Nadmetanje velikih sila i zemlje u razvoju

Povezani članci

• Nove studije i upitna dugotrajna učinkovitost vakcina protiv COVID-19
• Sjevernokorejska raketa preletjela Japan, sastanak UN
• Nastavljeni protesti u Mjanmaru, jedna od povređenih osoba bori se za život
• Trauma transformacije
• Pobunjenici proglasili pobjedu na referendumu
• Žene marširale u Americi i širom svijeta: Naša prava su ljudska prava

Foto: Peščanik

Sjedinjene Države i Kina bore se da učvrste i ojačaju svoj uticaj na ostatak sveta. Novi sukob velikih sila ima mnogo sličnosti sa nadmetanjem Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza u doba Hladnog rata. Ali model koji su Sjedinjene Države tada nudile zemljama u razvoju bio je privlačniji od sovjetskog modela. Danas je Kina preuzela inicijativu ponudivši investicije u opipljiva dobra bez previše mešanja u unutrašnju politiku.

Sjedinjene Države bi ponovo mogle biti konkurentne na ovom terenu. Ali za to im je potreban novi model koji se ne zasniva na učenjima iz prošlosti ili mekom pritisku za sprovođenje institucionalnih reformi, već na spremnosti da se ponude konkretne investicije u dobrobit stanovnika zemalja u razvoju, onako kako to Kina već čini.

Pristup koji su Sjedinjene Države primenjivale tokom Hladnog rata može se grubo podeliti na dve faze. U prvoj fazi, odmah posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su se fokusirale na obnovu privreda zapadne Evrope, Japana i Južne Koreje kroz pružanje direktne pomoći i povoljan trgovinski tretman. Vašington je nastojao da u pomenutim zemljama izgradi imućnu srednju klasu, držeći se pretpostavke da njeni pripadnici nikada neće glasati za komunističke partije koje dovode u pitanje privatno vlasništvo na kapitalu. Posleratni period, obeležen sprovođenjem Maršalovog plana, često se opisuje kao vrhunac hegemonijske benevolentnosti Sjedinjenih Država. Ocene učinka Amerike u drugoj fazi Hladnog rata nisu sasvim jednoznačne. Tokom 60-ih godina, u periodu dekolonizacije velikog dela sveta u razvoju, Vašington je u nekim slučajevima podržavao režime koji su bili društveno reakcionarni i nezainteresovani za ekonomski razvoj, poput onog u Kongu, na predrevolucionarnoj Kubi, u Dominikanskoj Republici i Južnom Vijetnamu. U nekim drugim slučajevima insistirao je na zemljišnoj reformi i merama za ostvarivanje najšireg ekonomskog rasta, na primer, u Kolumbiji, Južnoj Koreji i Tajvanu. Tako je izgrađen konzistentan pristup problemu ekonomskog razvoja utemeljen na teoriji o modernizaciji i uverenju da u zemljama sa razvijenom srednjom klasom ekonomski rast nužno donosi demokratiju.

Počevši od Kennedyeve administracije, kao i tokom većeg dela 60-ih i 70-ih godina 20. veka, politike Sjedinjenih Država prema zemljama u razvoju bile su pod snažnim uticajem knjiga ekonomiste W.W. Rostowa Faze ekonomskog rasta (sa ilustrativnim podnaslovom: Nekomunistički manifest). Rostow je tvrdio da zemlje mogu „uzleteti“ u održiv, „moderan“ ekonomski rast jedino ako uspeju da uvećaju i potom produktivno investiraju sopstvene viškove (umesto da dopuste elitama da ih potroše na luksuzna dobra). Ekonomski rast je ključni element Rostowljeve vizije. Na problem uvećanja nejednakosti u periodima brzog ekonomskog rasta američki planeri su odgovarali pozivanjem na nalaze ekonomiste i statističara Simona Kuznetsa. Kuznets je tvrdio da se trend rast nejednakosti, koji je evidentan u ranim fazama rasta, zaustavlja i nejednakost počinje da opada čim stanovništvo stekne dovoljno obrazovanja da se razlike između plata niskokvalifikovane i visokokvalifikovane radne snage smanje.

Saveti koje su u srednjem i poznom periodu Hladnog rata SAD nudile zemljama u razvoju temeljili su se na spoju ove dve relativno jednostavne, ali ubedljive teorije o rastu i distribuciji: zadatak države je da se fokusira na ekonomski rast koji će vremenom  sam od sebe rešiti problem nejednakosti. Uvećani i ravnomernije distribuirani dohoci navešće građane da zahtevaju demokratiju i učiniti demokratiju održivom. Treba naglasiti da Sjedinjene Države u ovom periodu nisu nastojale da demokratiju nametnu insistiranjem na institucionalnim reformama pre nego što se steknu ekonomski uslovi za to. Demokratizacija se ostvarivala indirektnim putem, preko ekonomskog rasta i ravnomernije distribucije resursa. Takav model doneo je dobre rezultate ne samo u Južnoj Koreji i Tajvanu, već i u Bocvani, Kostariki, Mauricijusu i zemljama južne Evrope kao što su Portugalija i Španija.

Osamdesetih godina nastupilo je doba neoliberalnih ekonomskih učenja i stari model je odbačen. Novi model je nalagao sužavanje nadležnosti države i prilagođavanje institucija i „investicione klime“ potrebama privatnog sektora, što bi trebalo da osigura ekonomski rast. Kraj Hladnog rata i kolaps Istočnog bloka ubrzali su prihvatanje neoliberalne doktrine. Američki savetnici i međunarodne organizacije koje je Vašington kontrolisao, poput Svetske banke i drugih razvojnih banaka, odustali su od insistiranja na rastu i redistribuciji. Umesto toga promovisali su institucionalne reforme. Zemljama suočenim s krizom platnog bilansa razvojne banke su ponudile kredite uslovljene sprovođenjem „strukturnih prilagođavanja“: od vlada se zahtevalo da smanje potrošnju i poreze i sprovedu deregulaciju i privatizaciju.

Paket novih politika, poznat kao Vašingtonski konsenzus, bio je odraz ideoloških promena do kojih je došlo u bogatim zemljama 80-ih i 90-ih godina 20. veka. Jedno od temeljnih načela na kojima su insistirali američki predsednik Ronald Reagan i britanska premijerka Margaret Thatcher bilo je sužavanje ingerencija države. Takođe, sa okončanjem Hladnog rata i utakmice Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, javnost i politička klasa uglavnom su izgubili interes za sudbinu zemalja u razvoju. Nije više bilo potrebe da se dokazuje očigledna superiornost američkog modela. Sjedinjene Države nisu morale da ulažu dodatni napor u pridobijanje zemalja u razvoju, pa ni da obraćaju posebnu pažnju na njih.

Učinke neoliberalnog modela nije uvek lako razlikovati od efekata procesa globalizacije. U oba slučaja rezultati su bili pomešani. Kina je očigledno imala koristi, iako je njen pristup na polju unutrašnje politike bio sušta suprotnost onome što je neoliberalizam propovedao. Približavanje neoliberalnim politikama u Indiji počelo je 1991. godine i ubrzalo se u doba vladavine Narendre Modija. Ali za mnoge zemlje u Africi poslednja decenija 20. i prva decenija 21. veka bile su obeležene niskim, neretko negativnim rastom po glavi stanovnika, zbog čega su ove zemlje dodatno zaostale za ostatkom sveta.

Uspon Kine i iznenadna potreba zapada da se suprotstavi kineskom uticaju suočavaju nas s neprijatnom činjenicom: Sjedinjene Države i Evropa nemaju jasnu filozofiju razvoja i na njoj utemeljene lekcije koje bi se mogle primeniti u drugim zemljama. Ako bi ministar neke siromašne zemlje zatražio savet od američkih diplomata ili ekonomista kako da ubrza razvoj u svojoj zemlji, verovatno bi dobio samo dosadno predavanje o ljudskim pravima, borbi protiv korupcije, slobodi štampe i tako dalje.

To su sve pohvalni ciljevi. Ali za njihovo ostvarivanje potrebne su dugoročne institucionalne reforme koje se mogu sprovesti jedino konzistentnom primenom odgovarajućih politika tokom perioda od nekoliko decenija. Takva predavanja nisu od koristi kada treba rešavati urgentne probleme velikog broja zemalja s malim ili srednjim dohotkom, probleme kao što su pokretanje ekonomskog razvoja u udaljenim regionima, zapošljavanje diplomiranih studenata ili suzbijanje kriminala izazvanog lošom ekonomskom situacijom. Ponuđene lekcije ne mogu se primeniti na terenu, potrebno im je mnogo vremena da donesu rezultate i ne prate ih sredstva potrebna za implementaciju. Vlade većine zemalja u razvoju verovatno bi više volele manje predavanja, a više novca.

Srećom po Sjedinjene Države, ni Kina nema koherentan i konzistentan skup saveta koje može ponuditi slabije razvijenim zemljama. Ekonomski uspon Kine nije bio rezultat dobro promišljenih politika koje bi Peking mogao objediniti u „paket“ koji će ponuditi zemljama u razvoju. Umeto toga, Kina se kretala heurističkom putanjom, napipavajući put kroz brojne pokušaje i pogreške, da bi najzad identifikovala i primenila dobre politike i eliminisala one loše. Ovaj proces se odvijao pod veoma osobenim uslovima koji su verovatno jedinstveni za Kinu: decentralizovane regionalne uprave dobile su slobodu da eksperimentišu, znajući da će centralna uprava na kraju izabrati uspešne modele i nagraditi njihove kreatore.

U kineskom sistemu razvoj infrastrukture se vrlo brzo nametnuo kao jedna od najdelotvornijih politika. Početkom 2000-ih godina u Kini nije bilo brzih vozova. Danas Kina ima najveću mrežu brzih vozova na svetu sa više od 24.850 milja postavljenih pruga. Kapacitet teretnih vozova koji povezuju Kinu i Evropu (prolazeći kroz tranzitne destinacije, uključujući Kazahstan i Rusiju) rastao je po godišnjoj stopi od 70 odsto. Nedavna blokada Sueckog kanala pokazala je koliko su takve veze važne. Otuda nije iznenađenje to što Kina u pregovorima sa zemljama u razvoju naglašava značaj razvoja infrastrukture. Uz takvu preporuku Peking nudi i novac kroz inicijativu Pojas i put i Azijsku investicionu banku za infrastrukturu u kojoj Kina ima dominantnu ulogu. Manje razvijene zemlje cene činjenicu da im Kina nudi nešto opipljivo što će doneti ekonomsku korist kako u neposrednoj tako i u daljoj budućnosti. Takođe, Kina eksplicitno primenjuje politiku izbegavanja mešanja u unutrašnju politiku zemalja primalaca. Mnoge zemlje radije biraju kineski pristup umesto onoga što nude Sjedinjene Države – prvo, zato što ovaj pristup ne dovodi u pitanje njihov politički sistem, i drugo, zato što im osigurava brži ekonomski rast. U poređenju s Vašingtonom Peking nudi više novca i manje predavanja.

Ako zapadne zemlje i naročito Sjedinjene Države žele da se nadmeću sa Kinom za naklonost zemalja u razvoju, moraju odustati od don kihotovskog zagovaranja institucionalnih reformi dok istovremeno osuđuju svaki pokušaj mešanja države u ekonomski razvoj. Sjedinjene Države moraju pripremiti privlačniju ponudu koja će uključivati isporuku opipljivih dobara u obliku dobrih starih brana, električnih mreža (manje od polovine stanovnika Afrike ima pristup električnoj mreži), sistema vodosnabdevanja i kanalizacije, pa i investicija u preradu ili proizvodnju. Može se investirati i u obrazovanje, zdravstvo, uređenje gradova, bežične mreže ili direktne gotovinske transfere u onim segmentima populacije koji se za to kvalifikuju. Važno je da projekti u koje Sjedinjene Države investiraju unose vidljiva poboljšanja u svakodnevni život lokalnog stanovništva.

Na tragu stare izreke da je oponašanje najiskreniji oblik laskanja, američki predsednik Joe Biden nedavno je izneo ideju da bi američke kompanije mogle pokrenuti međunarodni projekat infrastrukturnog razvoja u Africi, Aziji i Južnoj Americi. Administracija još nije formulisala potrebne politike, ali ako to znači da će se Sjedinjene Države vratiti investicijama u „ciglu i malter“, to jest, „dokove, puteve, pruge i bežične mreže“, to je dobar znak. Sjedinjene Države ne mogu se nadmetati s Kinom u svemu, ali u brojnim oblastima Amerika ima tehnološku prednost ili je kvalitet njenih proizvoda superioran.

Kao i 80-ih godina, zbivanja na unutrašnjem i međunarodnom planu verovatno će se odvijati paralelno. Mnoge od unutrašnjih politika koje su nedavno najavili Joe Biden i njegova ministarka finansija Janet Yellen – u domenu infrastrukture, oporezivanja korporacija, državnog školstva, pomoći za decu i tako dalje – očigledno predstavljaju raskid s politikama koje su suvereno vladale poslednjih 40 godina. Ovo pomeranje otvara put i za premeštanje fokusa američkih politika u oblasti međunarodnog razvoja.

Ako Kina i Sjedinjene Države zaista počnu da se takmiče u izgradnji svetske infrastrukture, sve one zemlje koje su velike sile dugo zanemarivale steći će znatno veći uticaj. Mnoge od zemalja koje su nekada izvlačile korist iz rivaliteta Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza činiće isto kada počne nadmetanje Sjedinjenih Država i Kine. Iz globalne perspektive, snaženje ovih zemalja je poželjan ishod. Ako se Sjedinjene Države i Kina budu nadmetale za njihovu podršku, siromašne zemlje će verovatno raspolagati sa više resursa, što bi trebalo da doprinese njihovom razvoju i smanjenju globalnog siromaštva. I mada hladni rat između Kine i Sjedinjenih Država iz geopolitičke perspektive nije poželjan, ovakav razvoj događaja mogao bi imati i dobru stranu, ako će to doprineti ekonomskom rastu u afričkim zemljama koje nisu samo najsiromašnije nego beleže i najbrži rast broja stanovnika. Rivalitet Kine i Sjedinjenih Država mogao bi imati funkciju sličnu onoj koju je u 20. veku u Aziji imala utakmica između kapitalizma i komunizma. Ali zapad mora prethodno dobro razmisliti o tome kako bi njegove aktivne državne politike mogle ubrzati razvoj u siromašnim zemljama. Sjedinjene Države moraju odustati od pristupa utemeljenog na „mekom“ razvoju institucija i građanskog društva i prihvatiti „tvrđi“ pristup čiji se uspeh meri time koliko brzo i koliko se direktno utiče na materijalni standard života lokalnog stanovništva.

Foreign Affairs,

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net