Zašto radnička klasa glasa za desnicu, a ne za levicu?

Povezani članci

• Narušeno primirje u Sudanu, izvještava se o nastavku borbi
• Poruka Bidena uoči obilježavanja godišnjice 11. septembra
• Broj povrijeđenih osoba u eksploziji u japanskom gradu Sapporo povećan na 42
• Amnesty International: Pobjedom Trumpa svijet je postao mračnije mjesto
• Indija: Toplotni talas odnio više od hiljadu života
• Australija zbog delta soja vraća stroge mjere

Podrška siromašnih bogatim desničarima i, uopšte, populističkim političarima na desnici – svakako je paradoks našeg vremena, ali nije novi istorijski fenomen. Pitanje zašto sve umanjenija i atomiziranija radnička klasa – shvaćena u tradicionalnom smislu te reči – podupire konzervativce, još od 1980-ih zaokuplja ne samo levicu.

Piše: Dragan Štavljanin– Radio Slobodna Evropa

Naime, tada je republikanac Ronald Regan za novi program (reganomika) – kojim je utemljena neoliberalna ekonomija – dobio mnogo glasova sindikata, farmera i drugih nemoćnih, koji su kasnije zbirno nazvani “Reganove demokrate”. Naravno, tadašnji američki radnici nisu znali da će ubrzo biti masovno otpuštani jer su njihove poslove preuzeli kineski i drugi radnici.

Međutim, radnička klasa, pogotovo belci, glasala je za Regana i zbog identitetskih, odnosno kulturoloških pitanja, kao što su patriotizam, pravo na posedovanje oružja, abortus i vera.

Tu neoliberalnu politiku su prihvatile i američke demokrate, koji izvorno zastupaju interese liberala, pa i socijaldemokrata u evropskom smislu te reči. Zbog toga je Hilari Klinton bila doživljena kao predstavnik “Davos klase”, koja okuplja najbogatije i najmoćnije, a čija je politika deregulacije, globalne trgovine i netransparentnog ofšor poslovanja dovela do drastičnog produbljivanja nejednakosti i osiromašenja mnogih.

Taj zaokret Demokratske stranke oličava politika “Trećeg puta” Bila Klintona. Iako sebe tradicionalno smatra predstavnikom običnih ljudi, demokrate nisu, na primer, otvoreno podržale radnički pokret kada se protivio sporazumima o spoljnoj trgovini.

Hilari Klinton je procenjivala da će kampanja, u čijoj su osnovi bili prava žena i manjina, te ukazivanje na opasnosti od klimatskih promena – biti dovoljna za pobedu. Dakle, fokusirala se na identitetsku politiku, odnosno na biračko telo među Afroamerikancima, Hispanoamerikancima, mladim, urbanim, homoseksualcima, borcima za zaštitu okoline. Međutim, kako ističe Frensis Fukujama, demokrate su potpuno izgubile kontakt sa radničkom klasom koja je bila temelj Ruzveltovog “Nju dila” 1930-ih.

Time se objašnjava paradoks da, iako su beli ruralni radnici bili među najvećim korisnicima programa socijalne pomoći “Obamaker”, masovno su podržali Donalda Trampa. Doduše, 12 odsto Trampovih birača glasalo je na prethodnim izborima za Baraka Obamu, privučeni njegovim programom nade i promena.

Međutim, oni smatraju da je ta pomoć namenjena pripadnicima drugih rasa i grupacija. Prema istraživanjima, 80 odsto Trampovih pristalica ističe da je “vlada otišla predaleko u pomaganju manjinama”, a 85 procenata da je “Amerika izgubila svoj identitet”.

Radnici na Zapadu se osećaju gubitnicima globalizacije, jer su velike kompanije, u kojima su nekada bili zaposleni, izmestili svoje pogone u zemlje trećeg sveta zbog jeftinije radne snage. Zato radnici i u EU i u SAD doživljavaju dolazak ekonomskih migranata iz nerazvijenog sveta kao dodatnu opasnost po svoju egzistenciju zbog čega jača ksenofobija umesto solidarnosti i internacionalizma radničke klase. Stoga je Trampovo obećanje da će sačuvati “američka radna mesta” naišlo na širok odjek među ruralnim belcima.

​Džonatan Haidt, profesor socijalne psihologije na Njujorškom univerzitetu, kaže da politika na nacionalnom nivou više liči na “religiju” nego na “kupovinu”.

“Više se radi o moralnoj viziji koja ujedinjuje naciju i priziva njen napredak, nego o samo interesu i specifičnim politikama. To desnica u većini zemalja vidi bolje od levice. Republikanci su 1970-ih u Americi odradili težak posao zacrtavanja njihove moralne vizije, a Ronald Regan je bio njihov elokventni glasnogovornik. Patriotizam, jake porodice, lična odgovornost (a ne vladina socijalna davanja) i slobodna privreda. To su vrednosti, a ne vladini programi”, smatra Haidt.

Iz toga proizilazi da iako radnička klasa podržavajući konzervativce radi protiv ličnog interesa – jer će joj biti smanjena socijalna davanja i ostale beneficije – ona, zapravo, glasa za svoj “moralni interes”.

To u slučaju bele radničke klase, koja je masovno glasala za Donalda Trampa, znači prezir prema “političkoj korektnosti” (PC) – zato što ona podrazumeva, između ostalog, prihvatanje gej brakova, multikulturalnosti – i svemu što je drugačije. Time se može objasniti zašto Trampu nije opala podrška ni nakon zapaljivih izjava protiv ilegalnih imigranata, zabrani ulaska muslimanima i obelodanjivanja nekoliko skandala o seksualnom uzmeniravanju i nepristojnom odnosu prema ženama.

Ideal prosečnog Trampovog glasača je upravo takav “mačo” odnos prema ženama. Doduše, Tramp je dobio i znatan broj glasova među belcima iz srednje klase, a bez obzira na uvredljive izjave, dobio je istu podršku Afroamerikanaca i Latinoamerikanaca kao i njegov republikanski prethodnik Mit Romni 2012.

Dakle, masa se “ogleda”, odnosno vidi svoj “odraz” u populističkom lideru za koga veruje da će ostvariti njene interese. Siromašni veruju da ako je zaradio takvo bogatstvo kao biznismen, da će i zemlju učiniti bogatom, a samim tim i oni ostvariti svoj san o boljem životu. Kao što mase gledaju sapunice uživljavajući se u ulogu glavnih junaka, tako se identifikuju sa liderom za koga glasaju.

Time se objašnjava i podrška medijskom magnatu Silviju Berluskoniju, koji je u nekoliko mandata bio italijanski premijer. Andrej Babiš, jedan od najbogatijih građana Češke, osnovao je stranku samo dva meseca uoči izbora i postao potpredsednik Vlade.

Građani koji ih podržavaju doživljavaju establišment kao “carstvo laži”, a političare poput Trampa kao iskrene – da govore ono što misle – za razliku od Hilari Klinton za koju su mnogi ubeđeni da nešto prikriva, bez obzira koliko to demantovala.

Slična je situacija i u Italiji. Na čelo Komunističke partije su vremenom dolazili sve bogatiji političari koji su tvrdili da zastupaju interese radnika a u praksi su se udaljavali od njih. Na kraju su radnici počeli da glasaju za Berluskonija, političara na desnici, a Komunistička partija je nestala sa scene transformišući se u Demokratsku partiju, koju profesor Ugo Bardi sa Univerziteta u Firenci, opisuje kao “Berluskoni 2.0”.

Iako je i Berluskoni često bio drzak, politički nekorektan, usput ženskaroš – građani su ga podržavali ako ni zbog čega drugog zato što su verovali da govori to što misli i da ne služi kao pokriće za nečije tuđe interese. Zbog toga se procenjuje da bi Berluskoni – iako mu je 80. godina i uglavnom se povukao iz politike – ponovo pobedio na izborima ako bi se aktivirao.

Bregzit najavio Trampov trijumf

Armija obespravljenih oseća se zapostavljenom od mejnstrim političara umerene desnice i levice, koji se već decenijama smenjuju na vlasti. Istovremeno, i populistički lideri kritikuju establišment. Oni dovode u pitanje čitav sistem koji žele da promene kako bi se osnažili nemoćni i napokon čuo njihov glas. Ta laka, demagoška rešenja – iako nerealna – zvuče prijemčivo za uši nemoćnih. Dakle, radi se o nekoj vrsti vansistemskog saveza masa i populističkih lidera.

Armija obespravljenih oseća se zapostavljenom od mejnstrim političara (na slici: protesti radnika u Francuskoj)Tramp je uspeo da privuče i nekadašnje tradicionalne birače demokrata, kao što su na referendumu o “Bregzitu”, u uporištima laburista, građani masovni glasali za izlazak iz EU. Dakle, Trampova pobeda, Bregzit, uspon ultradesničarskih partija u Evropi, jesu, po rečima Naomi Klajn, nostalgično nacionalistička reakcija i bes prema udaljenim ekonomskim centrima moći: bilo je da je reč o sporazumima o slobodnoj trgovini, Svetskoj trgovinskoj organizaciji ili EU.

Poraz i povlačenje socijaldemokratskih partija

Mnogi su očekivali da će se nakon izbijanja globalne ekonomske krize 2008. birači okrenuti ulevo, te napokon ojačati autentičnu levicu koja bi zastupala interese sve većeg broja nezaposlenih i egzistencijalno ugroženih. Umesto toga, oni često pokušavaju da nađu lek za svoje muke na desnici i to krajnjoj, radikalnoj. Tome je doprinela i globalizacija koja je podrila mnoge tradicionalne vrednosti i nacionalne identitete.

U situaciji kada se ljudi boje kolapsa sopstvenog društva, oni teže poretku i napretku nacije a ne brižljivijoj vladi. Stoga je moto 21. veka sigurnost, za razliku od prethodnog, 20. stoleća, kada su ljudi najviše žudeli za slobodom.

Za taj zaokret ka desnici odgovorna je i sama levica koja je i dalje u defanzivi, a njeno povlačenje je suštinski počelo i pre sloma realsocijalističkih režima u Istočnoj Evropi. Pojava socijalističkih ideja u 19. veku, kao reakcija na pogubne posledice prvobitne akumulacije kapitala po široke narodne mase, primorala je kapitalističke zemlje da prihvate model države blagostanja kao odgovor na pobedu Oktobarske revolucije u Rusiji i kasnije instaliranje socijalističkih sistema u drugim zemljama. Socijaldemokratske i socijalističke partije su bile garant stabilnosti i napretka zapadnih društava.

Međutim, najveći izazov za zapadne levičarske partije je bio neoliberalizam, koji je uzimao zalet u trenutku kada se rušio Berlinski zid i realsocijalizam, tako da nije bilo više takmaca na koga se trebalo obazirati. Da bi se prilagodili novim trendovima, levičarske partije na Zapadu lansirale su novu strategiju “Trećeg puta” koji je podrazumevao njihovo približavanje političkom centru ili “radikalnom centru” kako su ga još nazivali.

Najizrazitiji primeri su zaokret lidera britanskih laburista Tonija Blera i vođe Socijaldemokratske partije Nemačke Gerharda Šredera. Dok je takav potez slavljen 1990-ih i početkom 2000-ih kao vizionarski – na kraju se sveo na povlačenje socijaldemokrata pred neoliberalizmom i izdaju radničke klase.

Dakle, iako i dalje imaju u svom nazivu odrednicu socijaldemokratski ili socijalistički, ove partije su u suštini centrističke, a za španske socijaliste (PSOE) se može čak reči da su desno od centra.

Mada se i dalje u svojim programima zalažu za ideje socijalne pravde, suštinski zaobilaze problem nejednakosti i ostale socijalne teme, prihvatajući tako ublaženu varijantu tačerizma.

Nova levica u povoju

Pobeda radikalne levičarske partije “Siriza” u Grčkoj nagovestila je jačanje nove levice. Međutim, njena vlada je morala da odustane od mnogih programskih načela kako bi dobila preko potrebnu finansijsku pomoć evropskih kreditora, što je svakako izazvalo razočarenje dela pristalica.

Uspon “Podemosa” u Španiji i najava novog lidera laburista Džeremija Korbina da će vratiti partiju njenim izvornim principima – takođe su ohrabrenje za razočarane birače mejnstrim socijaldemokratskih stranaka.

Međutim, to su usamljeni slučajevi. Levičarske stranke su i dalje u defanzivi. Laburisti gube od Škotske nacionalne partije u Škotskoj, Nacionanli front Mari Le Pen jača u Francuskoj uglavnom na račun Socijalističke partije, poljske socijaldemokrate su nestale nakon izbora u oktobru prešavši u tabor desnice.

Šta posle “Velikog pira”?

Demokratija podrazumeva postojanje alternative. Paradoksalno, savremena demokratska društva su apsorbovala, pa čak i paralisala istinske alternative (“Okupirajmo Volstrit” i slične pokrete) a iznedrila su gore alternative (populistička, autoritarna, neliberalna demokratija).

Izgledalo je u jednom trenutku da su, kako bi rekli postmodernisti, sve “velike priče ispričane” – u smislu velikih ideologija i narativa, odnosno da je došao “kraj ideologije” i “kraj istorije”. Nakon što su “sve igre odigrane”, postavlja se pitanje šta nam ostaje posle “Velikog pira”, kako ga je nazvao Žan Bodrijar.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina svedoci smo turbulencija i tektonskih promena u kojima se na dramatičan način “istorija vraća” i oživljavaju ideološki i drugi sukobi mnogo žešči i komplikovaniji nego u vreme starih ideoloških podela.

Dakle, “Veliki pir” nije završen. On, zapravo, tek počinje i ne znaju se svi akteri, a još manje ishod i posledice.