NAŠI SU ŽIVOTI ŠVICARSKA: Šta je džabe i Bogu je drago

U Bazelu je gostovao festival Krokodil. Čitali smo svoju književnost pred ljudima koji su platili 35 švajcarskih franaka da nas čuju. Organizatori su nam kasnije rekli da je u publici bilo oko 150 ljudi.

I dan kasnije bili smo u čudu: zašto bi neko dao toliki novac za naš nastup? Ljubazni domaćini su nam objasnili da Švajcarci vjeruju da ono što je besplatno i ne vrijedi: da je ulaz na naš nastup bio besplatan, ne bi došao niko. Kod nas je upravo suprotno: novac bismo mogli uzeti jedino od onih koji bi bili spremni dati koji euro, samo da nas ne moraju slušati.

SIROMAŠTVO NA SIROMAŠTVO

Mi, a pod mi mislim mi, znate već koji mi, itekako cijenimo ono što je besplatno. Svako ko je bio na mediteranskim feštama od vina i ribe po primorju zna kakav stampedo nastane na besplatne girice iz užeglog ulja i grozno vino iz plastičnih čaša. Jeste li gledali snimke iz Tirane, sa centralne proslave stogodišnjice nezavisnosti Albanije? Ljude koji se bacaju na džinovski šlag-kolač poslužen na platou ispred neke važne zgrade, žene koje rukama, kao lopatom, komadine kolača ubacuju u lavor i žure kući, da obraduju najmilije?

Gdje god sam putovao, pojeo sam i popio svako besplatno govno koje su mi usput servirali. Sendvič džabe? Daj! Kafa u avionu? Daj, iako sam ih od jutra popio već deset i ruke mi se tresu ko Jermenija.

Prijatelj mi kaže da sa svakog prekookeanskog leta siđe pijan, jer sipa viski na viski. Čak i kada ga stjuardesa počne ignorisati, jer joj je jasno da će on popiti sve što je destilovano a besplatno, i da ni kerozin u rezervoaru nije bezbjedan od njega, on nađe način da je natjera da mu donese još dva-tri unučića.

Kod nas postoji izreka: što je džabe, i Bogu je drago. Mi i inače imamo jako teološko opravdanje za svaku nepodopštinu koju činimo. Mi ne samo da koljemo u ime Boga, nego u ime Boga besplatno žderemo i ločemo. Imamo čak i teološko opravdanje za korupciju: Bog je prvo sebi bradu napravio.

Ili ono: ne bih, pa da je džabe, kojim opisujemo najgore od najgorega.

Siromaštvo na siromaštvo, generacija na generaciju, doveli su do toga: natrpati u sebe što više, da nam što duže traje. Pa onda, kupovina svega što je na sniženju, iako nam ne treba, pa one gomile zimnica, pa sva ona telad i jagnjad u frižideru, kao da u mesnicama nikad više neće biti zaklanih životinja.

Mi smo čak i knjige kupovali ko drva: na metar. Deset metara bukve i dva metra Dostojevskog.

Svi smo mi rođeni u pogrešnom tijelu. Trebali smo biti kamile.

VOAJERIZAM

Kasnije, već smo u Cirihu, neko za doručkom priča da je iz hotelske sobe u Bazelu gledao zgradu preko puta, na čijim prozorima, uglavnom, nije bilo zavjesa. Muškarci i žene bazelske ležali su na kauču, češali muda dok gledaju televiziju, presvlačili košulje i donji veš, kuvali večere i timarili djecu, ne hajući što neko, bilo ko, sa prozora hotela može vidjeti svaki njihov korak.

To me nervira, rekao je posmatrač, budi voajera u meni. Sve te intime na izvolite, čak ne ni za cijenu tabloida, nego onako – besplatno.

To je zbog njihovog protestantizma, rekao je neko, oni time poručuju: Bog nas ionako sve vidi, nemam tajni pred njim,  stoga nemam šta da krijem ni od ljudi.

Bankarski računi su im, ipak, tajni.

SLOBODA I PONOS

Još kasnije, na tribini o Balkanu, voditelju, govorniku njemačkog jezika, uzalud pokušavam objasniti zašto odbijam logiku „za sve je Zapad kriv“. On žustro brani vlastitu i krivicu publike u sali za rat u Bosni, oslobađanje Ante Gotovine, Dejtonski sporazum i nefunkcionalne demokratije balkanske. Trebali smo učiniti više, kaže.

Ima nešto beskrajno inferiorno u kuknjavi kako su za sve naše nevolje krive velike sile, kažem mu. Svi naši narodi njeguju mitologiju slobode i ponosa.

Recimo, Crnogorci su na vrh svoje svete planine popeli mauzolej svom pjesniku slobode, koji je, kako se kaže, najbolje izrazio bit crnogorstva, ma šta to značilo. Biti slobodan znači biti gospodar vlastite sudbine. Ako smo slobodni i i iznad svega ljubimo slobodu (Crnogorci ne ljube lance, veli Njegoš) – kako nam je onda, majka mu stara, za sve uvijek kriv neko drugi?

To im je zbog kalvinizma, kaže mi neko kasnije, zato osjećaju krivicu, zato misle da su trebali učiniti više.

Ipak mislim: sasvim bi dovoljno bilo da smo učinili manje. I mi i oni.

zurnal.info