ENG
Šta se može, šefe, kad hrast nije balvan
Autor/ica 👤Predrag Lucić
Povezani članci
- Predrag Lucić: Hans Joseph, Präsident und Parlament
- Javni časovi sindikalizma
- Zašto je Makronu potrebna neistina o Bosni i Hercegovini?
- Tomislav Jakić: Ovo je rat kakvome još nismo svjedočili i sve je, nažalost, moguće pa i “scenarij sudnjega dana”
- Gojko Berić: Nacija ne stanuje u stomaku
- Stjepan Mesić: Smrću Nelsona Mandele Južna Afrika, ali i cijeli svijet, izgubili su velikog državnika, neponovljivu osobnost i – nadasve – velikog čovjeka
Foto: Tanjug
Konstruktivni razgovor ministra građevine Velimira Ilića i vicepremijera Srbije Aleksandra Vučića.
Prisluškivao: Predrag Lucić
– Šefe, izvinjavam se, opet ja…
– Slušam te, Veljo, sav sam se u uvce pretvorio…
– Znate, onaj sveti zapisni hrast u Savincu, onaj što nam se isprečio na gradilištu autoputa, opet sa njim neki problemi…
– Kakvi problemi? Pa jesi mi malopre reko da je sve rešeno?
– Reko sam, ali kad smo malo detaljnije razradili projekat, ispada da to nije baš to.
– Šta nije to? I to mi kažeš sad kad smo obezbedili čelik za tu božesakloni čeličnu saksiju prečnika od skoro 20 metara, da može da stane sveti hrast sa sve svetom srpskom zemljom; sad kad sam prihvatio tvoj sumanuti plan da se za jedno jedino stablo dovodi voda sa Savinih izvora koje je osveštao lično Sveti Sava; sad kad sam pristao i da se izgrade pasarele sa obe strane da suve grane ne padaju po šoferšajbnama i ne ubijaju korisnike autoputa; sad kad sam odobrio da se napravi i staklena zaštita ispod krošnje, da njegova hrastova svetost ne fasuje jektiku od izduvnih gasova…
– Hvala, šefe, na svemu što ste napravili, ali…
– Šta još hoćeš od mene, Veljo, nakon svega što sam uradio i protiv svoje volje i protiv zdrave pameti?! Malo li je što se za to stablo prave poseban vodovod i saksija, malo li je što ćemo da ga stavimo i u staklenu vaznu? Jel još treba da ga uvijemo u celofan i da stavimo mašnicu? Ili treba ja lično i svojeručno da se obesim o najvišu granu, pa da najzad budete srećni i zadovoljni i ti i putari i ekolozi i seljaci i vajari i književnici i vladika niški…?
– Ne dao Bog, šefe, da se vi zamaknete…
– Neću ja stići da se zamaknem, kakve sam sreće, mene će čuka da izda zbog tvog insistiranja na konceptu „i hrast i autoput“. Isti si, čoveče, ko onaj Tadić što je stalno recitovo „i Evropa i Kosovo“, pa gde smo stigli sa njegovim recitacijama?!
– Ne morate da vređate, šefe… Ja samo oću da ponudim bolje rešenje.
– A šta fali ovom na koje sam teška srca pristao, sem što je sumanuto?
– Pa stručnjaci kažu da će, uprkos svemu što smo smislili da zaštitimo hrast, autoput da mu dođe glave, odnosno korenja, koje će svakako morati da se seče ako ne premestimo trasu.
– Gde sad da premeštamo trasu kad su već izbušeni tuneli i pobijeni šipovi za mostove, kad samo što nismo počeli da pravimo saksiju i vaznu…?
– U reku.
– U kakvu, bre, reku?! Jesi ti normalan?!
– U reku Dičinu koja teče kroz Savinac.
– E da mi je znati kom je to ludaku palo na pamet…
– Nemojte tako, šefe. Do te smo ideje zajedničkim snagama došli predsednik Toma i ja. Nešto smo ćeretali o ovom problemu, pa se on setio kako su mu sada kad je bio u Zagrebu pričali o nekom geniju koji je kupio brodogradilište u Splitu pa sad planira tamo da proizvodi platforme od leda na koje može svašta da se montira: i nuklearne centrale i autoputevi preko Jadranskog mora… Oće čovek da na tim platformama potegne autoput od Splita do Italije.
– A što da potegne autoput preko mora?
– Pa verovatno zato što na moru nema stabala, pa ne mora da razbija glavu kako da prilagođava trasu. Nego mislimo tako ja i predsednik Toma, mislimo pa se domislimo: ako Hrvati mogu da grade autoput preko celog mora, što da ga i mi ne napravimo preko delića reke Dičine i tako rešimo sve ove zavrzlame sa stablom?!
– A niste mislili na to da reka nije isto što i more?
– Voda ko voda. Led pluta na svakoj vodi.
– Razumeš li ti da morska voda za razliku od rečne ne teče? Oćeš da ti reka odnese i platformu i autoput?
– Naravski da neću. Platforma može da se učvrsti. I sve skupa može da ispadne jevtinije nego održavanje hrasta na autoputu. A onda, te ledene platforme mogu dobro da nam dođu i kad jednog dana prokopamo kanal od Dunava do Egejskog mora – a što da ne i do Jadranskog? – pa onda na te platforme stavimo autoput bez straha da ćemo da nabasamo na neko stablo koje će na nas – kako kaže narodno verovanje – da baci prokletstvo samo ako ga taknemo…
– Izvini, Veljo, ali kakve veze sa mozgom ima da kopamo kanal zato da na njemu izgradimo autoput?
– Pa ako i nema veze sa mozgom, nema ni sa stablom. Tako ćemo sistemski da rešimo obilaznicu hrasta.
– Gospode Bože, koliko problema oko jednog stabla!
– Šta se može, šefe, kad hrast nije balvan pa da lepo raste na cesti i da se radi toga niko ne sekira?!
Autor/ica 👤Predrag Lucić
