Putinova kanonada za Asada

Povezani članci

• ‘Noću počinje jauk’: Svjedočenja o mučenju u pritvoru u Minsku
• Ostavka letonskog premijera zbog nesreće u supermarketu
• Desetoro ljudi ubijeno u rasno motivisanom napadu u gradu Buffalo u SAD
• Kineski milijarder osuđen na 18 godina zatvora zbog “izazivanja svađa i nevolja”
• Napolje iz zamke slobodne trgovine
• Sirija: Zbog humanitarne krize zatražena rezolucija UN-a

Ako je Putinova namera bila da uključivanjem u sirijsku klanicu skrene pažnju na svoju vojnu moć, u tome je svakako uspeo. Predsednik Rusije postao je prvi lider u Kremlju, posle Leonida Brežnjeva koji je 1979. godine napao Avganistan, koji je uputio vojne avione u borbene misije van teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, sprovodeći od 30. septembra ciljanu kampanju u delovima Sirije koje drže pobunjenici, kako bi podržao oslabljeni režim Bašara al Asada, starog ruskog klijenta

Pripremile: E NOVINE

Formalno, Rusija se uključila u sirijske sukobe sa namerom da se suprotstavi organizaciji Islamske države (ID), međutim, ubrzo je postalo izvesno da je svoje optičke nišane uperila i na sunitske pobunjenike, uključujući i neke koji su opremljeni američkim oružjem i koji predstavljaju veću direktnu pretnju sve potisnutijem Asadu.

Putin je, doduše, isključio mogućnost upotrebe kopnenih snaga u Siriji,verovatno zbog straha od podsećanja na bolni sovjetski debakl u Avganistanu, ali je raspoređivanjem borbenih aviona i sistema vazdušne odbrane uspeo da zakomplikuje vojne operacije zapadnih saveznika u Siriji.

Iako je Ruska pravoslavna crkva iskoristila bogougodno Putinovo uplitanje u rat u Siriji kako bi plasirala svoje hrišćanske teze o “svetom ratu”, čini se da je prevashodna namera Kremlja bila da se konfrontira sa SAD koje, ne jednom je kazao Putin, “pokušavaju da dominiraju svetom”. Dmitrij Kiseljev, čovek na zanimljivoj funkciji šefa televizijske propagande, rečito je opisao rusko viđenje problema, rekavši da “u Siriji, Amerika stoji na strani terorističkog kalifata, sa kojim pokušava da uništi Siriju kao sekularnu državu”.

Ruskom bombardovanju u Siriji prethodile su uskomešane diplomatske aktivnosti. Putin je, 28. septembra na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku, direktno optužio SAD za uznemirujuće stanje na Bliskom istoku.

Ima li pilota u američkim avionima: Putin se preko UN obraća sunarodnicima svojima

Photo: Tanjug/AP/Mary Altaffer

“Primoran sam da pitam ko je stvorio ovakvu situaciju i da li su bar sada svesni šta su učinili? Bojim se, međutim, da će ova pitanja ostati bez odgovora, jer oni nikada nisu napustili politiku koja se zasniva na aroganciji, izuzetnosti i nekažnjivosti”, kazao je Putin sa govornice UN.

Osim Crkve, u propagandnu podršku za internu upotrebu uključili su se i ruski mediji koji uvežbano veličaju mudrog i velikog vođu, prikazujući ga onako kako ovom najviše godi, kao Supermena koji doleće i rešava stvar. Državni marketing u izvedbi RIA Novosti i drugih provladinih agencija eskalirao je do komičnosti sa elementima tragike, kada se na ruskim društvenim mrežama pojavio veliki broj poruka sa ciničnim hashtag-om “PutinPeacemaker”.

Iz tih propagandnih poruka može se naslutiti da se Putin nada da će odlučnom i brutalnom akcijom, zvanično protiv ID, primorati SAD da prihvati Rusiju kao važnog partnera u borbi protiv islamskog radikalizma, suviše značajnog da bi bio izolovan ekonomskim sankcijama Zapada koje su usledile nakon aneksije Krima i rata u istočnim delovima Ukrajine.

Samo reklame i lažne dileme: Putin, Supermen iz ruskog izloga

Photo: Tanjug/AP/Pavel Golovkin

Ruski zvaničnici su, s druge strane i ne bez realnih osnova, odgovorili da razvoj događaja na terenu i napredovanje ID predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti Rusije, posebno u severnom Kavkazu, odakle mnogi mladi borci odlaze u Siriju (od 800 do 2000 počev od 2011. godine) i pomorskoj bazi u gradu Tartasu na sirijskoj obali, kao jedinom ruskom uporištu na Bliskom istoku. A tajming vojnog uključivanja se poklapa, ne sa činjenicom da je u dosadašnjim sukobima poginulo preko 250.000 ljudi, već zato što Asad gubi tlo pod nogama, do mere da je Kremlj zabrinut i za njegovu ličnu sudbinu.

Otpočinjanjem borbene vazdušne kampanje na sirijskom nebu, Rusi su takođe pokazali dokle su spremni da idu zarad očuvanja Asadovog despotskog režima i u nameri da spreče njegov susret sa sudbinom kakvu su imali kolege-tirani, psihotični Iračanin Sadam Husein, samozvani libijski potpukovnik Muamar al Gadafi i večiti egipatski predsednik Hosni Mubarak.

Osim ove majčinske brige hvale vredne, Rusija u eventualnom političkom opstanku Bašara al Asada vidi priliku da dobije na vremenu, dovoljno do nekih budućih međunarodnih pregovora o sudbini Sirije, gde bi ruski miljenik predstavljao produženu ruku zvanične Moskve.

Pala maska zbog Damaska: Bašar al Asad i Vladimir Putin, braća po oružju

Photo: Tanjug/AP

Što je još važnije za Putina, njegova “mačo” intervencija u Siriji trebalo bi da presudno utiče na održavanje vlasti kod kuće. Uplovljavanje nosača, poletanja Suhoija, lansiranje krstarećih raketa, direktni pogoci, sve to medijski pokriveno do poslednjeg čina kada eksplodira bombetina, pretvorilo se u spektakl za domaću upotebu, u zgodno vreme kada rat u Ukrajini odlazi u zaborav, a bezrazložna euforija zbog otimanja Krima počinje da bledi, baš kao i ruska privreda, pogođena sankcijama i kontinuiranim padom cene nafte.

Tokom prva dva predsednička mandata, grubo prekidana obavljanjem premijerske funkcije, Putin je mogao da se pohvali rastom prihoda. U svom trećem mandatu, nakon što je sve otišlo dođavola u prva dva, sva je prilika da se Putin oslonio na siledžijsku diplomatiju, ratovanje i osporavanje SAD, kao spoljnu politiku koja proizvodi nacionalni ponos, psihološku kategoriju koja se često okrene i protiv inicijatora takve gubitničke ideje.

Za to vreme, na različitim krajevima planete…

Protest protiv ruske intervencije u Siriji: Istanbul

Photo: Tanjug/AP

Američki zvaničnici, praveći se u prvo vreme da nisu iznenađeni pojavom Rusije na radaru pretrpanog sirijskog neba, odmah su, i čini se s pravom, ustvrdili da ruski avioni za primarni cilj vazdušne kampanje imaju antirežimske jedinice “umerene opozicije” koje se bore i protiv ID i protiv Asadovih snaga. Ta tvrdnja je dobila na težini onog trenutka kada je, iz zvaničnih izvora više strana u sukobu, potvrđeno da ID značajno napreduje, naizgled paradoksalno, usred ruske “pravedničke” i “žustre” intervencije protiv terorista.

Američki predsednik Obama, poslovično spor u poimanju i sprovođenju međunarodne politike (kao i unutrašnje, uostalom), protumačio je Putinovu akciju kao “čin koji odaje slabost, a ne snagu”, odnosno “potez očajnika koji Rusiju gura u živo blato Bliskog istoka”.

SAD i drugi zapadni zvaničnici procenjuju da Rusija neće uspeti u nameri da sačuva poziciju Bašara al Asada kao legitimnog sirijskog pregovarača, već da će jedina izlazna strategija za Putina biti koordinisana vojna saradnja sa drugim vojnim silama u regionu, kojom će steći priliku da odigra značajniju ulogu u budućem odabiru Asadovog naslednika.

Da nije sve tako skladno ni u politici, a još manje u vojnoj doktrini modernih i naprednih država koje su se, očito ne primetivši, i same zaglibile u bliskoistočno blato, iako tamo nikada ne pada kiša, postalo je jasno nakon nekoliko neuobičajenih poteza tradicionalnih američkih saveznika.

Novi savezi: Putin i predsednik Irana Hassan Rouhani, 28.09.2015.

Photo: RIA Novosti/Mikhail Klimentyev

Frustriran sporim napretkom SAD protiv samoproklamovane ID (ISIS), Irak je, čini se, sve bliži ideji da se osloni na Rusiju kao primarnog partnera u borbi protiv radikalnih islamista. Zvaničnici iračke vojske objavili su početkom oktobra da je postignut dogovor o razmeni obaveštajnih podataka sa Iranom, Rusijom i Sirijom.  A neposredno pre ruskog involviranja u ratne operacije, irački premijer Hajder Al-Abad je naglasio da je “otvoren za ideje o mogućim ruskim udarima na ciljeve koji se nalaze na teritoriji Iraka”. Proruskoj liniji pridružio se i veoma uticajni šiitski sveštenik ajatolah Ali Al Sistani koji je pozdravio rusku podršku i pozvao druge međunarodne snage na veći angažman u borbi protiv ID.

Saudijska Arabija, zalivska država koje se na deklarativnom nivou oštro protivi Putinovoj političkoj podršci Asadu, u paralelnoj diplomatiji gradi čvrste mostove prema Rusiji. U junu je, naime, zamenik prestolonaslednika i ministar odbrane Saudijske Arabije Mohamed bin Salman, posetio Putina u Sankt Peterburgu, gde je potpisao niz sporazuma o razmeni nuklearne tehnologije i jačanju saradnje u oblasti eksploatacije uljnih škriljaca.

Čak je i izraelski premijer Benjamin Netanjahu, tradicionalni ali pomalo iznevereni američki saveznik, imao razumevanje za Putinovu čvrstorukašku i nezgrapnu intervenciju, pod malim uslovom koji je izneo na septembarskom sastanku u Moskvi, kada je zamolio ruskog predsednika da ne dozvoli da “napredno rusko oružje dođe u ruke Hezbolaha”, još jedne od oružanih sila koje se u Siriji bore protiv ID.

Za Siriju bez Asada: Protest sirijskih izbeglica u Istanbulu