ENG
Čedomir Petrović: Sve moje pobune
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Povezani članci
Foto: Željko Šafar
Moja prva pobuna bila je protiv … e, sad … ne pamtim koji je bio razlog, samo znam da sam imao četiri godine i da sam u jednu maramu moje majke stavio, par, gaća i par čarapa. Zavezao sam čvor, zakačio za jedan štapić, prebacio ga na rame i krenuo da napustim kuću i oca i majku i da se više nikada ne vratim. Pošao sam uzbrdo pa skrenuo u prvu ulicu levo i posle nekoliko metara našao sam se na velikoj raskrsnici. Bio je to moj najudaljeniji samostalni odlazak od kuće. Trolejbusi, autobusi, automobili i mnoštvo ljudi. Počeo je mrak da pada. Ogromni kamion je proleteo pored mene i ja sam, postavivši rekorde na 100 i 200 metara uleteo u svoju kuću. Otac i majka su sedeli i čitali. Nisu me uopšte primećivali i to me je toliko iznerviralo da sam viknuo – Ja sam se vratiooooo! Počele su da im se tresu novine i oni su se tresli od smeha. Onda sam i ja iz besa i plača počeo da se smejem. Bacio se na njih, čvrsto zagrlio i nikada mi više nije palo napamet da bežim od kuće.
***
Te iste 1953. godine skidali su kaldrmu i asvaltirali Skadarsku ulicu u kojoj smo stanovali. Bio je jedan glavonja koji je vozio valjak. Svaki dan sam ga zajebavao i trčao ispred valjka. Jednog dana me je opalio po glavi ogromnom četkom punom katrana. Morali su otac i majka da me odvedu kod muškog frizera Rajka Grastića u Hilandarskoj ulici da me obrije do glave, jer se katran nije mogao drugačije odstraniti.
Te godine sam doživeo pravu, istinsku pobunu. Otac je skoro svake večeri imao predstave u „Beogradskoj komediji“ na Terazijama. Majka i ja smo često išli uveče da sačekamo oca, pa smo se zajedno vraćali kući. Stanovali smo u blizini. Još u pozorištu sam osetio da se nešto čudno dešava. Kada se završila predstava pojavio se Upravnik pozorišta i obratio se celom ansamblu. Bili su tu svi članovi pozorišta. Šta je govorio, ne sećam se. Znam samo da smo svi izašli iz pozorišta. Na ulici prepuno ljudi. Mnogi nose upaljene baklje. Viču. Uhvatio sam čvrsto za ruke majku i oca. Pošli smo prema spomeniku kod Narodnog pozorišta. Smenjivali su se neki ljudi koji su govorili i vikali. Narod se drao iz petnih žila, „Trst je naš“. „Život damo, Trst ne damo“ … i „Pela džukela“. Ja sam se onako mali, saginjao još više dole i tražio između mnoštva nogu, gde je ta džukela? Kod nas u dvorište, gde smo stanovali, često je navraćao jedan kuca lutalica. Donosio sam mu vodu i koske a komšije su vikale i gađale ga – Teraj bre tu džukelu odavde … Kasnije su mi roditelji pričali da je to tada bio prvi čovek Italije i prezime mu je bilo Pela. Kasnije smo morali da predamo Trst, Italiji i to je bilo dobro za nas, jer kuda bi išli kasnije u kupovinu i prvi odlazak u inostranstvo. To su bile moje prve „neuspešne“ demonstracije. Danas bi rekli i zloupotreba dece na protestima.
***
Kupili smo televizor krajem pedesetih godina. Najgledanije su bile vesti, koje smo jedva uspevali da vidimo i čujemo od komšiluka koji je ispunio celu našu malu sobu. Mi, deca, sedeli smo na patosu u prvom redu. Jedne večeri urezalo mi se u sećanje i dan danas imam tu sliku u glavi, hapšenje i ubistvo Patrisa Lumumbe, prvog premijera nezavisnog Konga. Bacali su ga po kamionu i onako krvavog udarali puškama i onda sam čuo da su ga ubili. Plakao sam te noći i bio besan što mu niko nije pomogao. Na vestima su rekli da će narod Beograda izraziti svoj protest ispred Belgijske ambasade, jer se smatralo da su Belgijanci, kao bivši kolonisti krivi za Lumumbinu smrt.
Bila je 1961. godina i imao sam dvanaest godina. Živeli smo u Profesorskoj koloniji. Da pitam majku i oca bilo bi suludo. Moji drugovi iz zgrade i kraja su mi govorili da nisam normalan, da ne znam ni gde je Belgijska ambasada, ni kako da dođem do nje. Da će tamo sigurno biti pandura i da to nije za klince. Umestu u školu, toga dana sam skrenuo u suprotnu ulicu, ostavio torbu kod najboljeg druga i krenuo u susret mojim prvim demonstracijama protiv nepravde i sile. Pitao sam čike, tete, gde je Belgijska ambasada? Ušao sam u Tašmajdanski park. Prvi put sam … čuo u daljini huk mase, policijske i vatrogasne sirene. Bio sam mokar od znoja. Tresao sam se od straha i jedva dolazio do vazduha. Seo na klupu i odlučio da se vratim kući. Ali, ima to nešto u nama što ne može da se opiše šta je a tera te na suprotno od normale. Đavo je u meni preovladao, kao što će i mnogo puta kasnije u životu. Video sam iz daljine sliku koju sam dotle mogao videti samo na televiziji. Ljudi su se tukli sa milicijom. Ležali po ulici krvavi. Onda se pojavio jedan top i ja sam se sakrio iza drveta. Narod je bežao na sve strane. Nekoliko je protrčalo i pored mene. Provirio sam i video da to nije pravi top … ovaj je izbacivao vodu i rušio ljude kao kegle u kuglani. Jedan čovek je stao iznad mene, zgrabio me i poneo. Trčao je noseći me preko ulice i tog trenutka top se okrenuo ka nama. Čovek se okrenuo leđima, da me zaštiti ali ga je strašan udar mlaza vode srušio na zemlju. Ja sam se otkotrljao nekoliko metara i udario kolenom o pločnik. Krv je počela da curi. Maramicom sam zavezao ranu. Niko ne može biti besan kao dete kada ga povredite. Plakao sam i vrištao. Jebao sam im i majku i oca pandursku. Da crknu, da bog da … Bio sam mokar kao da su me izvukli iz Dunava. Javila se misao – Kako ću kući ovakav? Čovek koji me je nosio, pridigao se i poneo me opet. Nosio me je do Tašmajdanskog parka. Klinac, je si ti blesav? Šta ćeš ovde? Gde su ti roditelji? Čiko, hvala ti, uspeo sam da izgovorim i ćopkajući krenuo ka kući. Uzeo sam torbu od druga i prvo svratio do komšinice Roske, kod koje sam uvek prvo išao kad napravim neko sranje, a pravio sam ih često, pa tek onda kući. Osušila mi je košulju i pantalone. Za krvavo koleno sam se izvukao na fudbal a izostanak u školi iskukao sam kod razredne. Kasnije, posle mnogo godina, priznao sam sve majci i ocu ali bio sam već odrastao za batine ili kaznu.
***
Prošlo je sedam godina. 1968. godina. Imam devetnaest godina. Već sam „prekaljeni“ demonstrant. Rusi upadaju u Čehoslovačku. U početku vlast ćuti. Ne dozvoljava nikakva okupljanja. Hapsi. Onda odjedanput, kao da ih je ujela Cece muva, svi, od Tita do polivača ulica, oštro osuđuju okupaciju Čehoslovačke. Tu sam, na nekadašnjem trgu Marksa i Engelsa. Tadašnji visoki partijski funkcioner Mijalko Todorović govori na mitingu. Pamtim ga po neobično dugačkom nosu.
Skupljala se pomoć za narod Čehoslovačke. Vlasnici vikendica davali su ih na korišćenje izbeglicama. Opet smo se mnogo trtili tamo gde ne treba, pa nam je kao zahvalnost za sve a i za igranje njegovih tekstova u beogradskom pozorištu Atelje 212, kada ih niko nije igrao jer je Vaclav Havel bio „disident“ a kasnije i nešto više, tražio Audijencije kod svih evropskih predsednika i zahtevao bombardovanje Srbije. Uradi dobru stvar i očekuj posledice. Zavuče nam ga čeh, do balčaka. Ali, opet bi mi isto … samo malo da prođe vreme. I uvek smo gubili mnogo vremena i truda braneći druge a uništavajući sami sebe.
***
Te iste, 1968. godina. Studentske demonstracije. Oduvek mi je tu nešto smrdelo. Bila je neka priredba, pa su naši čuveni meteorolozi najavili kišu, pa se sve prebacilo u salu Radničkog univerziteta na Novom Beogradu. Zbog ograničenog broja mesta u sali, organizatori između radnika-brigadira i inteligencije-studenata, biraju radnike-brigadire i normalno sve se završava opštom tučom radnika i inteligencije. Pojavljuje se nepristrasna i pod šlemovima narodna milicija i počinje da tuče … normalno, studente.
Hiljade studenata je krenulo prema Beogradu noseći zastave, Titove slike i parole. Narodna milicija kod čuvenog podvožnjaka na Novom Beogradu, preko koga je išla željeznička pruga zaustavlja studente. Upotrebila je i vatreno oružje. Bilo je mnogo ranjenih a i mrtvih, o čemu se ćutalo, kao i o mnogim ranijim i kasnijim mrtvima.
Stvar počinje da biva ozbiljna i Tito staje na stranu studenata. Studenti staju na Titovu stranu i svi zajedno, oduševljeni igraju Kozaračko kolo. Profesori kao što su Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović i drugi držali su predavanja i diskutovali sa studentima o svim problemima društva.
I tu zavesa sa puno zakrpa, počinje lagano da pada.
***
Čekam dvadeset tri godine. Zemlja počinje da se rastače. Jugoslavija nestaje. Počinje lov kriminalaca i ubica u mutnom. U Beogradu 9. mart 1991. godine. Velike demonstracije. Jedan učenik i jedan policajac ginu. Oko za oko. Zub za zub. Gledam ali se ne priključujem. Čekam vođe da siđu sa balkona Narodnog pozorišta, da stanu na čelo naroda i da uzviknu čuvenu srpsku – Za mnom junaci!
Najveći ološ se skupio na RTS-u. Novinari, urednici, spikeri. Ogrezli u krvi i stravičnoj mržnji prema svemu što nije Srpsko. I tada i kasnije, pa i sada još uvek pokažu se da su tu. Da mogu ponovo sve iznova … samo platite i recite kad i gde? Vrši se direktan prenos ubijanja Dubrovnika. Novinari izveštači da se oprobaju, pucaju iz topova na Dubrovnik. Pojedini predsednici zemlje i velikih i malih stranaka pucaju na Sarajevo iz kalašnjikova. Ruski pesnik ispisuje poemu po zidovima zgrada Sarajeva, pucajući sa Pala. Zločin za zločinom. Osveta za osvetom.
Sravnjuju sa zemljom Vukovar i mnoga prelepa mesta. Ubijaju i svoje. Naređuju zaposlenima da ako napuste radna mesta čeka ih otkaz. Šesnaestoro mučenika žrtvovanih ludilom porodice Milošević i njihove okoline biva ubijeno bombom NATO pakta, koji je najavio bombardovanje zgrade RTS-a. Ruši se preskupi Avalski toranj. Zidamo nov. Lepši i viši. Srpsko ludilo kaže svetu – Samo vi rušite. Nema toga što mi ne možemo ponovo izgraditi. Zato danas narod nema posla i nema hleba da jede. Zato danas, 2014. godine Srbija gubi Kosovo. Zato je pobegla iz zemlje skoro sva pamet i mladost. I dalje beže … i neka beže. I mi bi, ali smo brzo ostarili i neće nas više niko.
***
Prolaze pet mučnih i dugih godina. Demonstracije u Srbiji 1996-1997 godine. Sada smo već skoro svi tu. Svako veče. Svako ima svoje mesto. Postajemo poznanici, prijatelji, najbliži rođaci. Bićemo tu 88. dana i dosta od noći … Svaki dan jedna Titova godina.
Zašto smo tu? Već smo i zaboravili. Znamo samo da moramo biti tu. Sa svojima najbližim. Oblačimo se automatski i krećemo prema Knjazu i konju ispod njega. Iz daljine čujemo masu, trube, pištalje, muziku. Odjednom kao pijanac posle trećeg vinjaka dobijamo snagu i želju za životom. Penju se neki gore na binu i pričaju. Više ih i ne slušamo. Ja se saginjem i tražim nešto. Moja Smiljka me pita šta tražim? Kažem – Tražim Pelu „džukelu“.
SPS i JUL organizuju kontramiting na istom mestu gde je i opozicija. Milošević kroz zavesu na prozoru hotela „Moskva“ gleda kako po zna koji put Srbiin udara na Srbina. On ih sve voli i oni njega. To je jedan veličanstveni javni igrokaz protiv prirodnog umnog bluda. Ali oni još žive. Nalaze se na najvišim funkcijama u državi.
Prebijanje naroda na početku Brankovog mosta 2. i 3. februar 1997. godine.
Nikada neću zaboraviti tu noć. Pošli smo svi zajedno od kuće. Moja Smiljka i moje dve kćerke Jovana i Milena. U opštoj gužvi pogubili smo se. Nije bilo mobilnih telefona. Išao sam odmah iza Zorana, Čede, Vesne … Kako smo krenuli preko mosta tako su krvnici i batinaši krenuli na narod. Okrenuo sam se i pogledao. Bilo nas je mnogo. Da smo svi krenuli, bez straha, sve bi ih slomili. Počeli su da tuku po glavi. Trčao sam i u magnovenju video moju Milenu u jednoj poslastičarnici gde su mnogi utrčali da nađu spas. Jela je baklavu koju je mrzela iz dna duše. Nešto kasnije, na Zelenom vencu jedan autobus prepun putnika, na kome je pisalo Miljakovac, prošao je pored mene i ja sam u njemu, priljubljenu uz prozor video moju Jovanu. Nikada nije bila na Miljakovcu i tamo nemamo nikoga. Oko ponoći smo se svi sakupili.
Nekoliko dana posle početka bombardovanja kada su bombe padale na stotinak metara od nas, jedne noći, kćerke su me pitala – Tata, da li će nas ubiti noćas? Pogledao sam ih. Imale su 26 i 25 godina a kao da su bila deca.
Ima još njih koji žive i moraju da plate. Sve se mora platiti. Niko ne može da ostane dužan. Osveta je najslađa kada se servira hladna.
***
5. oktobar 2000. godine. To je onaj osećaj kada imaš strašne gasove mesecima, pa ti se učini da je došao trenutak da prdneš a ti se usereš.
Izabran sam za odbornika grada Beograda. Odlazim sa mojom Smiljkom ispred zgrade televizije. Nosi narod stolice, monitore, vuku se trake po zemlji … dobijam nervni napad i urlam – Sve nosite i spalite samo ne dirajte te trake … tu je sve ono što je snimano od početka televizije. Prilaze mi neki i bacaju na zid. Spašava me svetiljka iznad. Pa to je bre onaj glumac … ne diraj ga, on je sa nama … to je Čkaljin sin. Jedan mi daje svoju reč da trake neće dirati. Ponoć. Sastanak u skupštini grada. Iz nekih soba izlaze pa onda u druge ulaze, vođe šesnaest ili sedamnaest stranaka koje treba da podele plen. Prate ih na desetine civila sa oružjem otetih policiji u ulici Majke Jevrosime. Noć. Rasulo. Neko kaže da je vojska krenula na gradsku skupštinu i da će je granatirati. Sedim u stolici u ćošku na prvom spratu. Približio pepeljaru i pušim li pušim. Ređaju se govornici na balkonu. Prilaze mi neke koleginice i kolege glumci koje prvi put vidim posle mnogo vremena. Teraju me da se i ja obratim sa balkona okupljenom narodu. Kažu mi – Zaslužio si. Petnaest meseci si išao svaki drugi, treći dan po Srbiji i rušio MiIoševića. Izvlačim se da se bojim visine.
U pet ujutru krećem ka kući. Ne mogu više čekati granatiranje. Prolazim pored bioskopa „Odeon“. Nekoliko obesnih ljudi razbijaju plastičnim stolicama iz komšijske poslastičarnice izlog i kradu cipele. Nigde nikoga. Vreme ubilo se da ubiješ nekoga i da niko ne zna. Odlaze. Ostavljaju pola flaše vinjaka. Sedam na stolicu i sipam u grlo. Pijan sam posle pet minuta. Vrti mi se u glavi Vaznesenjska crkva i popovi okačeni o zvona. Prevrćem po cipelama rasutim po ulici. Nailazim na jednu fantastičnu desnu cipelu. Probam je. Kao salivena. Panično tražim levu. Prolazi kuca lutalica. Prepoznajem ga. To je onaj kuca koga sam hranio i davao vodu kad sam bio mali u dvorištu kuće u Skadarskoj ulici. Pitam ga – Da li ste možda videli ovakvu levu cipelu? Ne, nisam … ja sam Pela „đukela“.
Bila je jedna noć, ne sećam se datuma, kada su letele rakete našom ulicom. U avionu je bio jedan koga sam dobro zapamtio i ako ga sretnem nekada, jebaću mu majku. Imao je brkove, perut u kosi i žute cipele.
Mi smo između MUP-a i Generalštaba. Pušio sam na terasi. Grunulo je dobro i udar vazduha me bacio u sobu. Trčim da vidim šta su večeras skenjali?
Dolazim do ugla Nemanjine i Kneza Miloša. Mrak. Tišina. Prašina. Neki čudan vetar cvili. Policajac mrtav u kućici ispred Vlade Srbije. Dvojica u „stojadinu“ mrtvi na semaforu. Krećem prema željezničkoj stanici. Hoću da uđem u voz i da se vratim kući …
Ležem u pet. U pet i deset počinje kuća da se ljulja i kuka. Zemljotres. Pitam se šta je sa poplavom? Da li će nas mimoići? Šta je sa požarom? Gde je meteor noćas? Da li će proraditi vulkan na Avali? Da li još nešto postoji?
***
Žao mi je što nisam mogao da idem u Čile kod Aljendea, u Afriku da pomognem nezavisnost mnogih kolonija, da budem sa Če Gevarom čija mi je slika bila godinama iznad kreveta, da pomognem Poljacima i Valensi. Sada mi je žao Bosne i Hercegovine ali mora sama … Išao bih u Ukrajinu … Sirija je daleko. Ne možeš na sve strane …
A, i ko zna šta nas ovde sve još čeka …
*****
Čedomir Petrović
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
