Novo promišljanje Evrope

Autor/ica 👤tačno.net 14.5.2017. u 09:35

Povezani članci

RAZGOVOR JIRGENA HABERMASA, EMANUELA MAKRONA I ZIGMARA GАBRIJELA

Raspravu o budućnosti Evrope je organizovala Hertie škola upravljanja iz Berlina 16. marta 2017. Razgovor je moderirao potpredsednik Hertie škole Henrik Enderlajn.

Jirgen Habermas: Poverena mi je čast da kažem nekoliko uvodnih reči o temi razgovora između našeg uvaženog gosta Emanuela Makrona i Zigmara Gabrijela, našeg ministra spoljnih poslova koji se nedavno uzdigao iz pepela poput feniksa. Oba imena povezuju se sa hrabrim reakcijama na izazovne situacije. Emanuel Makron se usudio da pređe crvenu liniju netaknutu još od 1789. On je razbio ušančenu konfiguraciju dva politička tabora, desnice i levice. S obzirom da je u demokratiji nemoguće da bilo koji pojedinac stoji iznad partija, radoznali smo da vidimo kako će se politički prostor rekonfigurisati ako, kao što se očekuje, on pobedi na predsedničkim izborima.

U Nemačkoj možemo videti sličan impuls, iako pod drugačijim vođstvom. I ovde je Zigmar Gabrijel izabrao svog prijatelja Martina Šulca za jednu neuobičajenu ulogu. Šulc je pozdravljen od strane javnosti kao u velikoj meri nezavisni kandidat za kancelarsko mesto i očekuje se da će svoju partiju povesti u novom pravcu. Iako se političke, ekonomske i društvene situacije u naše dve zemlje značajno razikuju, čini mi se da fundamentalni mentalitet građana odražava slično osećanje razdraženosti – zbog inertnosti vlada koje, uprkos osetno rastućem pritisku problema sa kojima se suočavamo, nastavljaju da bauljaju bez ikakve vizije restruktuiranja. Osećamo da smo paralisani nedostatkom političke volje, naročito ako se imaju u vidu problemi koji se mogu rešiti jedino zajednički, na evropskom nivou.

Emanuel Makron oličava antitezu pasivnosti današnjih političkih aktera. On i Zigmar Gabrijel su, u vreme kada su obojica bili ministri finansija, pokrenuli, nažalost neuspešnu, inicijativu za povećanje fiskalne, ekonomske, socijalne i političke saradnje unutar Evrope. Ako se dobro sećam, oni su se zalagali za uspostavljanje ministarstva finansija evrozone i za zajednički nezavisni bužet, nadgledan od strane evropskog parlamenta. Nadali su se da će se na taj način stvoriti prostor na evropskom nivou za fleksibilnu ekonomsku i političku akciju, i da će se time prevazići prepreka koja je sprečavala bližu saradnju država članica i u drugim oblastima.

Pod ovim podrazumevam da su značajne razlike u stopama rasta, nivoima nezaposlenosti i nacionalnim dugovima između ekonomija severa i juga monetarne unije zasnovane na konvergenciji čak i kada njihove ekonomije divergiraju. Istovremeno, politička kohezija ove monetarne unije se urušava pod pritiskom divergentnih trgovinskih performansi. Tokom sprovođenja režima štednje koji je morao proizvesti dramatične i asimetrične efekte na ekonomije u severnoj i južnoj Evropi, divergentna iskustva i suprotstavljeni narativi različitih zemalja izazvali su agresivne reakcije na obe strane i doveli do duboke podele u Evropi.

Inicijative ove vrste mogu propasti iz različitih razloga, uključujući i one institucionalne. Na primer, vlade zemalja članica, koje moraju da polažu račune svojim respektivnim biračkim telima, najmanje su opremljene da se zalažu za interese zajednice kao celine; a opet, sve dok ne postoji panevropski partijski sistem, one su jedina tela koja mogu bilo šta da promene. Ono što mene zanima jeste da li odbijanje da se prihvate posledice potencijalnih redistributivnih mera znači da je bilo kakvo proširivanje evropskih kompetencija osuđeno na propast u trenutku kada se realokacija finansijskih tereta proširi preko nacionalnih granica. Jednostavno rečeno: da li reakcija, na primer, nemačke javnosti na zloglasnu frazu „unija transfera“ znači da pozivi na solidarnost moraju propasti? Ili još uvek odlažemo suočavanje sa posledicama aktuelne finansijske krize, jer naše političke elite nemaju hrabrosti da se suoče sa presudnim pitanjem evropske budućnosti?¹

Što se tiče pojma solidarnosti, samo ću reći da se još od Francuske revolucije i ranih socijalističkih pokreta ovaj izraz ne koristi kao moralni, već kao politički pojam. Solidarnost nije milosrđe. Solidarnost – zajednička akcija podrške saveznicima – znači prihvatanje izvesnih gubitaka zarad sopstvenog dugoročnog interesa, poverenje da će se partneri ponašati slično u uporedivim situacijama. Recipročno poverenje, u našem slučaju poverenje koje prelazi nacionalne granice, je relevantna promenljiva – ali isto važi i za sopstveni dugoročni interes. Uprkos onome što smatraju mnoge moje kolege, nema nikakvog prirodnog ili neizbežnog razloga za to da redistributivna pravičnost prestaje sa nacionalnim granicama i da se o njoj ne raspravlja unutar evropske zajednice nacija – posebno zato što one već dugo čine jednu pravnu jurisdikciju, i što je 19 njih već dugo vezano sistemskim obavezama iste monetarne unije, mada sa asimetričnim posledicama.

Do dana današnjeg, evropsko ujedinjenje je ostalo elitni projekat zato što su političke elite izbegavale da uključe širu javnost u informisanu debatu o alternativnim scenarijima za budućnost. Nacionalne populacije će biti u stanju da prepoznaju i odluče šta je u njihovom sopstvenom dugoročnom interesu tek kada budemo počeli da raspravljamo – daleko šire od tekstova u akademskim časopisima – o dalekosežnim alternativama napuštanja evra i povratka na sistem nacionalnog monetarnog sistema koji dopušta ograničenu marginu fluktuacije sa jedne strane, i bliže saradnje unutar EU sa druge.

Globalna kriza i podeljeni zapad

U međuvremenu, problemi koji sada privlače veću pažnju javnosti ionako pokazuju da Evropljani treba bliže da sarađuju. Postoji percepcija eskalacije u globalnoj i međunarodnoj situaciji koja polako dostiže prag tolerancije čak i vladajućih članica Saveta Evrope, primoravajući ih da izađu iz svog uskog pogleda na stvari. Ove krize, koje nas moraju navesti da barem razmotrimo bližu saradnju, sasvim su očigledne: evropska geopolitička situacija je već prošla kroz dramatičnu promenu od početka građanskog rata u Siriji, krize u Ukrajini i postepenog povlačenja SAD iz uloge globalne regulatorne sile. Ali sada kada se ta globalna sila, SAD, izgleda povlači iz do sada preovlađujuće internacionalističke škole mišljenja, pozicija Evrope je postala još nepredvidljivija. Sa Trampovim pritiskom na članice NATO da povećaju svoje vojne doprinose, pitanja spoljne bezbednosti su postala još značajnija.

Štaviše, nije realno da će teroristička pretnja nestati u dogledno vreme; takođe, pritisak migracija na Evropu postao je problem koji definiše ovaj vek. Oba ova kretanja jasno zahtevaju bližu saradnju evropskih zemalja.

Konačno, nova američka vlada ne preti samo razdorom među zapadnim zemljama u pogledu globalne trgovine i ekonomske politike. Nacionalističke, rasističke, antiislamske i antisemitske predrasude – koje su zahvaljujući načinu komunikacije i ideologiji nove američke vlade dobile na političkoj težini – zajedno sa autoritarnim tendencijama u Rusiji, Turskoj, Egiptu i drugim zemljama, stvaraju neočekivani izazov načinu na koji zapad percipira sebe, politički i kulturalno. Evropa se odjednom našla usamljena na brisanom prostoru, u defanzivnoj poziciji braniteljke liberalnih principa, podržavajući skrajnutu većinu američkog elektorata.

Za sada su jedina primetna reakcija na ovaj vanredni pritisak bili neki oprezni pokušaji promocije „Evrope u više brzina“ u domenu vojne saradnje. Kako ja to vidim, ovaj pokušaj je takođe osuđen na propast, osim ukoliko je Nemačka spremna da istovremeno deaktivira eksplozivni mehanizam strukturalnih ekonomskih dispariteta u evrozoni. Sve dok se pretvaramo da ovaj konflikt ne postoji, nećemo biti u stanju da postignemo bližu saradnju u bilo kojoj drugoj sferi. Osim toga, mutna predstava „Evrope u više brzina“ cilja na pogrešnu metu – uzevši da možemo očekivati spremnost na saradnju većine država monetarne unije, tj. zemalja koje su od početka bankarske krize bile međuzavisne i usmerene jedna na drugu.

Nikako ne želim da kažem da samo Nemačka ima dobre razloge da menja svoju politiku. Jedan od razloga zbog kojih se Emanuel Makron izdvaja od ostalih evropskih političara jeste to što on poimence ukazuje na probleme sa kojima može izaći na kraj jedino sama Francuska. Ali u ovom trenutku je red na Nemačku – mada ona nije sama izabrala tu ulogu – da preuzme inicijativu zajedno sa Francuskom, u naporu da zajedno preokrenu ovu situaciju. To što je ona najviše profitirala od Evropske unije je istovremeno i blagoslov i prokletstvo – jer će, iz istorijske perspektive, neuspeh evropskog ujedinjenja biti pripisan neodlučnosti nemačke politike, i to sa dobrim razlogom.

Henrik Enderlajn: Gospodine Makron, čuli ste šta je rekao profesor Habermas: vi ste jedini političar koji je dovoljno hrabar da naglas kaže šta Francuska može da učini kod kuće kako bi pokrenula evropsku debatu sa mrtve tačke. Dakle, šta treba učiniti?

Emanuel Makron: Pozdrav svima. Pre svega bih želeo da vam se zahvalim što ste mi dopustili da govorim na francuskom, jer moj nemački nije tako dobar. Kada sam nedavno imao sreću da budem pozvan na Humboltov univerzitet, govorio sam na engleskom – naivno se nadajući da će me tako barem svi razumeti. Ali to je zasmetalo mnogim ljudima u Francuskoj, naročito mojim protivnicima iz Nacionalnog fronta, koji su to videli kao veliku uvredu za naš jezik. Ja volim francuski jezik. Branim ga – ali takođe mislim i da je Evropa načinjena tako da možemo međusobno da se razumemo. Sada ste mi ukazali dvostruku šansu – da govorim na svom jeziku i da zauzvrat budem shvaćen. Tako da sam vam zahvalan na tome.

Jirgen Habermas je ukazao na mnogo značajnih tema. Mislim da smo danas suočeni sa dvostrukim izazovom, sa kojim se moramo izboriti na nacionalnom nivou. Prvi izazov je to što je Evropa prestala da funkcioniše kako bi trebalo. Još od francuskog i holandskog „ne“ ustavnom sporazumu pre deset godina, nije bilo novih predloga. I ta činjenica da više ne postoji evropska agenda, strašno slabi Evropu, jer sada pričamo samo o podelama.

Pa ipak, evropskom avanturom upravlja logika volje. Uvek će postojati nekoliko zemalja članica koje predlažu nešto što je do tada bilo nezamislivo, i koje će zatim uspeti da povuku druge za sobom. I ova logika volje postepeno uključuje sve, po principu koncentričnih krugova. Ali pošto ništa novo nije bilo stavljeno na sto već deset godina, zavladala je apatija, svi su se povukli i sada pričamo o grexitu i brexitu. Ako ne učinimo ništa, čeka nas još mnogo sličnih debata.

Stoga moramo izaći sa evropskom agendom – i moramo je se pridržavati. Mislim da Evropljani greše ako veruju da će pridobiti javnost pričom „Evropa je postala nepopularna, hajde da ne pričamo o njoj“. Ili, „hajde da ne budemo previše veliki Evropljani“. Ali plašljivi Evropljanin je već poraženi Evropljanin – tako da ne preporučujem ovu opciju. Danas je Evropa ono što nas štiti od novih opasnosti.

Promovisanje evropske agende u nacionalnim debatama

Kao odgovor na Habermasove primedbe, istakao bih dve stvari. Prvo: Evropa je stagnirala zato što nije predlagano ništa novo, ali pre svega zato što više ne pokušavamo da pomirimo etiku odgovornosti sa socijalnom pravdom – kako ste vi to dobro formulisali. U našoj zemlji, u toku je mnoštvo debata u kojima se socijalna pravda interpretira u klasičnom smislu, kao redistribucija između klasa unutar jedne zemlje. Ali ovo nije debata koja se vodi na evropskom nivou ili u evrozoni.

A opet, imamo problem nejednakosti na evropskom nivou, naročito u evrozoni: u ovom trenutku se gomilaju prihodi u različitim domenima, zato što neke zemlje sprovode reforme ali ih ne koriste na najbolji način i zato što je evrozona disfunkcionalna. Ako ne budemo imali pravu debatu o raspodeli i pravičnosti – a u isto vreme i o odgovornosti – nećemo mrdnuti sa mrtve tačke.

Glavni rizik je fatalno slabljenje upravo onih vlada koje zapravo sprovode reforme. Jer sve dok su zemlje ophrvane nejednakošću, reforme će biti previše spore da donesu rezultate koji bi bili politički ili društveno vidljivi, i onda ispada da su reformatori u krivu, što ide u korist populistima i ekstremistima.

Henrik Enderlajn: Da li onda Francuka mora da se reformiše kako bi pridobila poverenje drugih zemalja?

Emanuel Makron: Da, i to me vodi ka drugoj stvari koju sam želeo da kažem. Evropa nam istovremeno omogućava da se zaštitimo od najvećih opasnosti koje je pomenuo Jirgen Habermas – naročito od međunarodnih rizika. Mislim da će početni impuls koji nam je neophodan morati da proizađe iz francusko-nemačkog partnerstva.

Danas, odgovornost počiva na leđima Francuske. Zašto? Zato što smo izgubili poverenje ljudi – to se desilo pre oko petnaest godina – kada Francuska nije sprovela reforme. U to vreme Francuska se obavezala da sprovede reforme paralaleno sa Nemačkom, i ispregovarala je zajednički izuzetak iz Mastrihtskog ugovora kako bi to učinila. U izvesnom smislu, u poslednjih petnaest godina smo pokušavali da uhvatimo korak sa istorijom. Dakle Francuska mora da povrati svoj kredibilitet u ekonomskim i budžetskim pitanjima – kao preduslov za ovu raspravu. Ali u isto vreme, Francuska mora da započne inicijativu za više investiranja, za ekonomski oporavak i više solidrnosti. Solidarnost, za mene, ne prestaje na ekonomskom nivou, već se na nemačkoj strani takođe tiče imigracije, bezbednosti i odbrane.

Jer ono što nas danas brine jeste nedostatak poverenja, izazvan logikom neposredne odgovornosti koja trenutno vlada Evropom. Zigmar Gabrijel i ja smo se izjasnili protiv ove logike još pre dve godine u zajedničkom tekstu, kada smo obojica bili ministri finansija u svojim respektivnim zemljama.² Tako da moramo rešiti probleme realnosti i poverenja.

Henrik Enderlajn: Hajde onda da pričamo o tome da li će se ova neodlučnost nastaviti ili ne. Emanuel Makron je upravo rekao da je Francuska spremna da dela. Ministre Gabrijel, šta je Nemačka spremna da učini?

Zigmar Gabrijel: Mislim da pre nego što uspemo da izvedemo ono što zahteva profesor Habermas, naime da pridobijemo većinu za proširenje evropskih kompetencija, prvo moram da izmenimo nekoliko narativa. Politika počinje tako što se kaže šta je ispravno. U ovom trenutku volimo da upiremo prstom na one koji proizvode lažne vesti – ali postoje neke lažne vesti koje su postale uobičajene u poslednjih 30 godina, možda čak i duže od toga. Prva takva lažna vest jeste da je Nemačka teretni konj Evropske unije: Mi doprinosimo najviše! Mi smo ti koji izdržavaju sve ostale! Nažalost, ova priča se priča već decenijama, u politici, u medijima, u ekonomiji – uglavnom bez obzira na to ko je na vlasti u datom trenutku.

Svaki put kada se raspravljalo o finansijskoj strukturi Evropske unije, mi smo se držali standardnog interpartijskog gledišta da moramo smanjiti svoje neto doprinose – čiji balans uzgred iznosi oko 12 milijardi evra. Tako da kad mi kažu – ispravno – koliko je važan evropski projekat, 12 milijardi evra nije cifra koja me zapanjuje. Nemački federalni budžet izdvaja mnogo više za znatno manje važne stvari. Zato pre svega moramo prekinuti ovaj narativ o Nemačkoj kao o teretnom konju Evropske unije. Konačno, on služi samo za podilaženje navodnim nacionalnim interesima. Porast nacionalističkih osećanja koji trenutno gledamo, nije početak, već rezultat 30 godina lažnih narativa. Koren problema su čisto nacionalni narativi u državama članicama Evropske unije, naročito u našoj zemlji. Istina je zapravo da je Nemačka najviše profitirala, i to neto, od Evropske unije.

U političkim terminima, ne bi bilo ujedinjene Nemačke bez Evrope – to je jasno – ali isto tako kulturalno, u terminima mira, i naravno više od toga, komercijalno, finansijski i ekonomski. Da, mi dajemo više para Briselu, nego što dobijamo od njega. Ali naravno, ne postajete evropski, pa čak i svetski izvozni šampion ako ne proizvodite dovoljno čelika, elektronske tehnologije, hemikalija i mašina da se ovi proizvodi na kraju ne prodaju samo u Nemačkoj, nego i u drugim zemljama.

A samo kada drugima takođe ide dobro, oni imaju dovoljno novca da kupuju nemačke automobile – ovi automobili su skupi, delom i zbog toga što su naše plate i izdaci za socijalno osiguranje tako visoki. I nadam se da će tako i ostati – mi ne želimo da smanjujemo plate i socijalna davanja. Stoga, kao Nemci, moramo imati stvarni – i zapravo sasvim ekonomski – interes da i ostatku Evrope ide dobro. Jer samo tada će i nama ići dobro.

Nemačka profitira od EU

Stoga, daleko od toga da doprinosimo, mi zapravo profitiramo od Evropske unije. Ali koji je najbolji način da se probijemo kroz ovaj lažni narativ? Moj predlog mojoj partiji je sledeći: u sledećoj izbornoj kampanji treba da, po prvi put, agresivno zastupamo spremnost da u Evropu investiramo više od dogovorenih 1% evropskog BDP-a. Treba čak da budemo spremni da sami preuzmemo ovaj teret ako je to potrebno, ili zajedno sa drugima, iako se isti kriterijumi ne primenjuju na celu Evropu. Jedino sa provokativnom porukom „Spremni smo da platimo više!“ možemo pokrenuti debatu o tome zašto u Evropi svi imamo zajednički interes da se ovo desi.

Drugi lažni narativ je da su odbrana i bezbednost najbolji način da se dobiju glasovi – jer ovo podrazumeva zajednički pogled na svet. Time želim da kažem da nam je zapravo potreban, pre svega, zajednički koncept spoljne politike. Ne samo zato što poboljšanje naše bezbednosne i odbrambene politike neće ništa vredeti bez socijalnog i ekonomskog napretka EU, kao što je primetio Jirgen Habermas, već i zato što ne bi trebalo da iznenada pojurimo u odbrambene projekte na čisto nacionalnom nivou, a da pre toga ne postignemo zajedničko evropsko stanovište o tome kako treba da izgleda naša spoljna politika – to bi nas u konačnom odvelo u pogrešnom pravcu. Verujem da je to takođe jedan lažni narativ. U Evropi, spoljna politika se uvek videla kao najznačajnija, naročito za odbrambenu politiku – i to kažem ne samo zato što sam ministar spoljnih poslova, nego i zato što bi ovo trebalo da bude opšte pravilo. Dakle politika počinje kada i sami prestanemo da ljudima prenosimo lažne vesti – što se uglavnom dešava zato što se smatra da bi to bolje prošlo u kampanji. Mi, Nemci, posebno moramo da razumemo da je jaka, ujedinjena Evropska unija u našem interesu. Naša deca i unuci više neće imati svoj glas u svetu ako taj glas ne bude evropski – i zato smo spremni da investiramo više u svom sopstvenom interesu i u interesu Evrope.

U zaključku, još nešto što se tiče solidarnosti – konceptu o kojem kao socijademokrata ponešto i znam – solidarnost znači delati odgovorno prema sebi i prema zajednici kojoj pripadate. Odgovorno delanje je najvažnije. Siguran sam da ukoliko budemo odlučno zastupali ovaj narativ, možemo dobiti i većinsku podršku neophodnu da se on ostvari u praksi.

Henrik Enderlajn: Jirgen Habermas je u svom obraćanju istakao da je važno ne samo da se u Nemačkoj radi više za Evropu, već isto tako i da se više novca troši u drugim zemljama – to jest, da se napusti dominantna politika štednje. Ali ako trošite više novca, imate više dugova, pre ili kasnije neko te dugove mora da otplati. To mogu biti nacionalne države, koje su u krizi – i u tom slučaju Pakt za stabilnost mora biti napušten. To bi mogla da bude Nemačka – ali to ne pomaže drugim zemljama u fundamentalnom smislu. To bi mogla da bude EU – ali u tom slučaju moramo razmotriti kako će se ovaj rastući evropski dug podmiriti. Dakle, kako treba sprovesti napuštanje politike štednje?

Zigmar Gabrijel: Mislim da je i ovde ključno početi sa pravim narativom. U Nemačkoj ljudi stalno pričaju kako smo na početku dvehiljaditih sproveli sve ove sjajne reforme i da je jedina greška bila to što smo prekršili kriterijum dugovanja iz Mastrihtskog ugovora. Istina je, naravno, da su socijalne reforme bile moguće jedino zato što smo u isto vreme investirali, a ne smanjivali svoje dugove. Uspeh Nemačke je rezultat činjenice da u vreme kada smo reformisali zemlju, nismo zanemarili svoj ekonomski razvoj, već smo investirali: u obrazovanje – u vreme koalicije SPD-a i Zelene stranke, razvijen je prvi celodnevni školski program – u obnovljive izvore energije, u istraživanje i razvoj.

Stoga se pravdanje mera štednje ukazivanjem na primer Nemačke graniči sa neodgovornošću, jer je teza da se možete izvući iz krize samo ako dovoljno štedite. Mi smo radili upravo suprotno. Kombinovali smo socijalne i političke reforme, kako god kontroverzne one bile, sa povećanjem duga u odnosu na ono što je EU u to vreme dopuštala. To je jedini razlog zašto smo uspeli da sprečimo prestanak rasta i povećanje nezaposlenosti. Uzgred, smatram da drugačije nikada ne bismo mogli da sprovedemo socijalne reforme.

Isto važi i za Evropu. I ovde moramo prvo promovisati pravi narativ: ako sprovodite reforme, treba vam vreme – možda čak i tajm-aut – za smanjivanje deficita. Ako išta, treba vam više investicija da stabilizujete rast i zaposlenost. Zato, u krajnjoj liniji, koliko god da uradimo za Evropu, to neće ništa promeniti: ako nametnuti pritisak štednje dovodi do toga da nezaposlenost mladih u zemljama poput Italije dostiže i 40 posto, zašto bi bilo ko iz te generacije bio zainteresovan za Evropsku uniju?

Za mene je Evropa uvek predstavljala nadu. Ali za mnoge mlade ljude danas, Evropa predstavlja opasnost, jer imaju utisak da im niko ne pomaže da nađu posao i zarade za život. Zato mislim da je bitno da ispričamo pravu priču. Štednja sama po sebi šteti reformama, umesto da im pomaže. Zato nam sada treba više, a ne manje fleksibilnosti za ulaganja.

To me konačno dovodi do pitanja kako finansirati sve ovo: naravno, menjajući debatu o poreskoj politici koju trenutno vodimo. Zapanjujuće je da EU gubi 1,5 biliona dolara svake godine kroz legalne oblike izbegavanja poreza i da mi obezbeđujemo garancije za irske banke, a da irska država može odbiti da naplati 14 milijardi evra od Epla, koje je ovaj „globalni igrač“ trebalo da plati. Nije stvar u tome da novca nema – pitanje je samo da li smo spremni da omogućimo da svako dobije svoj pravični udeo u našoj zajednici. Ili svaki pekar u Berlinu treba da plaća porez po višoj stopi od velikih korporacija? To je bitno pitanje.

Ako se ne borite za Evropu, odustajete od nje

Henrik Enderlajn: Može li ovaj proevropski diskurs još uvek biti ubedljiv u Francuskoj, gospodine Makron? Trenutno se zahuktava debata o nacionalnom identitetu, a takođe i o pitanjima poreza, dakle o solidarnosti i njenim granicama. Pritom je Nacionalni front najpopularnija partija među glasačima između 18 i 24 godine.

Emanuel Makron: Mislim da je ova linija argumentacije u korist Evrope apsolutno ubedljiva, i trudim se da je i sam promovišem. Jer ako se ne borite, već ste izgubili. Pa ipak, do sada nije bilo štednje u Francuskoj. Mnogi ljudi misle da su se u Francuskoj sprovodile mere štednje, ali to nije tačno. Samo je južna Francuska bila pogođena štednjom. Da se nadovežem na ovo što je Zigmar rekao, kritike u Francuskoj proizlaze iz činjenice da smo posle 2008-2010, mi, Olandova vlada, reformama ispravili greške iz prošlosti, i nepoverenje koje je iz njih proizašlo.

Ne možemo se adekvatno suočiti sa problemom socijalne pravde u Evropi ako se ne suočimo sa problemom „moralnog hazarda“, moralnog iskušenja i ekonomske odgovornosti. Mnogo je poverenja izgubljeno. Ako želimo da vidimo oporavak Evrope, pravo pitanje je: kako države mogu sprovesti reforme ako nema pritiska da se to učini? I da li investiramo na prava mesta kada podržavamo zemlje koje sprovode prave reforme ili bi trebalo da prihvatimo gubitak i investiramo u zemlje koje to ne čine? To je debata koju bi trebalo da vodimo – i ona će biti vrlo živa – u Nemačkoj više nego u Francuskoj.

Zato je jedini način da ostvarimo napredak – pored fleksibilnosti na koju je pozvao Zigmar Gabrijel, koja se može dopustiti nekim zemljama – kroz zajedničku sposobnost da investiramo, tj. sredstvima iz budžeta evrozone. Ovo je jedini način da pomirimo socijalnu pravdu sa problemom moralnog hazarda, jer bi onda postojala evropska institucija sposobna da povrati dinamičnost i poverenje u Evropu. Ako postojeća pravila više ne dopuštaju progres, potrebne su nam zajedničke institucije na nivou evrozone, kako bismo stvorili rast i razvili solidarnost.

Henrik Enderlajn: Da li ste razgovarali o ovome sa kancelarkom Merkel?

Emanuel Makron: Jesam. Rekao sam joj da bi prvi korak očigledno morala da bude reforma u Francuskoj, ali da ova reforma neće raditi ako ne bude novog evropskog pravca razvoja u svim domenima koje smo pomenuli. I to je izazov na koji Nemačka mora da odgovori – manje ili više istovremeno.

Možemo pobediti u ovoj debati i ubediti naše sugrađane da je Evropa još uvek rešenje. Impresioniran sam činjenicom da u velikom broju zemalja – u Francuskoj, Italiji i mnogim drugim zemljama – privrženost Evropi istrajava, kao i ljubav prema Evropi i evropskoj ideji, čak i nakon toliko godina krize i ogromnih teškoća. U Italiji, Španiji i Portugalu, čitava generacija – ona najmlađa – ne zna za bilo šta drugo osim za masovnu nezaposlenost koja je direktno povezana sa Evropom. Pa ipak, ova generacija ostaje privržena evropskoj ideji, i stoga samo treba da joj ponudimo evropski projekat koji funkcioniše na nivou dostojnom ove privrženosti.

Ali to se može desiti jedino ako objasnimo kako nameravamo da stvorimo budućnost rasta i bezbednosti. Stoga se evropski narativ koji moramo stvoriti – i ovo je isti izazov sa kojim se ja suočavam na predsedničkim izborima – sastoji u ovom objašnjenju: Evropa nije neka ultra-liberalna vizija ogoljenog zajedničkog tržišta, vizija ka kojoj su nas često vodili Britanci. Ona je zajedničko tržište bez prepreka, koje nam omogućava da funkcionišemo kao blok 28 nacija danas, a 27 sutra, ali i projekat saradnje zasnovan na minimalnim zajedničkim pravilima i standardima i stoga je izuzetno ambiciozan projekat.

Ali još važnije, ova Evropska unija je Evropa koja štiti – u bezbednosti i imigraciji – i zbog toga mora razviti zajedničku politiku azila i na odgovarajući način braniti evropske granice. Ovo je Evropa koja štiti trgovinu. Kada smo bili ministri ekonomije i industrije,³ borili smo se za to da Evropa odbrani svoju industriju čelika od kineskog dampinga. To može učiniti samo Evropa. Ni Francuska, ni Nemačka se ne mogu odupreti Kini – ali Evropa može. Dakle, ako se vratimo narativu rasta i zaštite, Evropa ima budućnost u našim javnim sferama. Ali moramo prihvatiti ovaj narativ i odlučno stati iza njega. To je nešto na čemu insistiram uprkos danas toliko rasprostranjenom defetizmu. U početku, kada sam osnovao svoj pokret „En Marche!“, ljudi su rekli, „On je lud, neće napraviti ništa“. Sada se ljudi pitaju kako ćemo vladati – što je već pokazatelj toga koliko smo prepreka uspeli da preskočimo.

Pa ipak mnogi ljudi u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj govore: „Ti si naivan. Misliš da možeš dobiti izbore braneći Evropu“. Ali ja uopšte nisam naivan, upravo suprotno, mislim da se danas izbori mogu dobiti braneći Evropu, sve dok to radite iskreno. Ne Evropu koju ne radi, nego evropski projekat.

Potrebne su nam žestoke debate

Zigmar mi je pokazao SPD-ovu arhivu u kući Vilija Branta. Obojica smo bili ophrvani emocijama dok smo listali Jelisejski ugovor. Gde je bilo javno mnjenje u Nemačkoj i Francuskoj kada se krenulo sa prvim evropskim inicijativama? Da su ljudi tada govorili onako kako mnogi danas govore, nikada ne bismo videli ni Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, ni Rimski, ni Jelisejski ugovor.

Stoga ne smemo imati nikakvih iluzija: samo zato što našim demokratijama tako snažno upravlja javno mnjenje, ili zato što mediji danas imaju istaknutiju ulogu, ne znači da naši politički predstavnici treba prosto da prate javno mnjenje. Umesto toga, treba da objašnjavamo puteve koji vode ka uspehu, čak i ako će to uznemiriti javno mnjenje. Oduprimo se ovoj savremenoj izdaji intelektualaca!⁴ Ona se danas manifestuje u uverenju da je sa Evropom gotovo, da ova više nije relevantan pojam za izazove našeg vremena i da su nacionalizam i brutalnost pravi odgovori na naša sadašnja iskustva.

Henrik Enderlajn: Svakako postoji mogućnost i da izgubimo ovu debatu o ideji Evrope? To je ono što smo videli u Britaniji.

Emanuel Makron: To je opasnost sa kojom se suočavamo ako ne vodimo ovu debatu. Ako ne povedemo ovu bitku i umesto toga priznamo poraz, onda gubimo. To je izvesno. Zato moramo povesti ovu raspravu. Trebaju nam žestoke debate. Moramo govoriti stvari koje će nekim ljudima biti neprijatne.

Inače, najbolja stvar je u sopstvenoj zemlji preuzeti vođstvo u ovoj kompleksnoj debati. Da budem iskren, neću davati lekcije Nemcima i objašnjavati im da moraju da investiraju. Mnogi Francuzi su to već radili. Mi smo kraljevi držanja lekcija Nemcima. Ali ono što je mnogo korisnije jeste objasniti ovo francuskom narodu: ako želimo ponovo da otkrijemo svoje dostojanstvo, svoju sposobnost da delamo i branimo ideju Evrope, moramo sprovesti reforme kod kuće, kako bismo inicirali nešto mnogo moćnije u Evropi. Zato mislim da je ono što ste vas dvojica radili puno pomaže – to znači da i intelektualci i političari treba uglas da kažu: „Treba nam više investicija i više solidarnosti“. I ne treba da fetišizujemo budžetsku konsolidaciju, pa čak ni potencijalne rizike od inflacije – da budem iskren, ne čini mi se da je to trenutno najveći rizik sa kojim se Nemačka suočava.

Henrik Enderlajn: Želeo bih i Zigmaru Gabrijelu da postavim isto pitanje: možemo li izgubiti ovu debatu o Evropi? Možemo li uopšte preuzeti taj rizik ulazeći u ovu debatu?

Zigmar Gabrijel: Emanuel Makron je u pravu. Naravno: ako uopšte ne pokušamo to da učinimo, već smo izgubili. Pritom, uveren sam da možemo jedino da pobedimo u toj debati. To je lekcija francuskog prosvetiteljstva: u konačnom će pobediti oni koji zastupaju prosvetiteljska gledišta. Oni mogu ponekad izgubiti neku bitku, mogu istrpeti poneki poraz. Ali istorija prosvetiteljstva nam pokazuje da će na kraju pobediti. Zašto to ne bi bio slučaj i sada?

Henrik Enderlajn: Profesore Habermas, vi ste rekli u svom uvodu da ne postoji prirodni zakon koji diktira da se pitanje distributivne pravde postavlja samo u nacionalnim granicama. Dobro, ali onda se može postaviti pitanje: zašto je baš Evropa prava kategorija? To bi isto tako mogle biti i nacionalna država, ili regija, pa čak i ceo svet. Zašto je Evropa toliko značajna?

Jirgen Habermas: Istorija je puna slučajnosti – još jedan razlog zašto treba da verujemo u puteve kojima već idemo. Investirali smo pola veka – 60 godina, da budem precizan, otkako je potpisan Rimski ugovor – u jedan izuzetno zahtevan projekat. I sada pitanje nije „zašto Evropa?“, već radije, „ima li ikakvog razloga da napustimo ovaj projekat koji je već toliko odmakao?“ – čak iako se na njegove uspehe više ne gleda na način koji oni zaslužuju, zato što smo zbog pogrešne politike suočavanja sa krizom došli u stanje duboke podeljenosti u Evropi.

Mi ovde raspravljamo o pitanju budućnosti Evrope jer smo dostigli istorijski kritičan trenutak. Nakon što smo uložili toliko napora da stvorimo funkcionalnu pravnu jurisdikciju u Evropi, jurisdikciju kojoj svi pripadamo i to ne samo na osnovu svojih pasoša, i nakon što smo uložili toliko napora da stvorimo zajedničku ekonomsku oblast i zajedničku valutu, čije bi napuštanje bilo mnogo skuplje od svih ostalih alternativa – nakon što smo učinili sve to, moramo naći načina da sačuvamo stvari koje smo postigli, ali iznad svega, moramo naći načina da ispravimo greške koje su nas dovele u prilično tešku situaciju.

Ove greške su dobrim delom rezultat ekonomskih asimetrija između nacionalnih ekonomija zemalja članica, dodatno pogoršanih prilično veštačkim i tehnokratskim programom Saveta Evrope koji je trebalo da reši ovaj problem. Zigmar Gabrijel je u pravu: kako bismo konačno uključili širu javnost u mere koje imaju tako dubok efekat na živote ljudi, trebaju nam narativi koji će ispraviti predrasude koje su u međuvremenu postale duboko usađene. Nažalost, imajući u vidu rastuću opoziciju sa kojom smo suočeni, nije nam ostalo puno vremena.

Emanuel Makron je, razumljivo, nastupio uzimajući u obzir status quo: njegova pozicija je da Francuzi ne mogu da govore nemačkoj vladi šta ova treba da radi – niti bi trebalo to da žele – i da oni pre svega moraju da se izbore sa sopstvenim nacionalnim problemima. Samo što, gospodine Makron, mislim da to nije dovoljno u ovoj situaciji. Zar ne bi trebalo da razmišljate o tome šta želite da postignete u Evropi i za nju, kada sledeći put budete posetili Martina Šulca ili Angelu Merkel kao francuski predsednik? Drugim rečima, da razmišljate o onome što možete postići jedino zajedničkim snagama.

Obnova poverenja u francusko-nemačkim odnosima

Henrik Enderlajn: Pre nego što Emanuel Makron odgovori na ovo pitanje, želeo bih da dodam još jedno, poslednje, pitanje i nadovežem se na ono što je profesor Habermas upravo rekao: šta će biti prva inicijativa predsednika Makrona? Šta je najznačajnija inicijativa, što se tiče Evrope, na dan posle izbora?

Emanuel Makron: Pre svega, da ne bude zabune: nisam defetista po ovom pitanju, i slažem se da treba da stvorimo novi narativ. Zigmar i ja smo se više puta vraćali ovoj ideji. Pisao sam o tome šta želim za Evropu i za evrozonu. Ali sada govorim o jasnom poretku prioriteta: ako želimo da nam se veruje, pre svega moramo sprovesti rekonstrukciju u svojoj kući. Ali ne smatram to nepromenljivim stanjem stvari.

Ono što želim da objasnim je sledeće: da, privržen sam reformama u Francuskoj i smatram ih neophodnim za sopstvenu zemlju. Ali nije dovoljni stati na tome. Pre svega, to neće biti zadovoljavajuće za Francusku, neću time rešiti sve probleme Francuske: budućnost Francuske leži u politici fokusiranoj na Evropu i na investiranje. Drugo, neću moći sam da rešim ni sve probleme Evrope. Mapa puta koja iscrtava putanju kojom moramo poći zajedno – i na koju smo se u Evropskoj uniji već obavezali – mnogo je ambicioznija. U tom smislu, nema nikakve ambivalentnosti. I to sam jasno rekao i kancelarki Merkel.

Ali u ovom trenutku, suštinski preduslov jeste obnavljanje francuskog kredibiliteta i francusko-nemački odnos zasnovan na poverenju. Zato što situacija u kojoj se ja nalazim nije pozicija nezavisnog intelektualca, već političara koji polaže račune građanima, koji se kandiduje za javnu funkciju i koji očekuje povratak uspešnom partnerstvu sa nemačkim saveznicima. Ključ, po mom mišljenju, leži u ponovnoj izgradnji poverenja kojeg u ovom trenutku više nema. To ima veze i sa francuskom navikom držanja lekcija, nametanja narativa i mišljenja, bez ispunjavanja neophodnih uslova da se oni sprovedu u praksi.

Ja sam iskren prema sebi, zato i želim da sprovedem ove projekte po odgovarajućem redosledu. Želim da ubedim svoje sugrađane da su nam potrebne energičnije reforme, i želim da ubedim naše evropske partnere da ovo mora ići ruku pod ruku sa asertivnijim ciljevima na evropskom nivou i u evrozoni – što podrazumeva novi narativ, sa novom zajedničkom pričom – kako bismo mogli da se pomerimo sa mrtve tačke.

Upravo ova zajednička priča je ono čime bih se bavio u prvom koraku. Želim da vidim mnogo više struktuirane francusko-nemačke saradnje na našim granicama, i u odbrani, naročito na Bliskom Istoku i u Africi. I mislim da ova saradnja mora biti praćena odgovarajućim simboličkim činovima.

Ako izvedemo ovaj „nemačko-francuski nju dil“, to će biti značajan korak napred. To će nam omogućiti da pokrenemo napredak u svih dvadesetsedam država i na nivou evrozone. Ali čak i u naše dve države, ova incijativa će voditi ka traženju novog odgovora na rizike sa kojima se suočavamo.

Čega se boje naši građani u ovom trenutku? Problema bezbednosti i terorizma, talasa imigracije i bezbednosti na našim granicama, kao i problema sa investicijama i niskim rastom. Već sam opisao tri odgovora na ove probleme koji su nam nadomak ruke, samo ako odlučimo da sarađujemo drugačije i ako odlučimo da delamo zajedno i zaista verujemo jedni drugima.

Javno mnjenje u naše dve zemlje je svesno ovih globalnih rizika, ali ga to ne čini automatski voljnim da krene evropskim putem. Siguran sam da bi nemačko javno mnjenje odbilo ambicioznu politiku investiranja u Evropu. A ako bih pitao ljude kod kuće o dalekosežnoj zajedničkoj odbrambenoj politici na našim granicama, Francuzi ne bi bili naročito entuzijastični. Ali, je li bilo naročitog apetita među Francuzima i Nemcima da ujedine svoje izvore uglja i čelika pre više decenija? Ne. Ali to je moralo da se uradi.

Tri čina solidarnosti koje sam opisao pripadaju oblastima u kojima su dominantne ili Nemačka ili Francuska. Ono što želim je da nakon izbora delam brzo i odlučno kako bi ovi projekti što pre postali stvarnost.

Blätter für deutsche und internationale Politik

Eurozine

Preveo sa nemačkog na engleski Saul Lipetz

Preveo sa engleskog Rastislav Dinić

Peščanik.net