„Nebom osijani“

Povezani članci

• Aleksandar Tijanić studentima: Vi ste plod nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije!
• “Ozakoniti” izlazak na izbore
• Bog na nebu, Šešelj na zemlji
• Most za našeg Nijaza
• Sjećate li se Veleža
• Kurspahić: Izvještaj o pustoši

Piše: Dejan Ilić,  Peščanik.net

Trebalo je izdržati proteklu nedelju. Iako nas nijednog trena od dvehiljadite naovamo ratnički diskurs iz devedesetih nije ostavljao na miru, njegova koncentracija u javnom prostoru ove sedmice prevršila je svaku meru. Počelo je u nedelju, ponovnom sahranom pre četiri decenije sahranjene borkinje iz 1. svetskog rata Milunke Savić, gde je, nesuvislo, govorio predsednik Srbije, te emitovanjem prve epizode „dramske trilogije“ „Ravna gora“, a završilo se, valjda, u beogradskom Narodnom pozorištu u sredu, priredbom „Njegoš nebom osijan“, kojom je obeleženo dva veka od rođenja crnogorskog vladara i pisca Petra II Petrovića.

Da ovaj neobuzdani izliv resantimanskog nacionalizma ima neke veze s posetom ruske delegacije, čijeg je jednog člana, ministra odbrane Rusije, domaći predsednik i odlikovao (uzgred, ceremonija je izgledala tako kao da ruski ministar mora da položi glavu na giljotinu, ili bar da pruži ruku da mu je odseku) – sasvim je moguće. Jer, zašto bi nam taj ministar pošto je od predsednika primio odlikovanje (i nekako sačuvao glavu na ramenima proturivši je za rukom kroz lentu) inače poručio da rusko-srpsko prijateljstvo ima viševekovne korene koje je teško iščupati i uništiti? Da je tu reč o korovu, a ne o korenu, nekako bismo i shvatili želju da se to čupa i uništava; ali, iz kojih bi razloga iko normalan kidao prijateljstva, i to viševekovna? Ministra to niko nije pitao, pa njegove reči ostaju u domaćem javnom prostoru kao zagonetka.

Zagonetan je bio i predsednik kada je rekao da je Srbija kao i Milunka, „odvažna kada treba, nepobediva i uspravna, svakom da se nađe i pomogne, a opet skrajnuta kada drugi pomisle da tako velika i snažna može da zasmeta“. Recimo, kako se skrajne neko ko je velik i snažan? I kako se to Srbija svakome našla da pomogne, recimo, u julu 1995, kada su iz Srbije, iz Užica i drugih mesta, preko Drine poslati autobusi kojima su na pogubljenje odneti zarobljeni Bošnjaci? Ali, predsednik se devedesetih valjda više i ne seća, jer samo zaboravom – ako izostavimo moralno licemerje i podlost – može da se objasni njegov vapaj za pravdom: „nikad nije kasno da se isprave sagrešenja koja su drugi napravili prema Srbiji i njenim velikanima“. A među tim drugima, predsednik je na prvo mesto stavio Jugoslaviju i Jugoslovene.

O tome se već mnogo govorilo, pa nema smisla ovde trošiti reči o ulozi resantimanskog nacionalizma u osmišljavanju uloge srpske strane u razbijanju savezne države, te njenog zločinačkog učešća u etničkim sukobima oko podele jugoslovenskih teritorija i nasleđa. Taj nacionalizam poslužio je za delegitimizaciju Jugoslavije kao države koja je prihvatljiva za „Srbe“, za stigmatizaciju drugih jugoslovenskih naroda kao krvnika i neprijatelja „srpskog“ naroda, te za formulisanje teritorijalnih pretenzija čije bi ispunjenje bilo neka vrsta kompenzacije za sva prošla „srpska“ stradanja i za Jugoslaviju i u Jugoslaviji. Koliko god bio „uvrnut“ svaki od ovih aspekata srpskog resantimanskog nacionalizma ponaosob, u kontekstu sve labavijih državnih okvira oni se svi zajedno ipak mogu razumeti kao neka vrsta odgovora – svakako pogrešnih – na iznova postavljeno nacionalno pitanje (u smislu potrage za novim državnim aranžmanom). Ako se sad neko zapita otkuda nam pravo da te odgovore nazivamo „uvrnutima“ i pogrešnima, neka se samo zamisli nad krajnjim rezultatima srpskog ratnog preduzeća.

No, kakvu bi ulogu resantimanski nacionalizam i kolektivni identitetski obrasci „žrtve“ koje on sa sobom nosi mogli da odigraju u današnjoj Srbiji? Drugim rečima, ako nam je i jasno zašto su se oni formulisali i jačali u decenijama u kojima se rastakala savezna država, koje bismo objašnjenje za njihovo ponovno jačanje mogli danas da damo? Sprema li se, recimo, današnje srpsko rukovodstvo za neke nove ratove, na isti način na koji se za ratove pripremila ondašnja vlast u Srbiji? Domaći nacionalistički diskurs kao sporne i dalje tretira tri susedne teritorije – Kosovo, Crnu Goru i deo Bosne i Hercegovine. Hoće li Srbija uskoro povesti ratove za te teritorije, pa otuda ovo isticanje „sagrešenja“ koja nikada nije kasno ispraviti? U to je teško poverovati: ma koliko srpski nacionalisti to priželjkivali, Srbija naprosto više nema resurse za nova ratna preduzeća. Našavši se protiv volje većeg dela domaće intelektualne i političke elite u današnjim granicama, Srbija bi umesto samoviktimizacije morala konačno da se pozabavi svojim uređenjem, a resantimanski nacionalizam ne samo da nije ni od kakve koristi u izgradnji pristojnog društva nego je u stanju i da tu izgradnju efikasno podriva. Upravo zato i jeste važno videti zašto se on ovde zadržao, ko ga održava i kome je u interesu da on dodatno ojača.

Ako se složimo da nacionalno pitanje, koje jedino može dati kakav-takav smisao resantimanskom nacionalizmu, više nije na stolu, to jest ako se oko teritorija barem u dogledno vreme više nećemo sukobljavati, na koja se druga pitanja danas u Srbiji traže odgovori? Mogli bismo ih za početak svrstati u dve grupe: političku i ekonomsku? Prva se tiču ustavnog definisanja zemlje, a druga njenog konkretnog trajanja. I konstitucionalna i ekonomska pitanja nose sa sobom mogućnost kolektivnih samopoimanja koja su bitno drugačija od kolektivnih predstava koje nudi resantimanski nacionalizam. Na pitanje ko smo to „mi“ građani Srbije – „srpski“ resantimanski identitet više ne može dati ni funkcionalan (kao što nikada nije mogao dati ni prihvatljiv) odgovor, jer su sve podele sa susednim narodima završene i teritorije razdeljene. Njegova agresivna isključivost danas može biti još samo izvor podela i razdora unutar domaćeg društva, i stoga na njemu nije moguće izgraditi politički identitet građana Srbije.

I u ekonomskom smislu, resantimanski identitet, kome je u „srpskoj“ verziji u središtu slika o sopstvenom etničkom kolektivu kao večitoj žrtvi, nema nikakav značaj, pa bi trebalo da se povuče pred drugačijim identiteskim obrascima koji se izvode iz statusa ili klasne pripadnosti, na primer. Resantimanski nacionalizam nije u stanju da ponudi bilo kakvo objašnjenje dramatičnih socijalnih raslojavanja u Srbiji, a kamoli da odgovori na njih, pored ostalog i zato što ambicija te ideologije nikada nije ni bila da traga za racionalnim odgovorima o uređenju društva. Kao i u slučaju formiranja političkog identiteta, resantimanski nacionalizam može biti samo veo preko tih procesa siromašenja, koji otežava da se oni jasno uoče i opišu. U konačnom izvodu, dakle, resantimanski nacionalizam, čijoj smo jakoj artikulaciji svedočili ovih dana, ne samo da ne može da ponudi rešenje ni za jedan problem s kojim se danas suočavamo u Srbiji, već ni same okolnosti ne daju nijedan razlog da se insistira na tom diskursu.

To sve pod uslovom, naravno, da građani Srbije, zajedno sa svojim elitama – političkom i intelektualnom, pre svih drugih – žele da se suoče s istinom. Pošto te želje nema, čini se jasnim da je današnja uloga resantimanskog nacionalizma upravo beg i od stvarnosti i od odgovornosti za nju. To je puki izraz odsustva volje da se ovo društvo vidi onakvim kakvo ono zaista jeste, te da se nešto u vezi s tim preduzme. Umesto prihvatanja isitine o sebi, mnogo je lakše uljuljkivati se u predstavama o „šugavim“ Romima i „bolesnim“ pederima i iživljavati se nad njima, kada nam već nisu nadohvat ruke Albanci, Bošnjaci, Crnogorci, te „grešni“ Jugosloveni.