama.
U to vreme, počeli su i radio prenosi fudbalskih utakmica. Ima jedna priča, kako je crnogorac, tek izašao iz rata, dobio zadatak da izvrši prenos jedne utakmice, između dva crnogorska nižerazredna kluba. Pokušajte pri čitanju teksta, da ga čitate crnogorskim narečjem i akcentima…
Evo, na teren istrčavaju naši i gosti. Naši imaju crvene majice i plave gaće, a neprijatelj… hoću vi rječ, gosti, u bjelim majicama i crnim gaćama. A, viđu Steva u vojničkom džipu, što ga je zarobio kod Nikšića, sa još dvojicom drugova partizana, vozi od ugla, što ga zovu korner, do sljedećeg ugla i tako na sva četiri, zabada vi, one zastavice. Što će pešačit, jadan ne bio, kad ima prevoz. Sudija duva u pištalju i utakmica počinje. Lopta dolazi do Božovića, našeg centarfora. Moga ju je on i ranije uzet, al’ što bi trča, tek je počela utakmica i valja sačuvat snagu. Evo, našeg Božovića, junačine, kakav se rađa samo u Crnoj Gori. Božović prelazi jednog protivničkog igrača, pa drugog, trećeg i vazda juri ka golu, mrskog nam neprijatelja… oću vi rječ… golu gostiju. Božović, junačina naša, je upravo proljećeo pored nas, ka orao sa Lovćena. Sljeće na koji metar od ovog, što treba da zaštiti go. Sprema se da puca, oću vi rječ, da utera fudbal u mrežu. Ajde, Božoviću, junačino naša, takav ti je i otac junak bio i Sutjesku preplivava i ranjenike na leđa prenosio i majka ti junak bila… Ajde, Božoviću, pucaj Božoviću… Go, go… (lopta odlazi pored gola) Eeee, Božoviću, govno jedno izdajničko i otac ti takav bio i majka ti takva bila…
Tako je to bilo nekad i nije se mnogo promenilo do danas. Narodi sporo menjaju svoje osobine i to one loše, koje toliko ljubomorno čuvaju.
Za sve ove asocijacije, “kriv” je Novak Đoković i narod srpski. Niko ne može da te toliko uzdigne, čak do zvezda, pa da te onda baci u blato, kao srpski narod. Čitam komentare, velikih junačina, koji sa potpisima anonimnim ili lažnim nadimcima, po svim dnevnim novinama, bezočno napadaju Novaka Đokovića i njegovu suprugu. Decu, za divno čudo, još uvek ne diraju.
Novak Đoković, veliki, jedan od najvećih naših sportista, koje smo ikada imali i koji je mnogo uticao na to, da se bar malo promeni nabolje, odnos sveta prema Srbiji, sportista koji je svaku paru zaradio pošteno i koga napadaju da ne plaća porez Srbiji, već Kneževini Monako, u kojoj živi.
Porodica Novaka Đokovića vodi mnoge poslove u Srbiji, plaća porez, zapošljava veliki broj ljudi i sva pomoć ide samo i isključivo u Srbiju i to direktnim ulaganjem i pružanjem pomoći onima kojima je potrebna.
Fondacija Novaka Đokovića, prikupila je do sada nekoliko miliona evra i sav taj novac ulaže u Srbiju. Pomaže deci, kroz razne projekte, koji će im omogućiti bolje uslove u mnogim oblastima.
Malograđanima, kojima je Srbija još uvek virenje u tuđa dvorišta i prozore, ogovaranja na uvo i preko plota, koji svoju sudbinu traže u kafenoj šolji, gledaju u pasulj kakvo će vreme biti, kojima smeta Novakova supruga, njegova ishrana, to što je toliko oslabio, njihov ideal zdravog tenisera je “Palma” iz Jagodine, mešaju se u sve i svašta i sami sastavljuju stručni tim koji ga okružuje, izražavaju sumnju u njegove povrede, javno ga se odriču sa konstatacijama, da je gotov za tenis, da je kratko trajao i da od njega više nema ništa…
Novak Đoković ima nešto što je najveće bogatstvo na svetu, ima porodicu. Pametnu i lepu suprugu i dvoje dece. Vredi to više od svih grend slemova i svih ostalih turnira i titula i novca.
Ukoliko ponovo zaigra, a sigurno da hoće, prvi će biti uz njega, svi oni koji su ga otpisivali, napadali i organizovali mu život.
O tome će najbolje kazati sledećih nekoliko rečenica iz komada “SVET”, neumrlog Branislava Nušića, koji je sve pojave u društvu i ljudske naravi u Srbiji, odavno već opisao.
– Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali… Ali kad svet naiđe, a on poče da uređuje i naređuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica.
Hodi, hodi, svete… Uđi, uđi u skrovište moje sreće; uđi, upravljaj, čeprkaj, razrivaj! Dođi, dođi, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dođi! Tuđom je kućom lakše upravljati no svojom, tuđu je brigu lakše brinuti no svoju; dođi, naređuj, raspoređuj… Dođite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih ženim i udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte… Zašto ne? To je vaša briga! Uđi, svete, uđi… Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam…
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
