Zabrana nošenja burke: Diskriminacija ili zaštita prava žena?

Povezani članci

• Obama odobrio špijunske letove nad Sirijom
• U Afganistanu ove godine ubijeno 161 dijete
• Moskva upozorava zbog karikatura
• Herfried Münkler o Corona krizi i autokratiji: Dalekosežna promjena političkog poretka
• “Skupina sirijskih ekstremista planira teroristički napad na Norvešku”
• Smrtna kazna za 152 vojnika u Bangladešu

Možda treba da se setimo koliko puta je nezadiranje u privatnu sferu bilo izgovor da zažmurimo na nedaće drugih.

Piše: Sofija Mandić

Kada je Francuska 2010, u vreme Nikole Sarkozija, uvela zakon o zabrani nošenja burki i nikaba, javnost širom Evrope se podelila na pristalice i protivnike ove zabrane i odmah je bilo jasno da će se novi propisi teško primenjivati. Jer šta francuski policajac može da uradi ukoliko žena ne želi da skine svoju versku odoru? Baš ovakav slučaj doveo je prošlog vikenda do protesta u Parizu. Protestanti se zalažu za ukidanje zabrane, koju je odobrio i francuski Ustavni savet tvrdeći da je u skladu sa Ustavom i zakonom, uz jedinu ogradu da ne može biti primenjivana u verskim objektima koji se nalaze na otvorenom.

Slučaj zabrane nošenja burke i nikaba zanimljiv je iz najmanje dva razloga. Prvi je taj da na prvi pogled sve strane u sporu imaju jake argumente za svoj stav – od onih kojima je centralna tema očuvanje francuskog i evropskog identiteta i njihovih vrednosti, preko onih koji brinu o slobodi veroispovesti i nediskriminaciji, do onih kojima je najvažnija tema integracija imigranata ili želja da se izbegnu sukobi. Drugi razlog je taj što je pitanje odnosa javnopravnih normi i onih koje su posledica verskih kanona i običaja već godinama vruća tema pred evropskim sudovima, koji neretko imaju suprotstavljene stavove o ovom pitanju.

I šta je zapravo sporno? Nakon što su neke zemlje zabranile nošenje verskih obeležja u javnim institucijama, tvrdeći da one moraju biti sekularne i neobojene privatnim verskim uverenjima službenika jer oni služe svim građanima (protiv ovakvih propisa nije stao ni Evropski sud za ljudska prava), kako smo došli na teren zabrane nošenja verskih obeježja i na javnim mestima i u privatno vreme građana? I zašto bi nas se uopšte ticalo to kako se ko oblači na javnom mestu? Zbog čega ova zabrana ne pogađa i druge verske zajednice i da li će ovakva mera izazvati očekivane posledice? Možda će posledica biti samo ta da Francuskinje koje nose burke jednostavno više neće izlaziti iz svojih kuća, čime će biti dodatno izopštene iz društva?

Poređenja radi, nemački sudovi su u nekoliko slučajeva došli do suprotnih zaključaka – recimo da načelo nediskriminacije na radu ne važi u verskim školama (kao ekskluzivnim mestima gde važe samo verski kanoni), pa tako razvedene profesorke u njima nisu dobrodošle ili će, ukoliko se razvedu za vreme radnog odnosa, dobiti otkaz. Priznajem da sam daleko od ovog stanovišta, jer ako nas zabrana diskriminacije štiti parcijalno i samo tamo gde nema opasnosti da joj budemo izloženi, da li ona uopšte i postoji? Ovakvi suprotstavljeni stavovi u samo dve zemlje, koje su pritom srce Evropske unije, govori o tome da ćemo konsenzus na nivou Unije čekati još neko vreme.

Iako je jasno da je zabrana uvek najlošije i poslednje rešenje i iako možemo dovesti u pitanje njene posledice u konkretnom slučaju, i neka druga pitanja su sasvim legitimna. Da li je potpuno pokrivanje lica i tela kod žena muslimanske veroispovesti povezano sa marginalizacijom i omalovažavanjem žena, pod velom (čak i bukvalno) verskih sloboda i slobode nošenja verskih obeležja? Nije li jedna od temeljnih evropskih vrednosti, osim slobode veroispovesti, i ona o ravnopravnosti muškaraca i žena? Da li je ovde zaista po sredi slobodan izbor ili imamo razloga da sumnjamo da je zapravo u pitanju nepostojanje bilo kakvog drugog izbora? Da li je ovim ženama potrebna podrška, jer će u suprotnom, uz nečinjenje jednog razvijenog evropskog društva, postati imena bez lica i identiteta? One kojima i u nekom sledećem stadijumu marginalizacije nećemo pružiti ruku jer ipak – to su njihovi vera, život i izbor.

Čini mi se da je najvažnije kako će druge zemlje tumačiti slobodu veroispovesti i nošenja verskih obeležja u ovako (moramo priznati) ekstremnim slučajevima? I kako će sistem rangirati osnovna prava građana – da li je sloboda izbora, ravnopravnost muškaraca i žena i načelo nediskriminacije na toj lestivici iznad slobode veroispovesti i religijskih običaja?

Volela bih da odgovor na ovo pitanje bude da. Volela bih da vidim konačni razlaz između slobode da verujemo u to kako smo nastali i kuda kao planeta idemo i preciznih uputstava kako treba da živimo, kome da se povinujemo i koga da slušamo svakoga dana kada ustanemo. Ovde pre svega (ali ne isključivo) mislim na nas kojima se desilo da se rodimo kao žene.

Videćemo da li je Francuska rešila da zauzme čvrst stav i da ide do kraja u argumentaciji da je dužna da se javnopravnim sredstvima bori protiv nedostatka slobode izbora, kao i da zabranom nošenja burki taj izbor ženama otvori. Iz sekularne perspektive nije teško razumeti da ova zabrana otvara put ka slobodi, ako zabrana nekog ponašanja za jednog otvara polje slobode za drugog. Ali da li je moguće ovo dvoje postići istovremeno? Ima onih koji tvrde da je prava namera ove mere ne toliko evropska, već da se svodi na obračun sa imigrantima, kao i da je broj žena koje nose burke u Parizu svega nekoliko hiljada. Videćemo da li Francuska u stvari brine za pojedinačnu sudbinu svake od ovih žena ili vodi neki drugi rat, koji nema nikakve veze sa ljudskim pravima i slobodama.

Možda treba da se setimo koliko puta je nezadiranje u privatnu sferu bilo izgovor da zažmurimo na nedaće drugih. Ono što je sigurno je da je i privatno političko, ukoliko privatno bilo koga u našem društvu povređuje ili sprečava da slobodno odabere svoj put u životu. Nažalost, religije su uvek bolje osmišljavale načine da to postignu, nego što su društva bila u stanju da ih u tome spreče.

Peščanik