Zašto (opet) ratuju Jermenija i Azerbejdžan

Povezani članci

• 600 udaraca bičem i 7 godina robije zbog “vređanja” islama
• Nova ekonomska paradigma
• Redakcija agencije Reuters u Francuskoj izglasala nepovjerenje upravi
• Slobodan put za ksenofobiju
• SAD i NATO počinju formalno povlačenje trupa iz Avganistana
• Žudnja za smrću

Šta se dešava

U nedelju ujutru 27. septembra Jermenija je proglasila ratno stanje, mobilisala vojsku, a civilima naredila da potraže skloništa. Njeni zvaničnici tvrde da je susedni Azerbejdžan pokrenuo vojnu operaciju na teritoriji otcepljenog regiona Nagorno-Karabaha, dok iz Azerbejdžana navode da je operacija samo odgovor na bombardovanje iz Jermenije.

Međunarodna zajednica priznaje Nagorno-Karabah kao teritoriju Azerbejdžana na kojoj, međutim, većinom živi jermensko stanovništvo koje se duže od jednog veka protivi azerbejdžanskoj upravi. Region je 1991. proglasio nezavisnost i od tada vrši samoupravu – uz podršku Jermenije – kao nepriznata Republika Arcah.

Uprkos znacima mogućeg napretka ka miru u protekle dve godine, ovaj evropski zamrznuti sukob ponovo se rasplamsao. Snage iz Nagorno-Karabaha i jermenska vojska od nedelje vode borbe protiv azerbejdžanskih jedinica, oklopnih i vazdušnih. Ubijeno je najmanje stotinu ljudi, među kojima su i civili, a izveštaji govore o stotinama ranjenih. Azerbejdžan tvrdi da je zauzeo uporište unutar Nagorno-Karabaha, što Jermenija poriče, dok se situacija na terenu izgleda često menja.

Šta je u pozadini sukoba

Planinsko područje unutar granica Azerbejdžana Nagorno-Karabah je izvor sukoba još od pre stvaranja Sovjetskog Saveza. Tenzije su potisnute u periodu dok su i Jermenija i Azerbejdžan bili sovjetske države, da bi ponovo izbile na površinu nakon završetka hladnog rata i gubitka kontrole komunističke partije nad svojim političkim blokom.

Rat između jermenskih i azerbejdžanskih snaga završen je primirjem 1994, dok je Jermenija zadržala punu kontrolu nad Nagorno-Karabahom i okolnim enklavama azerbejdžanske teritorije.

Granica između dve države smatra se jednom od najmilitarizovanijih na svetu, kaže Lorens Broers, programski direktor Kavkaz grupe za izgradnju mira Conciliation Resources: „Više od 100 godina posle prvog svetskog rata, ponovo se u Evropi vode rovovske bitke. U određenim zonama linije fronta su tako blizu da vojnici razgovaraju“.

Azerbejdžan je većinom muslimanski, dok je Jermenija pretežno hrišćanska, pa pojedine grupe na obe strane pokušavaju da prikažu sukob kao verski, iako analitičari kažu da su takva tumačenja preterana (Azerbejdžan, na primer, održava jake odbrambene veze sa Izraelom).

Zašto je sada izbio sukob

Jermenska revolucija iz 2018. iznedrila je novu generaciju lidera i podstakla nadu da bi se sukob oko Nagorno-Karabaha mogao konačno razrešiti. Ta nada je nestala otkad je jermenski premijer Nikol Pašinjan zauzeo čvrst – a po mišljenju azerbejdžanskih lidera provokativan – stav po tom pitanju.

Pandemija kovida-19 utiče na cene azerbejdžanske nafte i gasa, pa su lideri ove zemlje možda procenili da je dobar trenutak za akciju, kaže Broers: „Možda su mislili da iskoriste priliku za neku vojnu operaciju, da ujedine stanovništvo, osvoje neki komad teritorije, pa da se vrate u mirovni proces sa jačim adutima“.

Azerbejdžan tvrdi da samo reaguje na jermensku agresiju u oblastima koje mu po zakonu pripadaju, a koje neprijateljske snage i separatisti decenijama drže pod okupacijom.

Kakve su posledice

Ubijanje civila na obe strane predstavlja humanitarni problem, dok sukob izaziva međunarodnu zabrinutost iz još nekoliko razloga. Glavni je taj što regionalne sile uključujući Rusiju, Tursku i Iran, imaju različite interese u području južnog Kavkaza. Ako se borbe nastave „rizikujemo regionalni sukob širih razmera, kao u prvom svetskom ratu“, kaže Broers.

Turska je već iskazala snažnu podršku Azerbejdžanu, dok je Rusija tradicionalno bliža Jermeniji, mada su njene veze sa azerbejdžanskim elitama vremenom ojačale. Turska i Rusija se odavno natežu oko uticaja u različitim područjima, uključujući Siriju i Libiju. Jermenija tvrdi da Turska dovozi sirijske borce u spornu oblast kako bi se borili na strani Azerbejdžana, što Azerbejdžan odbacuje kao „potpunu besmislicu“.

Još nema čvrstih dokaza o prisustvu sirijskih boraca u Nagorno-Karabahu, ali je nekoliko ljudi u Idlibu reklo za Gardijan da je turska kompanija za privatno obezbeđenje pre mesec dana pokrenula kampanju regrutovanja muškaraca za Azerbejdžan.

Šira oblast južnog Kavkaza predstavlja ključnu arteriju za transport gasa i nafte iz Azerbejdžana u Tursku i dalje na evropsko i druga svetska tržišta. Azerbejdžan zadovoljava oko 5% evropskih potreba za gasom i naftom (što EU koristi da smanji svoju zavisnost od Rusije). Poslednje oružane borbe iz 2016. vodile su se u blizini mnogih cevovoda.

Michael Safi, The Guardian 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net