Srbija kao uterivač dugova: Kažnjava građane, a privileguje tajkune

Povezani članci

• Izložba Jelene Jaćimović “ArchiWar” biće prikazana u Memorijalnom centru Srebrenica
• NATO spriječio zračne udare na Mladića!
• Predstavljanje Drugog izveštaja o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i Predloga praktične politike o potrazi za licima nestalim tokom oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije tokom 1990-ih godina
• U Japanu konferencije o jeziku i nacionalizmu
• Pohvala je besplatna
• Oživljavanje Slobodana Miloševića

Foto: analitika

Dok oligarsima, tajkunima, ali i državnim institucijama, poreske i komunalne dugove tolerišu i reprogramiraju, država i komunalna preduzeća ostatku gradjana za mnogo manje dugove ne samo što naplaćuju zatezne kamate nego ih i globe nečuveno drakonskim kaznama. Iako to nije ništa novo, čini se da je aktuelna vlast u toj diskriminiciji gradjana Srbije okrutnija i bahatija nego svi njeni prethodnici.

Dok su u pravnim državama pred obavezom poreza svi jednaki, u Srbiji u tom pogledu ima jednakijih. Vlast žmuri pred tajkunima i milionerima od kojih nikako da utera milionske poreske dugove, uprkos tome što ih štedro kreditira, ali je na gradjane, pored rastućeg broja novokomponovanih legislativnih pretnji, uperila i Zakon o poreskom postupku. Jedan paragraf tog drakonskog akta usvojenog prošle godine kaže da gradjanin koji zakasni da plati kvartalnu ratu za porez na imovinu plaća ne samo zateznu kamatu, nego mu i prekršajni sudija može izreći kaznu od čak 50 000 dinara.

Čak i bivši direktor Poreske uprave Srbije Ivan Simič ovu praksu ocenjuje kao nepoštenu i nepravednu:

“Smatram da kazna za kašnjenje može da bude samo zatezna kamata. Jer, nije ni ljudski, ni pošteno da se poreski obveznici na ovaj način kažnjavaju zbog kašnjenja u plaćanju poreza. A pogotovo u sadašnjoj teškoj ekonomskoj situaciji”, komentariše Simič za lokalne medije.

I Slobodan Šoškić, predsednik Advokatske komore Beograda, ocenjuje da ovakva kazna nije razumna.

“Nerazumno je izricati novčane kazne u tako velikom iznosu i to nazivati oštrim kažnjavanjem. To nije oštro, to je neadekvatno i time se ne ostvaruje disciplina gradjana u pogledu izvršavanja svojih obaveza. Ako vi za jedan takav prekršaj imate zaprećenu kaznu u tom iznosu, onda to nije ništa drugo nego osveta za veoma mali prekršaj. S druge strane, zašto novčana kazna ako već postoji obaveza da platiš zateznu kamatu?! Dakle, plaćaš kamatu i to je sasvim dovoljno”, kaže Šoškić.

Ako srpska vladajuća vrhuška smatra da će tako popuniti rupe u budžetu, jer nije u stanju da ubere poreze i druge doprinose od bogatih, u pogrešnoj je veri, dodaje Šoškić. Štaviše, to bi državu moglo dodatno koštati, jer će gradjane, ako ovakve drakonske kazne ne budu mogli da plaćaju, morati da hrani dok budu služili zatvorske kazne.

“Dakle, država će od velikog dela populacije napraviti kažnjenike, osudjenike, pa ćemo na taj način platiti zabludu da ćemo poboljšati stanje u pogledu urednosti izvršavanja obaveza, odnosno, plaćanja poreza”, ukazuje Šoškić na ovaj apsurd.

Nije ovo jedini oblik diskriminacije siromašnih gradjana. Komunalna preduzeća – Elektrodistribucija i druga – tuže gradjane za neplaćene dugove i to vrlo male, a da ih pritom i ne obavesti da su tuženi, pa oni to saznaju tek kad stignu sudske presude. Dok se to dogadja, klika ekstemnih bogataša besomučno krade struju, a neki radnike koji dodju da im je isključe dočekuju hladnim oružjem.

Odnedavno je uvedena i moda da komunalne usluge, recimo centralno grejanje, poskupe bez ikakve prethodne najave, pa za dizanje cena gradjani saznaju tek kad im stignu računi. Goran Papović iz Nacionalne organizacije za zaštitu potrošača podseća šta je u tom smislu prema zakonu pružalac usluge grejanja dužan da uradi:

“On je dužan da vas trideset dana pre nego što promeni cenu obavesti da će doći do promene cene, ali taj zakon niko ne poštuje,”

Papović objašnjava da su mnogi nameti komunalnih preduzeća – a ima ih i tako besmislenih kao što je, recimo, ciklonizacija i odžačarina – posledica partijske uzurpacije i zloupotreba njihovog monopolskog položaja. Do kakvih apsurda i pljačke gradjana to dovodi pokazuje i primer koji navodi:

“Neke opštine nemaju uopšte kanalizaciju, ali u strukturi cene vode su ugradile i naknadu za kanalizaciju. Izračunajte onda koliko vas je neko godinama pljačkao, a vi kao žitelj tog naselja uopšte niste imali kanalizaciju!”

Popović kaže da Zakon o zaštiti potrošača predvidja obavezu davalaca komunalnih usluga da formiraju savete i komisije za rešavanje reklamacija potrošača, u kojima će biti i predstavnici organizacije potrošaca, ali da se na pristima jedne ruke mogu izbrojati javna preduzeća koje se obavezalo da to uradi.

Šta tek reći o bahatosti aktuelne beogradske vlasti koja gradjane zbog neplaćanja kazne za vožnju bez karte uvodi u prekršajnu evidenciju i oduzima im elementarna ustavna prava da, recimo, izvade ličnu kartu, registruju automobil ili produže vozačku dozvolu?! A kad je ombudsman Saša Jankovićnajavio da će Ustavnom sudu podneti predlog za preispitivanje ustavnosti tog akta, bahati beogradski čelnici su, umesto da pocrvene što ili ne znaju ili znaju ali svesno gaze Ustav i zakone svoje zemlje, rafalnu paljbu usmerili na Jankovića. Posle njih i drugi, viši, ešaloni vlasti uzeli su na nišan zaštitnika gradjana. Sezona lova na njega, izgleda, tek se zahuktava.

Branka Trivić, RSE