Nakon što je izbačen na ulicu, Max danima tužno cvili ispred gazdinog doma

Povezani članci

• DOGS TRUST UČESTVUJE U UDARU NA USTAVNI POREDAK BIH, KAO I ORGANIZOVANOM KRIMINALU
• Psi su bolji nego ljudi
• Udruženje Nera Gacko: Nade za pse ima onoliko koliko je ima za ljude
• Srećne vesti u Pirinejima: Nakon skoro jednog veka rodila se beba ris
• Smrt, životinje i Afrika: Otrovi iz plavozelenih algi krivi za pomor više od 300 slonova
• Britanskom parlamentu potrebna armija mačaka protiv miševa

Poštovani, Obraćam Vam se ovim putem jer smatram da je to prije svega moja obaveza kao građanina grada Tuzle da upoznam širu javnost sa ovim problemom, pogotovo što je sad aktuelna izmjena Zakona o zaštiti životinja u BiH.

Tuzlanski.ba

Svaki dan čitamo, gledamo, slušamo od strane medija kako BiH ne može da izađe na kraj sa psima lutalicama. Kao su nam psi postali „državni neprijatelji br.1” u državi. Tako barem kažu nadležni organi i neki postotak anketiranih građana ove zemlje. Čast izuzecima.

Većina bruji o tome kako sve pse trebamo pobiti. Koriste riječ „eutanazija” da bi na lijep način ustvari rekli – ubistvo, masakr nad psima. Jer, navodno, toliko je taj problem zapušten da nema drugog riješenja nego da pobijemo sve pse u BiH, pa onda da pređemo na edukaciju građana kako treba da se ponašaju ukoliko nabave ili već imaju kućnog ljubimca – psa.

Ljubitelji životinja i protivnici ovoga novog Zakona pokušavaju na sve načine da utiču na građane da otvore oči, i pogledaju na problem iz druge perspektive. Apeluju na vlast i nadležene organe da prvo građane edukuju i uvedu zakon, pravila i sankcije prije svega na nemarne građane koji napuštaju svoje ljubice i prave problem cijeloj BiH. Međutim, naši nadležni smatraju da je bolje istrijebit pse lutalice, potrošit milione na ubijanje zdravih i nedužnih pasa. Jer lakše je pobit sve pse nego Bosancima i Hercegovcima „izbit” pare iz džepa kad napuste životinju, ili ih kazniti na neki drugi način – ja preporučujem zatvor.

Zanima me šta će nadležni organi da urade sada kada vide ove slike. Slike napuštenog psa od strane vlasnika koji ga je izbacio na ulicu jer ga jednostavno više ne želi!?

Zanima me šta će sad građani naše Tuzle i BiH da misle o ovim ljudima koji žive na Paša Bunaru u Tuzli!?

Da li će naši nemarni sugrađani dobiti kaznu? Da li će naši nemarni sugrađani morati ponovo uzeti psa natrag? Ili će ga uzeti pa će ga već sutra dan odvesti u drugi grad i izbaciti na ulicu?!

Zanima me dragi zabrinuti građani šta sad treba uraditi jer kao što vidite ovi ljudi su krivi ako ovaj pas ujede vaše dijete ili vas!!! Pitam ja Vas sad – KOGA TREBA EUTANIZIRATI!? KO JE PROBLEM I OPASNOST???

A evo i životna priča psa Maxa: “Zdravo dobri čovječe”

Ja sam Max. Rođen sam kao vrlo sretan kučić… barem sam to do skora mislio.

Kad sam bio vragolasti štenac uvijek sam mamio osmjeh svojoj porodici gdje sam stanovao. Trčao bih po klizavom parketu i zaplitao se svojim kratkim nogicama. Uživao sam u dugim šetnjama i rado bih zaplivao u svaku baru na koju bih naišao.

Moj gazda me volio i samo se na moje vragolije smijao. Znao je da svaki put poslije šetnje slijedi kupanje njegovog “čupavog prasića” – mene. Nije mu bilo teško iako sam svaki put i njega isprskao.

Kad sam porastao uživali smo skupa sklupčani na krevetu, gledajući kako mraz šara prozore. Slušali smo promrzle vrapčiće u olucima i mislili da život ne može biti savršeniji.

A  onda…. Onda je stigla “ONA” u naš život. Veoma lijepa i draga gospođa koja me od prvog dana kupila hrenovkom.

Na početku je skupa sa nama šetala i trudila se oko mene kao prava djevojka koja voli životinje. Vidio sam na licu svoga gazde da ga to čini sretnim pa sam se i ja još više trudio da im uljepšam zajedničke dane.

Jedva sam čekao da dođu skupa kući pa da me izvedu u šetnju. Da se igramo i valjamo skupa po krevetu, da idemo na izlete i da se vozim u autu. U tome sam naprosto uživao.

Te radosti su svakim danom postajale sve rjeđe i rjeđe jer se moj gazda mnogo više pozabavio svojom partnericom.

Družili su se bez mene i sve češće sam nailazio na zalupljena vrata ispred moje njuškice. Ali opet nisam krivio svog gazdu jer mi je ipak znao dobaciti nekad osmjeh i nježan dodir u prolazu. To me uveseljavalo I bilo mi je mnogo potrebno da osjetim tu ljubav sa njegove strane, da me voli kao prile. Ali, “ONA” mi se nikako više nije radovala.

Samo je nervozno mahala rukama kad bi ugledala moje dlake u blizini ili prosutu vodu koju zaista nisam namjerno prospiao po kući.

Ipak, ja sam bio strpljiv i pun nade. Čekao sam sretnije dane. Naoružao sam se strpljenjem kao nikad do sad i trudio se da se što više dopadnem svima.

Pošto nisam znao šta da im poklonim, kupio sam iz obližnje šume grančice i kosti i donosio pred prag u znak mog poštovanja i prijateljstva.

Međutim, “ONA” nije bila sretna, a samim tim ni moj gazda. Rekli su da je to smeće i jako su me izgrdili. A meni je samo preostalo da se sklupčam u ćošak uplakan i tužan i da tako dočekam još jedno jutro u brigama bez sna.

Mislio sam da neće moći biti gore i da sam dotakao dno, ali nije bilo tako. Kada je stigla beba u naš dom ja sam morao da ga napustim jer se “ONA” bojala zaraza i prljavštine. Moj gazda je u tome podržao bez imalo milosti. Nije me ni pogledao. Samo su me bez osvrtanja izbacili na ulicu.

Nisam mrzio to stvorenje jer je mirisalo na nevinost baš kao i moj gazda dok me jako volio. Volio sam tu bebu od prvog dana. Bila je to gazdina beba. Ali, sad mi je on tako stran. Moj gazda je postao neki čovjek kojeg ja vise nisam poznavao.

Pratio sam ga vjerno punih 5 godina. Davao mu zažtitu, ljubav i vjernost. A sada sam kao stara krpa bačen pred vrata mog doma i istjeran na ulicu.

Strašno je hladno, a ja bez imalo ljubavi i topline živim vani na hladnom betonu. Moje srce je puklo na pola jer me moj gazda vise ne želi. Više mu ništa ne značim. A ja nemam nikoga na ovom svijetu. Imao sam samo gazdu. Sad sam jako uplašen i sam. Nemam vise nikoga.

Hranu mi bace tek tako da se nešto nađe, da ne skapam od gladi, a ja i dalje ne gubim nadu i želim da vjerujem da ću ponovo biti dio ove porodice. Nadam se da ću se probuditi iz ovog košmara, ove noćne more. Nadam se da će moj gazda I “ONA” ipak shvatiti da je Max (JA) njihov prijatelj, njihov anđeo čuvar a ne samo zapušteno kuče koje smrdi, kako kaže “ONA”.

Tu sam dobri ljudi, čujete li me? Tu sam ispred vaših vrata. Čekam vas! Hladno je, kako oko mene, tako i u mom srcu. Patim i tonem. Spasi me gazda moj dobri jer ja ovo stanje još dugo neću moći podnijeti. Spasite me dobri ljudi… Ja sam vaš iskreni prijetelj. Neću izdržati još dugo na ulici… Moja sudbina je u TVOJIM RUKAMA DOBRI ČOVJEČE!!!

(S ljubavlju, MAX)