Predrag Lucić: Trinaesto prase jariće krsti
Povezani članci
Foto: Tanjug/AP
Predbriselski razgovor Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića:
– Je li, sine Saško, jel istina ovo što kažu da si pozvan u Brisel da pregovaraš sa Tačijem?
– Znate kako kaže naš narod: istina nije uvek jednostavna, ali je zato često komplikovana.
– Jesi li pozvan ili nisi?
– Pa recimo da se osećam pozvanim.
– A zašto onda i Amerikanci i ova Eštonova tvrde da ti nisu poslali poziv?
– Ne mislite valjda da bi ja sam sebe zvao u Brisel?
– Ne mislim, al mi je malo čudno zašto se cela ta situacija vrti baš oko tebe…
– Pa znate da treba da se završi posao, a za to im očito treba neko mlad, energičan, sposoban…
– Nisam ni ja za staro gvožđe. A nisam ni trinaesto prase da me se tako zaobilazi.
– Jeste vi to, predsedniče, uvređeni što vas nisu pozvali?
– Nisam uvređen, al naprosto nije red da se prema predsedniku države ponaša ko da ne postoji.
– Nije, ali…
– Nema tu ali! Ako se već nisu setili da mene pozovu, mogo si ti da im kažeš: Hvala lepo, gospodo, ali imamo mi i predsednika države…
– Ali to su pregovori na nivou vlada…
– Nije meni ispod nivoa da tamo sedim sa tobom i sa Dačićem. A i taj Tači… Eto, rukovali smo se u Vatikanu, nije mi ruka otpala…
– Bolje da ne pominjete Vatikan…
– A što? Zar tamo nisam bio na nivou? Jesam li lepo čestito papi? Jesam. Jesam li ga lepo zamolio da ne prizna Kosovo? Jesam. Je li ga prizno? Nije. Prema tome, odradio sam odličan poso.
– Slažem se, sve je to bilo na nivou, ali ovo što vi sada prekrštavate papu, to vam stvarno ne treba, ni vama ni Srbiji.
– Nisam ga ja prekrstio. Ja samo ne dozvoljavam da ga ovi naši prekrste. Ako je čovek uzeo umetničko ime Francisko, onda to treba da se poštuje, a ne da mu se lepi ime Franja. To je ko da ovu Eštonovu ne zoveš Ketrin već Katice, ili ovoj Merkelovoj da kažeš: Gde si, bre, Anđelija?! Pa ne može tako…
– Ali za imena papa vrede druga pravila…
– Nemoj ti mene da učiš! Ja sam čoveka pristojno oslovio imenom Francisko, i on se nije bunio. Skandal bi bio da sam ga, onako u lice, nazvo Franjom. To zvuči baš onako geački.
– Mislim da nepotrebno komplikujete. Ali dobro, ako mislite da nemate pametnijeg posla, što se mene tiče, možete da krstite i papu i jariće. Možete da mu pošaljete čestitku za Vaskrs: Francisko voskrese!
– Vaistinu voskrese! Mnogo mi se dopao, a mislim i ja njemu. Zato i nije prizno Kosovo.
– Pobogu, šta vi mislite: da oni u Vatikanu samo lupaju glavu dal da priznaju Kosovo il da ga ne priznaju?! Još će da ispadne da je onaj bivši papa podneo ostavku zato što su na njega vršili pritisak da prizna Kosovo!
– Misliš da nisu? Mlad si ti još, sine, i zelen. Nemaš pojma šta je albanski lobi u stanju da uradi. Oni su spremni da smene i Boga, a kamoli papu.
– Nemojte, molim vas, da se zamajavamo sa tim nekakvim albanskim lobijem!
– Nemoj, sine Saško, da pomislim da su oni izlobirali da se tebe, pored živoga mene, pozove u Brisel.
– Šta ste zapeli za taj Brisel ko mutavi?! Ako hoćete, idite vi umesto mene. Ja i ovde imam šta da radim, a ne ko neki…
– Ne, ne, ne! Neću ja da se naturam!
– Hoćete da kažete da sam se ja naturao?
– Nisam, bre, tako mislio. Samo mi je malo čudno što su pozvali baš tebe, a kobajagi se ne zna ni ko te je pozvo, ni dal si uopšte pozvan.
– Ne zna se ni dal ću da idem, a ne zna se ni dal neću da idem.
– Kako se ne zna?
– Pa znate kako kaže ona stara vranjanska: „Će da idam, makar da ne stignam…“
– Mnogo si mi konspirativan, sine Saško. Jedino što ne kriješ da ovi sa Zapada ozbiljno računaju s tobom. Doživljavaju te, vidim, ko najmoćnijeg čoveka u Srbiji…
– Vidim ja, vi ćete da puknete od ljubomore!
– Pa moram da ti priznam da osećam nelagodu kad vidim da te nazivaju vladarom u senci. Mislim, što baš tebe?
– A šta bi vi: da vas tako zovu?
– A što da ne?!
– Pa zato što ne ide. Gde to ima: da predsednik države bude vladar u senci?!
– Ali ja se osećam nekako skrajnuto, ko da sam gurnut u senku.
– Ako, predsedniče, ako. Što se mene tiče, bolje da se osećate ko u senci nego da se osećate ko vladar.