ENG
Dvadeset godina od 5. oktobra
Autor/ica 👤Dragan Štavljanin
Povezani članci
Na dvadesetu godišnjicu događaja od 5. oktobra u kojima je zbačen sa vlasti Slobodan Milošević, Srbija se suočava sa sličnim ili čak istim problemima kao i tada: krhke demokratske institucije, netolerantni javni govor, nepomirljive političke podele, nerešeni nacionalni sporovi iz 1990-ih.
Na kraju, na vlast su se vratili bliski Miloševićevi saveznici iz 1990. Paradoks tranzicije u Srbiji je što je i sada, kao i uoči 5. oktobra 2000. godine stvorena situacija u kojoj je gotovo nemoguća promena vlasti na regularnim izborima.
Kako je došlo do prevrata?
Opozicija je tokom 1990-ih pokušavala da ugrozi Miloševićevu vlast, mada je bila u neravnopravnom položaju.
Tadašnji režim je prvi put bio ozbiljnije uzdrman u demonstracijama 9. marta 1991., a potom pobedom opozicije na lokalnim izborima u 40-tak velikih gradova 1996. godine, koju vlasti nisu u početku priznale. Usledili su tromesečni protesti posle kojih su Lex specialisom potvrđeni izborni rezultati.
Nakon NATO bombardovanja i rata na Kosovu 1999. raste nezadovoljstvo građana i Vojislav Koštunica, kao kandidat opozicionog bloka DOS (Demokratska opozicija Srbije), pobeđuje Slobodana Miloševića na izborima u Saveznoj Republici Jugoslaviji, 24. septembra 2000. godine.
Međutim, tadašnje vlasti su opet odbile da prihvate rezultate zbog čega su izbile masovne demonstracije koje su kulminirale 5. oktobra u Beogradu, nakon čega je Milošević priznao poraz.
Okolnosti pod kojima je do tada neprikosnoveni srpski lider pristao da se povuče i dan danas nisu u potpunosti poznate, ali su u mnogo čemu uticale na kasnije tokove u Srbiji koji su i dalje aktuelni.
Istoričarka Dubravka Stojanović kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da se radilo o nekoj vrsti puča, mada ni to nije dovoljno objašnjenje.
“Zato što nijedan puč ili ograničena revolucija, kao što je bila recimo ruska, ne bi uspela i bila dovoljna da to nije bilo zrelo u društvu. Postojala je zrela i razgranata opozicija koja je deceniju radila i pripremala taj teren. Naravno, nikako ne treba da zaboravimo teško nasleđe ratova, sankcija, izolacije i na kraju bombardovanje koji su svi zajedno uticali na masovno raspoloženje naroda prema Miloševiću. Odnosno, sve ono što je dovelo do uspeha opozicije na izborima 24. septembra 2000. godine”, ističe Stojanović.
Po njenim rečima, postavilo se pitanje kako potvrditi tu pobedu pošto Milošević nije bio spreman da prizna poraz.
“Ima mnogo nagoveštaja i o tome su svedočili čak i neki generali poput (Nebojše) Pavkovića da su postojale naredbe da vojska krene na narod. Prema tome, postavlja se pitanje šta se desilo na ulicama 5. oktobra, što je za mene jedan od glavnih argumenata za tu tezu o puču. Naime, vrlo brzo je na ulicama Beograda došlo do tog čuvenog bratimljenja između policije i pripadnika vojske sa građanima”, kaže Stojanović.
Ona smatra da to osnažuje tezu “da su aparat sile, sigurno i neki drugi delovi i elita, došli do zaključka da ih Miloševićev opstanak ugrožava”.
“Posebno sa Haškim sudom, otvaranjem pitanja ratnih zločina, te da je potrebno da se distanciraju od njega i pređu na stranu opozicije”, kaže Stojanović.
Sazrele promene
Dimitar Bećev (Bechev), profesor Univerziteta u Severnoj Karolini i autor, između ostalog, knjige „Rivalska sila: Ruski uticaj u jugoistočnoj Evropi“ (Rival Power: Russia’s Influence in Southeast Europe), kaže za RSE da iako opozicija za vreme Miloševićeve vladavine nije imala ravnopravne uslove za nadmetanje, uspela je da okupi kritičnu masu i energiju za promene.
„Promene 5. oktobra nisu došle tek tako, ni iz čega. Treba se prisetiti da je opozicija na lokalnim izborima 1996. došla na vlast u ključnim gradovima, potom je na različite načine uspela da mobiliše građane, tako da je 5. oktobar bio samo tačka previranja, odnosno prekretnica. Možemo da nagađamo kakvi su sporazumi sklapani iza scene, ali je jasna šira slika da je većina želela promene“, ističe Bećev.
U svakom slučaju, postavlja se pitanje šta bi se desilo da nije bilo tog dogovora tadašnje opozicije i delova starog bezbednosnog aparata.
Dubravka Stojanović smatra da bi došlo do krvoprolića.
“Milošević je bio spreman da po cenu svih naših života brani sopstvenu vlast. Znači, ja verujem da bi došlo do neke vrste građanskog rata. U tom smislu mogli bismo da kažemo da je bilo vrlo mudro napraviti neku vrstu prethodnog dogovora i obezbediti mirnu i takoreći slavljeničku tranziciju koja se desila 5. oktobra. Ali, danas znamo da je taj aparat ostao i na kraju došao glave Zoranu Đinđiću i na taj način dodatno učvrstio svoju moć do dana današnjeg”, ukazuje Stojanović.
Ona podseća na tragična iskustva iz građanskih ratova u drugim zemljama.
“Nema zemlje koja je izašla u dobrom stanju iz građanskih ratova. Evo, vidimo Španiju koja skoro čitav vek posle svog građanskog rata tek sada počinje da se suočava sa tim i postavlja pitanje spomenika i zajedničkih grobnica. Dakle, sasvim sigurno demokratija u Srbiji ne bi bila bolja da je zaista došlo do krvavog sukoba oko njene budućnosti”, precizira Stojanović.
Da li se desio 5. oktobar?
Mnogi smatraju da je jedan od razloga za kasnije turbulencije sa kojima se Srbija suočila, blokadu reformi i na kraju povratak na vlast Miloševićevih saveznika – izostanak 6. oktobra, odnosno demontiranje institucija prethodnog režima, tako da su strukture „duboke države“ nastavile da funkcionišu.
Opozicija se suočila sa raznim ograničenjima, kaže za RSE Lenard Koen (Cohen), profesor emeritus na kanadskom univerzitetu Sajmon Frejzer (Simon Fraser) i autor dve knjige o Balkanu: „Pokidane veze“ (Broken Bonds) i „Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića“ (Serpent in the Bossom: The Rise and Fall of Slobodan Milosevic).
„Opozicija nije imala na raspolaganju strukturalne mehanizme, oruđa i moć. Uspela da se okupi u cilju zbacivanja Miloševića oslabljenog nakon intervencije NATO-a, ali ne i da se dogovori i sprovede lustraciju i ukloni stari politički aparat“, ističe Koen.
Istovremeno, Dubravka Stojanović smatra da osim 6-og nije bilo ni 5-og oktobra, kao sinonima za suštinske promene.
“Pa, rekla sam da nije bilo 5. oktobra u smislu da se ta pobeda naroda nije desila. Dakle, desio se taj puč, odnosno pobeda bezbednosnih snaga koje su se dogovorile sa delovima opozicije. Vidimo sve do dana današnjeg da je napravljena neka vrsta dogovora da bezbednosne snage pređu na stranu opozicije, a da ih ona posle neće više dovoditi u pitanje.
To je bila Koštunicina politika odmah, već na dan 5. oktobra, da ne sme doći do diskontinuiteta, lustracije, uklanjanja svih onih kadrova koji su 1990-ih učestvovali u uništavanju Srbije i svega oko Srbije”, naglašava Stojanović.
Sukob Koštunice i Đinđića
To pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta je ubrzo dovelo do sukoba dve ključne ličnosti Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, koji je u međuvremenu postao predsednik Vlade Srbije.
“Videli smo da je vrlo brzo posle eskaliranja tog sukoba došlo do tzv. štrajka specijalnih jedinica Crvenih beretki koje su zatvorile jedan od najvažnijih beogradskih mostova, Gazelu. Koštunica je naravno opravdavao njihov protest, što je prisililo Đinđića na neke vrlo dramatične i pokazalo se po njega fatalne promene u bezbednosnom aparatu.
Prema tome, mislim da su svi ti događaji posle, a na prvom mestu blokada Gazele od strane specijalnih jedinica predvođenih Zvezdanom Jovanovićem, kasnije atentatorom na Đinđića, u stvari pokazatelji da se nije desio 5. oktobar. Odnosno, da su te snage bezbednosti, koje su imale mnogo razloga da strepe zbog svoje uloge u ratu – tim dogovorom sebi obezbedile ne samo preživljavanje, nego i kontinuitet kontrole”, smatra Stojanović.
Jedan od problema je bio što je DOS okupio 19 partija i organizacija šarolike političke orijentacije, pa je delovao nekoherentno.
Dimitar Bećev ukazuje da je to bilo neophodno da bi se zbacio moćni političar poput Miloševića.
„Takve koalicije nisu karakteristične samo za Srbiju. U Turskoj je na nedavnim lokalnim izborima takođe stvorena široka koalicija u kojoj su ušle levičarske, zatim kurdske i nacionalističke partije. Isto se desilo i na lokalnim izborima u Mađarskoj u nastojanju opozicije da se suprostavi Orbanu.
Na kraju krajeva, u demonstracijama protiv Vučića okupile su se stranke šarolike orijentacije, koje bi u drugim okolnostima bile međusobno suprostavljene. Međutim, takve koalicije su veoma krhke, kratkoročne i na kraju se raspadnu, što se desilo i u Srbiji“, kaže Bećev.
DOS se i formalno raspao u jesen 2003, nakon što je u proleće, 12. marta, ubijen premijer Đinđić.
Srbija, podeljeno društvo
Lenard Koen ističe da je nakon pada Miloševića mislio da će to biti prilika da se pod vođstvom Vojislava Koštunice i ostalih okrene novi list u istoriji Srbije.
„Međutim, pokazalo se da Koštunica nije ličnost koja može da ispuni ta očekivanja. On nije nastupio kao umereni konzervativni lider koji može da okupi političke grupacije na levici i desnici“, dodaje Koen.
Po njegovim rečima, srpsko društvo je istorijski prožeto snažnim autoritarnim crtama podržavajući jakog lidera koji sledi nacionalne interese.
„Takođe, Srbija je podeljeno društvo u kome je veoma slab politički centar. Ona je istorijski gravitirala kao levom centru. Međutim, nedostajao je konsenzus između umerene levice i desnice što je osnova modernog liberalnog vođstva i politike. Nažalost, prevladavale su podele sa ekstremima na oba krila političkog spektruma i naglašenom ulogom lidera“, smatra Koen.
Bez suočavanja sa ratnim nasleđem
Nove vlasti su se suočile sa mnošto izazova, pre svega uspostavljanjem demokratskih institucija, rešavanjem pitanje Kosova, saradnjom sa Haškim tribunalom, zatim ekonomskom obnovom zemlje teško pogođene ratovima, međunarodnim sankcijama, ali i korupcijom.
Međutim, i one su ubrzo bile izložene kritikama za korupciju, pre svega za pljačkašku privatizaciju, zatim da pritiskaju medije i druge nedemokratske postupke.
Dubravka Stojanović smatra da je jedna od najvećih grešaka DOS-ove vlasti što suštinski nikada nije dovelo u pitanje ratni program Srbije iz 1990-ih godina.
„Mislim da je to ključno i to je nešto zbog čega i dalje živimo kao u živom blatu. Znači, mi smo i dalje ne samo zakovani tim pitanjima nego nas ona neprekidno vuku na dole, bilo da je reč o Kosovu ili Republici Srpskoj, a sada i Crnoj Gori.
Dakle, 2000. godine niko, pa ni Đinđić, nisu rekli šta je Srbija radila u tim ratovima 1990-ih, koja je odgovornost srpske strane, koji su bili ratni ciljevi, koji su, pazite, javno izgovarani. Milošević uopšte nije krio svoje ratne ciljeve”, ističe Stojanović.
Ona smatra da je to tada učinjeno, sa novom politikom prema Kosovu, Srbija bi danas bila daleko zdravije društvo.
“Mi smo i dalje mesec dana bliski EU, sledećeg meseca nam je najbliži brat kineski predsednik i onda odjednom se pojavi Donald Tramp koji rešava sva pitanja. Prema tome, ta lutanja u spoljnoj politici takođe otvaraju prostor spoljnim mešanjima u unutrašnje stvari Srbije”, ocenjuje Stojanović.
Međutim, mnogi smatraju da su tadašnjoj ujedinjenoj opoziciji, kasnije novim vlastima, bile vezane ruke pošto su se u tom bloku našli i nezadovoljni nacionalisti koji smatraju da je Milošević izneverio srpske nacionalne interese.
“To je ključno pitanje i očigledno je bila Đinđićeva procena da nije trenutak da se ta pitanja otvaraju. Ali, ubrzo se pojavio Haški sud, koji je još 1990-ih podigao optužnice protiv Miloševića, (Radovana) Karadžića i (Ratka) Mladića.
Tako da sam uvek imala utisak, možda pogrešan, da je u tom trenutku neke političke katarze 2000. godine društvo možda bilo najspremnije da čuje to što je trebalo da čuje i bilo najsvesnije dubine tog ponora u kome smo se našli, posebno posle bombardovanja”, ističe Stojanović.
Jačanje radikala
U svakom slučaju, Demokratska opozicija Srbije (DOS) je uživala ogromnu podršku samo na početku. Tako je na izborima za Skupštinu Srbije u decembru 1990. osvojila oko 64 odsto glasova, a Srpska radikalna stranka tek nešto više od 8 procenata.
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je DOS poslednji put imao ubedljivu podršku građana nakon ubistva Zorana Đinđića.
Međutim, na parlamentarnim izborima krajem te godine, znatno je promenjena politička konfiguracija jer je Srpska radikalna stranka, osvojila 27,6 odsto glasova postavši najjača grupacija u Skupštini Srbije, uprkos kampanji DOS-a da bi se dolaskom na vlast partije Vojislava Šešelja, koji je tada bio Haškom pritvoru, Srbija vratila u 1990-e.
Podeljene članice DOS-a, koje su nastupile pojedinačno znatno su zaostajale sa Demokratskom strankom Srbije (DSS) Vojislava Koštunice koja je dobila 17,7 procenata. Ipak uspele su da prevaziđu razlike i formiraju vladu sa Koštunicom na čelu.
Sličan scenario je ponovljen i na izborima 2008, jer su radikali ponovo bili pojedinačno najjača stranka – 29,4 odsto – i bili nadomak vlasti jer su imali dogovor sa Koštunicom i Socijalističkom partijom Srbije o formiranju parlamentarne većine, ali je nekadašnja Miloševićeva stranka povukla neočekivani potez ulaskom u koaliciju sa Tadićevim demokratama koji su u zajedničkom nastupu sa još nekoliko partija osvojili 38,4 glasova.
Dimitar Bećev podseća da je u svim postsocijalističkim zemljama opozicija u nekom trenutku došla na vlast.
“Boris Tadić je uspevao neko vreme, zahvaljujući i međunarodnoj podršci, da odlaže taj trenutak da radikali, odnosno kasnije naprednjaci, preuzmu kormilo države. Tako je 2008. ostao na vlasti sa tesnom većinom zahvaljujući koaliciji sa socijalistima. Stoga se očekivalo da će u nekom trenutku Vučić i (Tomislav) Nikolić doći na čelo države.
Nakon odlaska Šešelja u Hag, radikali, potom naprednjaci, već su negde od 2004. uspešno mobilisali pristalice”, podseća Bećev.
Te 2008. godine potpisana je Deklaracija o političkom pomirenju između Demokratske stranke i Socijalističke partije sa ciljem, kako je navedeno, prevazilaženja istorijskih podela u srpskom društvu.
Međutim, Dubravka Stojanović smatra da je Boris Tadić time hteo da osigura vlast.
“I to su mu obezbedili socijalisti. Ja sam, naravno, tada bila izrazito protiv toga i videli smo da je to u stvari bila samo prilika koju je vešto iskoristio Ivica Dačić za dalje jačanje i pozicioniranje kao faktora bez kojeg nema nijedne vlade u Srbiji. Ali, ponovo mislim da taj trenutak nije ključan, već taj tzv. kontinuitet posle 5. oktobra i što nije došlo do zaista suštinskog obračuna sa Miloševićevim periodom”, naglašava Stojanović.
Pitanje Kosova je takođe imalo veliki uticaj na unutrašnju političku scenu Srbije. Vučić i Nikolić su, dok su bili u opoziciji, optuživali Tadića za izdaju čak i zbog rukovanja na aerodromu u prolazu sa predsednikom Kosova Hašimom Tačijem (Hashim Thaci), dok su oni kasnije započelli dijalog sa Prištinom.
Nacionalistička, a pogotovo ultranacionalistička karta je uvek bila snažna u Srbiji, kaže Lenard Koen.
„Vučić igra na tu kartu izuzetno uspešno. Ne želi da prizna Kosovo dok ne dobije od EU šta želi. Tadić se suočio sa problemima i ograničenjima jer je ta nacionalistička karta upotrebljena protiv njega i Vučić ju je kao opozicioni političar vešto koristio“, ističe Koen.
Doduše, po rečima Dimitra Bećeva, i Tadić je koketirao sa nacionalizmom, koji je oživeo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, omogućavajući upliv Rusije u srpsku politiku.
Međutim, Vučić je u boljoj poziciji kada je reč o pregovorima sa Kosovom jer ga teže mogu optužiti za izdaju, za razliku od Tadića koji je od samog početka sumnjičan da će izneveriti nacionalne interese.
„Pojam nacionalne izdaje je, na žalost, veoma snažno ukorenjen u srpskoj političkoj kulturi, mada bi mlađe generacije možda želele da podrže lidera koji bi ponudio razumno rešenje i suočio sa realnošću kada je reč o Kosovu. Za to je potrebna nova generacija mudrih političara“, ocenjuje Koen.
’Pljačkaška privatizacija’
Srbija se tokom 2000-ih suočila i sa ogromnim ekonomskim problemima. Većina tadašnja srpske privrede je bila u nedefinisanom svojinskom statusu sa državnim i društvenim vlasništvom.
Stoga su nove vlasti započele transformaciju preduzeća i finansijskih institucija.
Dubravka Stojanović kaže da su napravljene katastrofalne greške.
“Sprovedena je jedna od najgorih privatizacija, iako je sam Đinđić govorio da, eto, mi srećom imamo u vidu mnoga iskustva iz Istočne Evrope i nećemo ih ponoviti. Naprotiv, mi smo to uradili na jedan od najgorih načina. Mi smo potpuno uništili svoju industrijsku proizvodnju”, ukazuje Stojanović.
Ona kao razlog navodi korupciju, ali i odsustvo jasne vizije kojim putem Srbija treba da ide.
“Na kraju smo i tu u nekom bespuću sa vrlo problematičnim kineskim kreditima, u velikim dugovima, sa nejasnim investicijama, netransparentnim ugovorima oko najvažnijih stvari kao što su NIS (Naftna industrija Srbije) ili Er Srbija. Prema tome to su sve posledice nejasnih, korumpiranih ali i loših odluka donošenih od 2000. godine”, konstatuje Stojanović.
Tadićevo oponašanje Miloševića Osim tereta kosovskog pitanja i sumnjivih privatizacija, tadašnje vlasti su kritikovane i zbog pomenutog pritiska na medije, zatim načina izbora sudija.
Dimitar Bećev smatra da Tadić nije uspeo da značajnije reformiše Srbiju.
“Može se reći da je reprodukovao deo sistema iz Miloševićevog vremena. Naime, Srbija je prema Ustavu definisana kao parlamentarna republika. Međutim, Tadić je, kao i Milošević, u praksi stvorio moćni predsednički sistem, koji je Vučić obnovio nakon predsedničkih izbora 2017. To znači neformalno vladanje zaobilaženjem institucija”, ocenjuje Bećev.
Dolazak naprednjaka na vlast 2012.
Tadić i njegova garnitura, iako izložene sve učestalijim kritikama, umesto korekcije politike i dalje računaju na blanko podršku građana u strahu da radikali, odnosno naprednjaci ne dođu na vlast, što im se, po mnogim mišljenjima, osvetilo na izborima 2012. na kojima je pobedila Srpska napredna stranka, koja je nastala odvajanjem od Srpske radikalne stranke.
Lenard Koen ukazuje da je Vučićevom usponu doprinela i liberalna inteligencija zbog ravnodušnosti i kritičnosti prema Tadiću, delimično i sa razlogom.
„Stoga i Tadić snosi krivicu jer nije uspeo da mobiliše snažniji politički centar koji bi mu osigurao legitimitet u cilju političkog preživljavanja udara od strane Vučića i Nikolića, koji su u to vreme uspostavljali Srpsku naprednu stranku“, kaže Koen.
Bećev smatra da se radi o kombinaciji uspešne mobilizacije napredanjka sa propuštenim prilikama tadašnjih vlasti na čelu sa Borisom Tadićem.
Inače, u srpskim medijima se često navodi da je Tadić imao jednu od ključnih uloga u formiranju Srpske napredne stranke u cilju pomeranje ekstremnog dela srpskih radikala ka umerenoj, proevropskoj desnici i pacifikacije političke scene u Srbiji koja je bila veoma antagonizirana.
Dubrava Stojanović je rezervisana prema toj tezi, ističući da se sada može reći da je taj zaokret doveo Vučića na vlast.
“Ali ja verujem da bi do tako nečeg inače došlo. Jer ako gledamo druge evropske scene, na primer Nacionalni front u Francuskoj, tamo je isto Marin Le Pen došla na ideju da nekako umije taj svoj pokret, promeni mu ime, učini ga prihvatljivijim.
Evo, vidimo sada u Nemačkoj da AfD takođe kažnjava neke svoje ekstremne članove, isključuji ih iz partije. Tako da ja verujem da bi sami radikali došli na tu ideju, mada se stranka ne bi pocepala, ali da malo umere svoj govor ne bi li bolje prošli”, smatra Stojanović.
Ona dodaje da je možda taj Tadićev potez bio taktički mudar, ali da je osnovni problem što nisu sprovedene neophodne reforme nakon 5. oktobra 2000.
“Time je ostavljen prazan prostor za delovanje socijalista, naprednjaka i svih drugih. To je, po mom mišljenju, bila ključna greška”, naglašava Stojanović.
Autor/ica 👤Dragan Štavljanin
