Put kojim se ređe ide

Povezani članci

• Godišinjca paradržave beščašća: Petar Jeleč: Herceg-Bosna je vodila zločinačku politiku
• PASTIRICA
• Evo odgovora na pitanje kada će Srbija i Kosovo ući u EU (VIDEO)
• Bruna Esih – egzekutorica Maršala Tita
• Nastavak prakse odugovlačenja postupka u predmetu Srebrenica
• DAVNO ZAUZETE POZICIJE SUPROTSTAVLJENIH TELEVIZIJA

Jedno je sigurno, svet se ponovo menja, ali ništa drugačije nego što je to bilo do sada. Pregrupisavanjem na globalnoj sceni globalizam ne gubi na značaju, već baš suprotno, dobija. Nova vremena rađaju nove lidere koji vremenom počinju da liče na one stare. Možda smo krenuli putem kojim se ređe ide, a možda i samo cupkamo u mestu.

Čini se da globalno selo postaje nesigurno za život. Ovog trenutka postoji nekoliko ratova koji sa manjim ili većim intenzitetom bukte na našoj planeti. Konflikti u Siriji, a od skoro i u Turskoj, pored sve učestalijih terorističkih napada privlače pažnju kako domaće tako i svetske javnosti. Sva ova dešavanja ne ostavljaju nikog ravnodušnim. Po ko zna koji put se pokazalo da su opaki umovi, dezinformacije, rasizam i strah „razorno oružje“. Da li smo došli do tačke kada smo spremni da zarad sigurnosti žrtvujemo slobodu?

Evropska unija, nadnacionalna tvorevina poput nekadašnjih SFRJ ili SSSR, nastala je iz potrebe da se, nakon velikih razaranja u ratovima, prevaziđu antagonizmi među državama članicama. Uslovi i način prihvatanja i sprovođenja pravne tekovine EU – Acquis communautaire-a smatraju se „odskočnom daskom“ u stvaranju uređenog i modernog društva. Urediti društvo znači ispuniti ove uslove. Međutim, ekonomija moralnog hazarda i grabež za resursima doveli su u pitanje ne samo evropske pravne tekovine i opstanak EU, već i civilizaciju kakvu pamtimo u poslednjih nekoliko decenija. Svetska ekonomska kriza učinila je svet dodatno siromašnijim, a time i ranjivijim i  opasnijim.  Međutim, nije li to sve već viđeno ranije?

Bregzit je predstavljen kao slučaj bez presedana sa razornim političkim efektima. No, Bregzit nije ništa novo. Može se porediti sa „raskidom“ Češke i Slovačke, ili istupanjem Slovenije iz SFRJ (samo znatno civilizovanije). Mnogi izlazak Velike Britanije iz EU vide i kao čin kapitulacije ideje utemeljene davne 1950. godine od strane Roberta Šumana i Žana Monea. Međutim, to ne mora nužno biti „loš potez“. Sa jedne strane može se posmatrati kao „vetar u leđa“ pojedinim državama u nameri da ispune svoje skrivene želje i okrenu se stvaranju novih ili pridruživanju već postojećim savezima, a sa druge kao inicijativa za jasnije i odlučnije jačanje postojećih „tabora“.

Sigurno je da sve veća moć Rusije i Kine dovodi u stanje pripravnosti „magove“ američke spoljne politike kao i njihove evropske saveznike. Svet je mnogo očekivao od pobede Baraka Obame na predsedničkim izborima 2008. godine, a dobio je malo. Danas mnogi očekuju „suštinske promene“ eventualnom pobedom Donalda Trampa predstavljaući ga kao izbor „malog, običnog čoveka u borbi protiv neoliberalnog establišmenta“, kao da upravo on nije deo i najbolji primer uspeha ideja „neoliberalnog establišmenta“.

Pad Berlinskog zida i raspad Varšavskog pakta snažno su uticali na implementaciju ideje globalizma sa svim njenim aspektima. No, doveli su i do širenja i jačanja moći NATO saveza, te stvaranja neravnoteže među silama. Akcije su posledično izazivale reakcije, a kao odgovorni za novonastala svetska žarišta viđeni su upravo „čelnici“ NATO alijanse, USA, UK, Francuska i Nemačka. Smanjen i pomalo pritajen terorizam ponovo postaje realna pretnja i bliži nego ikad. Međutim, posmatrajući istoriju terorističkog delovanja na prostoru Evrope, ono nije menjalo svoj intezitet kroz decenije, već pozadinu. Između 1970. i 1990. godine više stotina terorističkih napada godišnje, obično politički motivisanih, bili su česta pojava. Poslednje aktivnosti u Briselu, Parizu, Nici, Istanbulu, za razliku od onih u prošlom veku, imaju versku pozadinu i mogu se tretirati kao odgovor „islamističkih organizacija“ na „represiju“ zapadnog sveta prema njihovim državama. Posmatrajući terorizam na globalnom nivou može se reći da je Evropa relativno pošteđena. Prema podacima Globalne baze podataka o terorizmu, Instituta u Merilendu, „od ukupnog broja terorističkih napada u poslednjih 14 godina širom sveta svega 0,3 % se dogodilo u Evropi“.

Rat u Siriji, sukobi u Ukrajini, turbulencije u Turskoj, ekonomska nesigurnost Italije, Grčke i Španije, Balkanski diskontinuitet kao i sve češći teroristički napadi širom zemaljske kugle jesu neke od postojećih prilika usmerenih ka kreiranju novih scenarija kojima bi se čovečanstvo uputilo na drugačiji put od onoga kojim je išlo do sada ili do eventualnog ponavljanja istorije. Jedno je sigurno, svet se ponovo menja, ali ništa drugačije nego što je to bilo do sada. Pregrupisavanjem na globalnoj sceni globalizam ne gubi na značaju, već baš suprotno, dobija. Nova vremena rađaju nove lidere koji vremenom počinju da liče na one stare. Možda smo krenuli putem kojim se ređe ide, a možda i samo cupkamo u mestu.