Evropska opozicija

Povezani članci

• Samoubilački napad u Turskoj, ranjena četiri policajca
• Nova šefica Evropske centralne banke Lagarde: “Draghi je imao svoj stil, ja ću imati moj stil“
• Iranski vrhovni vođa pohvalio Islamski džihad: Dokazali ste da možete slomiti Izrael
• Horor u Pakistanu: Bombaški napad na prepunu pijacu, među 79 ubijene osobe nalaze se i djeca!
• Vučić se sastaje sa Angelom Merkel
• SAD demantira Putina: Nismo Turcima prenijeli detalje o letu ruskih aviona

Davne 2004. Evropska narodna partija (EPP) – najveća stranka desnog centra u Evropskom parlamentu – osvojila je većinu u parlamentu. Otprilike u isto vreme José Manuel Barroso je prvi put stupio na dužnost predsednika Evropske komisije, izvršnog organa Evropske unije. Tokom oba Barrosova mandata Komisiju su uglavnom činili političari stranaka desnog centra, a takav je sastav i današnje Komisije na čijem je čelu Jean-Claude Juncker, još jedan od lidera Evropske narodne partije. U međuvremenu su dva puta održani izbori za Evropski parlament i EPP je sve vreme zadržala većinu.

Neobično je to što EPP opstaje na vlasti iako je neuspešna. EU je 2008. ušla u duboku ekonomsku krizu, sličnu onoj u SAD, ali je njen oporavak bio mnogo sporiji. Treba naglasiti i da EPP nije naročito popularna. Na nacionalnom nivou, ekonomski neuspeh i pad popularnosti bi doveli do izbornog poraza vladajuće partije, ali na nivou EU to je dovelo do diskreditovanja cele institucionalne strukture Unije. Velika Britanija je 23. juna glasala za izlazak iz EU, a ankete pokazuju da bi takvu odluku donela i većina glasača u još nekoliko država članica.

Da bi spasla samu sebe, EU je potrebna stvarna opozicija, politička snaga sposobna da formuliše koherentan alternativni program i nezadovoljnim glasačima pruži priliku da „oteraju nesposobne“, a ne da sruše celo institucionalno zdanje Evropske unije. Najveća evropska partija levog centra, Partija evropskih socijalista (PES), za sada je suviše kolebljiva, nesamostalna i pod prevelikim uticajem lokalnih politika. Da bi se spasao evropski projekat, neko bi morao da iznese jake argumente protiv ljudi koji ga sada vode. Krajnja polarizacija ima svojih mana, ali Evropu je upropastio suprotan trend prevelike spremnosti na kompromise.

Pojam „lojalne opozicije“ je ključna inovacija u institucionalizaciji demokratije. Ideja je sledeća: neka politička grupa može da veoma oštro kritikuje program partije na vlasti, a da njena kritika ne bude shvaćena kao izdaja države ili nacije. To znači da ljudi na vlasti mogu biti pozvani na odgovornost. Ako su glasači nezadovoljni njihovim radom, rivalski tim je spreman i jedva čeka da preuzme vlast. Lojalna opozicija obično nije moguća u represivnim režimima. Ali u EU je nema zbog suprotnog problema – viška konsenzusa.

Dosadašnje evropske komisije nisu bile rezultat izbora između timova koji se nadmeću, već je svaka odražavala pokušaje postizanja ravnoteže u raspodeli mesta između desnog centra EPP, levog centra Partije evropskih socijalista (PES) i liberalnog centra, približno u skladu sa njihovim uticajem u Parlamentu. Tako je glasačima nezadovoljnim tim stanjem ostajalo samo jedno: da glasaju za neku od marginalnih partija bez uverljivog programa, to jest zaključak da nisu loši samo trenutni kreatori evropske politike već je loša sama EU.

Politika konsenzusa je tako kontraproduktivno dovela do smanjenog konsenzusa o samom postojanju Unije – što je priznaćete veća katastrofa od nekoliko žestokih izbornih krugova koje su svi želeli da izbegnu. Institucionalno govoreći, to bi značilo da Evropska komisija treba da polaže račune Evropskom parlamentu onako kako nacionalne vlade polažu račune nacionalnim parlamentima. A postojeća organizacija EU to uopšte ne podrazumeva.

Članove Komisije bira Evropski savet sastavljen od evropskih predsednika i predsednika vlada. Stvar je u tome da Komisiju koju Savet izabere mora da potvrdi Parlament. U Velikoj Britaniji, Danskoj i drugim ustavnim monarhijama obično kralj ili kraljica formalno biraju premijera, a parlament treba da potvrdi tu odluku. Vremenom je prevladala norma da monarh imenuje pobednika na izborima i da on bez toga ne može dobiti saglasnost parlamenta. Godine 2014. Evropski parlament je uveo začetak takve procedure.

Članovi Evropske narodne partije tražili su da Jean-Claude Juncker postane predsednik Komisije ako oni pobede na izborima. Tome su oštro prigovorili premijer Velike Britanije David Cameron i nekoliko evropskih šefova vlada. Ali na kraju je zaista imenovan Juncker, iako se Savet nikada nije formalno složio da Parlament ima pravo da nametne svoju volju. Razvijanje stvarne opozicione partije značilo bi korak dalje tom logikom – zahtevanje prava da pobednik na izborima imenuje sve komesare (za razliku od poraženog koji to pravo u potpunosti gubi).

To je teško dostižno i zahteva neko vreme. Ali jasno je da su glasači širom kontinenta nezadovoljni time što Evropu vode birokrati koji ne mogu biti pozvani na odgovornost. Opoziciona partija koja bi to zahtevala nametnula bi se u raspravama i mogla bi da računa na implicitnu ili eksplicitnu podršku i evroskeptika i evroentuzijasta. Dobra vest je da takva opoziciona stranka već postoji – potrebno je samo da počne da se ponaša kao opozicija. Ona se zove Partija evropskih socijalista (PES) i okuplja najveće stranke levog centra iz svih evropskih zemalja. Tu su britanska Laburistička stranka, Demokratska stranka Italije, nemačka Socijaldemokratska stranka, francuska Socijalistička stranka, španska Socijalistička radnička stranka i tako dalje.

Budući da je Evropa pre svega u rukama administracije desnog centra, koja sprovodeći program partija desnog centra uglavnom ne uspeva da obezbedi prosperitet – zadatak PES-a bi bio da uskrati podršku vladajućem programu i predloži alternativni program zasnovan na kritici makroekonomske politike EU. To znači sledeće: da Evropska centralna banka (ECB) obezbedi punu zaposlenost na kontinentu, pa i po cenu porasta inflacije; da se obezbede novčani zajmovi evropskim građanima i različitim fondovima za regionalni razvoj; da se povećaju primanja u zemljama sa visokom zaposlenošću kao što su Nemačka, Britanija, Danska i Češka; da se obezbede države blagostanja u celoj EU, počevši od minimalne starosne penzije i osiguranja u slučaju nezaposlenosti.

Ovaj program bi doneo pobedu socijaldemokratima na izborima za Evropski parlament 2019. i oni bi onda mogli da zatraže podršku od manjih blokova liberala, zelenih i krajnje levice u Parlamentu. Postoji rizik i da se ovaj program pokaže nepopularnim i da oni izgube na izborima. U trenutku jačanja evroskepticizma, radikalni programi možda zaista teško prolaze. Ali u pobedi ili porazu, jasna politička platforma i prihvatanje rezultata izbora bi bila velika usluga evropskom projektu, jer bi omogućili glasačima da svoje nezadovoljstvo izraze unutarevropskog sistema. Bez toga, mnogi glasači će shvatiti da je njihov jedini izbor produžavanje postojećeg stanja ili izlazak iz evrozone.

Još jedan problem nepostojanja opozicije na nivou cele EU je to što su izabrane socijaldemokratske vlade zemalja kao što su Francuska i Italija primorane da primenjuju programe štednje i deregulacije svojih protivnika sa desnice. Zbog toga u sve većem broju zemalja raste broj pristalica populističkih pokreta na krajnjoj levici. Ali primer grčke Sirize pokazuje da se i te partije, kada osvoje vlast, nalaze u istoj klopci. Evropi je potrebna istinska opoziciona stranka, a evropskom levom centru je očajnički potreban održivi program. Kada bismo dobili stvarnu opoziciju u Briselu, ona bi uz socijaldemokratiju uspela da spase i evropski projekat.

Matthew Yglesias, VOX,

Peščanik.net