Naš dragi Asad
Povezani članci
Sve teče po planu: Rusija se vraća u društvo Velikih igrača na svetskoj sceni. I koliko god se na to mrštile one mlakonje Obama, Oland i Merkel – ipak će morati da sednu za sto u Jalti sa Putinom i da, kao nekada Staljin i Čerčil, pristupe povlačenju novih granica. Makar one ne bile ukrajinske. Za sada će poslužiti i sirijske.
Ovo je otprilike sadržaj bravuroznih komentara ruskih medija i (pri)kremaljskih eksperata povodom tročasovne posete sirijskog predsednika Bašara Asada Moskvi. Dvorski analitičari priznaju da nije baš sve teklo po planu: stejt department je glatko odbio posetu Dmitrija Medvedeva Vašingtonu, temeljno pripremljenog da vodi pregovore o Siriji. Morali smo da se zadovoljimo Asadom u Moskvi. Ali zato je Putin dobio povod da porazgovara telefonom sa dva kralja i dva predsednika: sa kraljevima Saudijske Arabije i Jordana i predsednicima Turske i Egipta. I naravno, Sergej Lavrov je bio glavna zvezda na ministarskom sastanku diplomatskog vrha SAD, Rusije, Turske i Saudijske Arabije.
Ali ruska televizija stvara alternativnu realnost samo u glavama ruskih građana. Ostatku sveta je jasno da Rusija, osim drugarske slike Putina i Asada, nema šta da ponudi. Ostali učesnici pregovora o Siriji su verovatno priželjkivali da glavna tema razgovora u Kremlju bude Asadov budući dvorac na Krimu i odabir personala koji će ga opsluživati. To zaključujemo iz reakcije turskog premijera Ahmeta Davitoglua: „Neka Asad što duže ostane u Moskvi, da se sirijski narod najzad odmori od njega“.
Za Vladimira Putina je podrška sirijskom diktatoru pitanje principa. Zato će Lavrov u vezi sa političkim rešenjem sirijskog problema pred svoje kolege verovatno izaći sa predlozima koji takozvani prelazni period rešenja krize rastežu do maksimuma ili, još bolje, beskrajno. Naspram njega će biti ostali učesnici pregovora, koji smatraju da prelazni period ne sme trajati duže od šest meseci.
Postavlja se i pitanje ko uopšte može da nasledi Asada. Ako je to takozvana umerena sirijska opozicija, onda valja napomenuti da, saglasno izveštavanju ruske televizije – ona trpi ozbiljne gubitke u sukobima sa vladinim vojnim snagama. Njih bombarduje i ruska avijacija, podržavajući napredovanje Asadovih trupa. Složićemo se da je to u najmanju ruku nepovoljna pregovaračka pozicija. Tim pre što pregovori koji teže političkom rešenju isključuju bespogovornu kapitulaciju i podrazumevaju kakvu-takvu saradnju zaraćenih strana.
Ruska strategija se može objasniti jedino time da Moskva ne razmatra Asadov odlazak. Rusko-sirijska inicijativa će se najverovatnije pozabaviti deobom Sirije, to jest povlačenjem novih granica (što će biti melem za napaćenu dušu Vladimira Vladimiroviča). To bi mogla biti podela na relativno malu alavitsku enklavu, kojom bi pod senkom prijateljskih ruskih bombardera upravljao Asad, zatim na sirijski Kurdistan (što obezbeđuje dugoročnu glavobolju Turske) i na centralni deo Sirije, koji bi se mogao prepustiti takozvanoj umerenoj opoziciji, pa neka se ona bakće sa prokletim ISIS-om.
Sve u svemu, pred nama je tužna šarada međunarodnih odnosa, slična onoj posle Drugog svetskog rata: naši i njihovi klijenti se merkaju iza barikada i povremeno reže jedni na druge. Istočna i Zapadna Nemačka, Južna i Severna Koreja, česta koškanja na granicama, nečiji avioni koji neprestano odnekud dolaze i nekud odlaze… Ali da li danas imamo dovoljno snage i novca da podržimo Asada i njemu slične „legitimne vladare“ (u Africi i Latinskoj Americi takve bagre ima koliko hoćeš)? Da bi izdržavalo tadašnju imperiju, sovjetsko rukovodstvo je svoje građane gurnulo u višedecenijsku bedu i životarenje. Izgleda se opet spremamo za stezanje kaiša, ovoga puta zbog imperijalnih kompleksa našeg tovariša V. V. Putina.
Ежедневный журнал, 22.10.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno