Uklonite sve statue

Povezani članci

• Nigerijska vlada potvrdila: Oteto 110 djevojčica
• Njemačka preuzima stotinu djece iz izbjegličkih kampova u Grčkoj
• Bruxelles želi zabraniti finansijsko ocjenjivanje država koje su u programu pomoći
• Trump i Putin za zajedničku borbu do poraza IDIL-a
• Nuklearni pregovori SAD-a i Irana pokrenuti s mrtve tačke: Je li vrijeme za konačni dogovor?
• Revolucija je ponovo trijumfirala u Ekvadoru: Lenin Moreno novi predsjednik Ekvadora

Imamo previše statua. Dobro je što su uklonjene statue nekih pljačkaša, siledžija, fanatika i lopova, ali nije ih trebalo ukloniti zbog njihove uvredljivosti. Mislim da treba ukloniti sve statue.

Kao crnac i levo orijentisani kolumnista Gardijana više od dve decenije, znao sam da ću biti meta moralne panike desničarskih tabloida. Povoda je bilo dovoljno. Tokom karijere, pisao sam tekstove sa naslovima poput „Neredi kao klasni čin“, „Hajde da otvoreno i pošteno razgovaramo o belcima“ i „Ukinite svaku kontrolu imigracije“. Praktično sam sâm sebi crtao metu na leđima. Ipak, jedini put kad sam se našao u unakrsnoj vatri, tabloidi nisu osuli paljbu zbog mojih stavova protiv kapitalizma ili rasizma, već zbog jednog spomenika – ili tačnije njegovog odsustva.

Priča počinje sredinom 19. veka kada su arhitekte trga Trafalgar u Londonu projektovali jedan ogroman stub za figuru Horacija Nelsona i 4 manja postolja za statue oko stuba. Stigli su da postave figure na 3 postolja pre nego što je ponestalo para, pa je četvrto ostalo prazno. Vladino savetodavno telo odlučilo je 1999. da četvrto postolje bude mesto za povremeno izlaganje dela savremene skulpture. Odgovornost za realizaciju nasledio je 2000. novi gradonačelnik Londona, Ken Livingston.

Livingston, kog ranije nisam poznavao, pozvao me je da učestvujem u radu nadležne komisije, što sam i učinio 2002. Komisija se sastajala svakih 6 meseci, razrađujući angažovane, popularne aktivnosti za publiku. Ponudili su mi da predsedavam sastancima, jer su hteli nekoga izvan sfere umetnosti i ja sam pristao. Šta bi uopšte moglo da krene po zlu?

Onda je preminula kraljica majka. S tim nisam imao ništa. Budući da je živela 101 godinu, njena smrt bila je očekivan, mada tužan događaj. Manje očekivan bio je predlog Sajmona Hjuza, poslanika iz Liberalno-demokratske partije i mogućeg kandidata za gradonačelnika, da se na prazno postolje stavi figura kraljice majke. Došlo je do sudara svetova.

Sledećeg dana, tabloid Daily Mail je na naslovnoj strani razvukao poziv: „Uklešite njeno ime ponosno – pridružite se našoj kampanji za postavljanje statue kraljice majke na trgu Trafalgar (u inat funkcionerima političke korektnosti!)“. U redakcijskom komentaru pitali su se da li je naša komisija u stanju „da izađe u susret naciji i pristane na memorijal kraljici majci na Trafalgaru“.

Nikoga nije bilo briga za odluku komisije, koju je oformio britanski parlament, da će na ovom postolju uvek biti figura konjanika. Pritom nam se niko iz kraljevske porodice, niti bilo ko od izabranih zvaničnika nije obratio sa predlogom u vezi sa kraljicom majkom.

Drugog dana je naslov „Prisvojiće postolje?“ osvanuo na duplerici, sa citatima iz tekstova koje sam pisao par godina ranije, izvađenih iz konteksta, pod zajedničkim naslovom „Misli predsednika Garija“. I opet su se autori redakcijskog komentara ustremili: „Saga o praznom postolju još jedan je primer ogromnog jaza između prestoničke elite koja uzurpira našu zemlju i većine običnih ljudi koji samo žele da povrate svoje pravo na Britaniju“.

Pozivali su ljude da im pišu, ali malo njih se odazvalo. Niko nije hteo da gleda kraljicu majku na Trafalgaru. Kampanja je zamrla. Na moju sreću, ako je po ovom pitanju i bilo nekog jaza u odnosu na obične ljude, ispostavilo se da se Daily Mail našao na pogrešnoj strani.

Međutim, bio je to samo jedan primer upornih pokušaja da se za prazno postolje nađe ljudska figura. Tokom godina, stizali su nam predlozi da se tu stavi Dejvid Bekam, Bil Moris, Meri Sikol, Beni Hil i Pol Gaskonj, mada nijedna od tih ličnosti nema veze s konjima. Na svaki pristigli predlog podnosiocima bih nudio dogovor: ako mogu da imenuju ličnosti koje se nalaze na ostala tri postolja, četvrto će biti njihovo. Naravno, nisam bio ovlašćen da ustupam postolje po svojoj volji, ali to nije bilo ni važno jer sam znao da nikada neću morati da održim reč. Ja sam znao odgovor, jer mi je to bio zadatak. Na ostala tri postolja nalaze se biste generala-majora Ser Henrija Havloka, koji se proslavio tokom tzv. indijske pobune 1857. kada je ustanak više hiljada Indusa ugušen u krvi; generala Ser Čarlsa Nepijera koji je slomio pobunu u Irskoj i pokorio provinciju Sind, današnji Pakistan; i kralja Džordž IV, alkoholičara, raspikuće i ženskaroša.

Podnosioci zahteva uglavnom nisu znali ni za jednog od ovih ljudi. Kada bi to konačno priznali, pitao bih: „Zašto biste onda još nekog osudili na zaborav? Razumem želju da se sačuva sećanje, ali i vama je jasno da statua nije naročito delotvoran podsetnik“.

***

Izgleda da mi u Britaniji imamo neobičnu fiksaciju na statue, rešeni da okamenimo istorijski diskurs, da ga zalijemo cementom i uzdignemo ga visoko kao trajni izraz činjenica, kulture, istine i tradicije koja se nikad ne može dovesti u pitanje, pomeriti, niti preoblikovati. Opsesija statuama meša udvorištvo s istorijom, istoriju s nasleđem, a nasleđe sa sećanjem. To je pokušaj da se odvoji prošlost od sadašnjosti, sadašnjost od moralnosti, a moralnost od odgovornosti. Ukratko, pokušaj da se trenutno razumevanje prošlosti ukleše u kamen, izvan tumačenja, istraživanja i kritike.

Istorija, međutim, nije nepomična. To je živa disciplina, podložna preispitivanju, razvoju i sazrevanju. Naše razumevanje prošlosti se menja. Naši pogledi na ženski pokret, seksualnost, medicinu, obrazovanje, odgajanje dece i maskulinitet nisu isti kao što su bili pre 50 godina i nastaviće da se menjaju. Ali dok se vremenom menja naš osećaj o tome ko smo, šta je prihvatljivo, a šta moguće, spomenici se ne menjaju. Stoje ravnodušni prema razvoju događaja, neuznemireni novim saznanjima i promenama – ili je to tako do trenutka kad rešimo da ih uklonimo.

Poslednjih meseci učestvujem u radu Centra za dinamiku etniciteta (Code) Univerziteta u Mančesteru, na proučavanju uticaja pokreta Black Lives Matter na odnos prema statuama i memorijalima u Britaniji, SAD, Južnoj Africi, na Martiniku i u Belgiji. Prošlogodišnji protesti, izazvani ubistvom Džordža Flojda u Mineapolisu od strane policije, organizovani su širom sveta. Jedan od važnijih zahteva protesta ticao se statua u javnom prostoru. Belgija, Brazil, Irska, Portugalija, Holandija i Grenland samo su neke od država u kojima se zahtevalo uklanjanje spomenika. Na francuskom ostrvu Martinik, masa je uz pomoć palica i konopaca srušila spomenik Žozefini de Boarne, rođenoj u bogatoj porodici ostrvskih kolonista, prvoj Napoleonovoj ženi i carici. Ona je već bila obezglavljena u neredima pre 30 godina.

Širom Sjedinjenih Država padali su generali Konfederacije, sa ili bez zvanične saglasnosti. U gradiću Lejk Čarls u Luizijani, vlastima se usprotivila priroda. Naime, sredinom avgusta prošle godine, odlučeno je da se ne dozvoli uklanjanje spomenika vojnicima koji su pali u odbrani Konfederacije u građanskom ratu. Dve nedelje kasnije, srušio ga je uragan Lora. Sada gradsko veće treba da odluči da li da ga vrati na staro mesto.

U Britaniji se digla bura zbog statue Edvarda Kolstona, bristolskog trgovca robljem, koja je na kraju završila u moru. U većim britanskim gradovima poput Mančestera, Glazgova, Birmingema i Lidsa, pokrenuta je formalna revizija statua postavljenih u javne prostore.

U diskusiji o javnoj umetnosti i memorijalizaciji potežu se razni argumenti. Često se traži poravnanje računa kroz podizanje statua poznatih crnih ljudi, abolicionista, žena i drugih, nedovoljno zastupljenih ličnosti. Razumem takvu motivaciju: treba pružiti potpuniju sliku o iskustvima, stavovima, nijansama i ideologijama koje nas čine onim što jesmo. Javna umetnost treba da odražava život čitave zajednice, ne samo jednog njenog dela, kako bismo svi mogli da se prepoznamo u figurama koje nas predstavljaju.

Mada razumem takav pristup, ne slažem se. Nije problem u tome što imamo premalo spomenika, već u tome što ih je previše. Dobro je što su uklonjene mnoge statue pljačkaša, siledžija, fanatika i lopova, ali ne mislim da ih je trebalo ukloniti zbog uvredljivosti. Mislim da treba ukloniti sve statue.

Da pojasnim, mislim samo na figure ljudi, a ne na sve vrste javnih spomenika kao što je memorijal vijetnamskim veteranima u Vašingtonu, memorijal Holokausta u Berlinu ili memorijal gladi u Dablinu. Takva dela imaju važnu funkciju javne memorijalizacije, a mnoga nose i dodatnu vrednost jer su prelepa.

Za ljudske statue to ne važi. Mislim da su loše i kao dela javne umetnosti i kao pokušaji memorijalizacije. Sažetije rečeno, ružne su i odraz su lenjosti. Dakle da, uklonite trgovce robljem, imperijalne osvajače, kolonijalne ubice, plaćenike i genocidne izrabljivače. Ali kad ste već tu, uklonite i borce za slobodu, sindikaliste, heroje borbe za ljudska prava i revolucionare. Slažem se, sklonite Kolumba, Leopolda Drugog, Kolstona i Rodsa – ali sklonite i Mendelu, Gandija, Meri Sikol i Harijet Tabmen.

Ne kažem da su te dve grupe moralno jednake. Pridajem veliku vrednost onima koji su se borili za jednakost i inkluziju, a protiv predrasuda i privilegija. Nema potrebe, međutim, da se ta vrednost ukleše u kamen i podigne na pijedestal. Moj osećaj samopoštovanja ne zavisi od toga da spomenički prizori ljudi koji predstavljaju moje poglede, istoriju i moralni kompas budu nametnuti široj javnosti. Rečima Naja Bevana: „Ovo je moja istina, reci mi svoju“. Samo budi svestan da, ako mi kažeš da je tvoja istina važnija od moje, pa stoga zaslužuje da mi se potura po ulici ili javnom parku, možda neću imati strpljenja da je saslušam.

***

Za mene je već i sama svrha statue otvoreno pitanje. Kao najkonzervativniji izraz javne umetnosti, podiže se sa pretenzijom na večnost. Fiksirana tačka u ambijentu da se nikad ne pomeri, ukloni, prilagodi ili preispita u odnosu na javni pijetet. Kakve god vrednosti da izražavaju, statue su potvrda establišmenta. Da biste podigli takav spomenik, morate biti vlasnik zemljišta na kom će se nalaziti, imati ovlašćenje i sredstva. Kao takvi, statue predstavljaju sistem vrednosti establišmenta u bilo kom datom trenutku koji se projektuje na večnost.

To je neodrživo i arogantno. Društva se razvijaju, norme se menjaju, stavovi se unapređuju. Uzmimo za primer rudarskog magnata, imperijalistu i bestidnog belog suprematistu Sesila Rodsa. Poklanjao je velike sume novca sa izričitom željom da sećanje na njega traje 4.000 godina. Prošlo je samo 120, ali želja će mu izgleda biti ispunjena. Doduše, on je hteo da ga pamte s poštovanjem, a takva naklonost se ne može kupiti, bez obzira koliko se bronze potroši. Teret spomenika Rodsu težak je i Južnoj Africi i Britaniji.

Sistem rasnog potčinjavanja na jugu Afrike, čiji je Rods bio glavni arhitekta, još uvek je prisutan. Razlike u prihodima i imovini u tom delu sveta nisu posledica loše sreće ili napornog rada. Stvorene su s namerom, Rodsovom namerom. To je čovek koji je izgovorio: „Urođenike treba tretirati kao decu bez građanskih prava. U svom odnosu prema varvarstvu Južne Afrike moramo primeniti sistem despotizma, kao u Indiji“. Ne treba da nas čudi što ga potomci takozvanih urođenika, većine na vlastitoj zemlji, ne pamte s poštovanjem.

Slična je priča i na jugu Sjedinjenih Država. U svojoj knjizi „Vojnici stoje, robovi kleče“, američki istoričar Kirk Sevidž piše o 30-ogodišnjem periodu posle građanskog rata: „Javni spomenici treba da izraze konsenzus, a ne da nastavljaju sukob… Simbol javnog pamćenja treba da označi istorijski epilog, da objedini različite perspektive istorijskog događaja ili ličnosti i da sažme njihov smisao“.

Očigledno je da za statue vojnika Konfederacije na američkom Jugu, ili Rodsa u Južnoj Africi i u Oksfordu, danas nema konsenzusa. Da ga ima, ne bi se toliko osporavale. Niko ozbiljan ne osporava spomenik sifražetkinji Milisent Foset na Parlamentarnom trgu, jer niko ozbiljan ne osporava pokret za žensko pravo glasa. Niti ko traži zatvaranje ove istorijske teme kroz uklanjanje njene statue. Međutim, teme koje neke od spornih statua simbolizuju – rasna nejednakost, bela supremacija, imperijalizam, kolonijalizam i robovlasništvo – još uvek su aktuelne. Postoji razlog iz kog su na meti protesta Black Lives Matter bili upravo ti konkretni spomenici, a ne recimo statua Roberta Rajksa, osnivača tzv. nedeljnih škola veronauke iz 18. veka, koja se nalazi u Viktorijinim vrtovima u Londonu.

Ti spomenici nikad nisu bili odraz konsenzusa, čak ni u vreme kada su podignuti. Na primer, spomenici predstavnicima Konfederacije u Ričmondu, u Virdžiniji, oko kojih se prošlog leta organizovao protest. Budući da predstavljaju muškarce sa poražene strane u građanskom ratu, jasno je da za njih nije bilo konsenzusa u celoj zemlji. Severne države ih nisu odobravale. Čak ni u Ričmondu toga doba oni nisu bili odraz opšteg raspoloženja. Brojnoj afro-američkoj zajednici teško da je bilo drago da ih vidi na pijedestalu, pa i mnogim belcima. Kada je radnička partija preuzela vlast u gradskom veću Ričmonda krajem 1880-ih, koalicija crnaca i belih radnika odbila je da glasa za svečanost otkrivanja spomenika jer „to služi samo određenoj klasi“.

Zahtevi da se statue sklone odbacuju se kao politički hir usmeren na stara dela javne umetnosti. „Zar vam ništa nije sveto? Ko je sledeći?“, pitaju se šokirani protivnici upirući prstom na Čerčila. Međutim, naše istraživanje je pokazalo da statue nisu obarane iz trenutnog ćefa, pa ni kao incident u nemirima. Ljudi već pola veka traže da se ti spomenici sklone. Pritom, njihovi zahtevi nikad nisu bili ograničeni na same statue, već uvek pokreću pitanje nasleđa koje one simbolizuju.

***

Kada se povede razgovor o uklanjanju statua iz javnih prostora, često se ističe da bi to značilo brisanje istorije, da bi takva promena značila falsifikovanje povesti. To je takva besmislica da ne znam odakle da počnem; pretpostavljam da ima smisla početi ispočetka.

Statue nisu istorija, one predstavljaju istorijske ličnosti. Možda su postavljene da označe istorijski doprinos određene osobe, ali same po sebi ne čine istoriju. Ako uklonite bistu Nelsona Mendele sa londonske Južne obale, nećete time izbrisati istoriju borbe protiv aparthejda. Statue su simboli uvažavanja, a ne simboli istorije. One uzdižu pojedinca iz istorijskog trenutka.

Niko ne misli da su Iračani hteli da zaborave Sadama Huseina kad su krenuli da ruše njegove spomenike širom zemlje. Upravo suprotno. Hteli su da on i njegovi zločini budu upamćeni, samo nisu hteli da on bude javno uvažavan. Zaista, uklanjanje spomenika nije naročito delotvorno sredstvo za zaborav: ako je podizanje spomenika činjenica istorije, onda je to i njegovo uklanjanje. Čak može značajno da doprinese podizanju svesti o istoriji. Više ljudi je čulo za Kolstona i njegova dela posle rušenja njegovog spomenika, nego što ih je za njega znalo u vreme kad je spomenik postavljen. Ljudi koji vode kampanju da se simboli kolonijalizma i robovlasništva sklone iz javnog prostora, upravo su oni koji traže da se o tome više uči u školi. Oni koji traže da se statue zadrže na mestu uglavnom se protive izučavanju stvarnih dela tih istorijskih ličnosti.

Međutim, tvrditi da statue predstavljaju istoriju nije tek promašeno shvatanje njihove uloge, već i nerazumevanje same istorije. Vratimo se za trenutak statuama vojnika Konfederacije. Američki građanski rat završen je 1865. Jug je poražen. Uništeni su njegovi infrastruktura i ekonomija. Skoro svaki šesti beli Južnjak uzrasta od 13 do 43 godina je poginuo, još više ih je ranjeno, a još više zarobljeno.

Južnjaci su prvo morali da zaborave stvarnost građanskog rata da bi mogli da ga slave. Nisu hteli da pamte građanski rat kao period razaranja i poniženja. U decenijama neposredno nakon rata podignut je vrlo mali broj spomenika. Gotovo 500 spomenika u vezi sa Konfederacijom podignuto je u periodu od 1885. do 1915, od čega više od polovine u rasponu od 7 godina, 1905-1912.

Izbor trenutka nije slučajnost. Taman je prošlo dovoljno vremena da bi se užasi građanskog rata mogli predstaviti kao plemenita odbrana lokalne kulture, a ne ropstva. Bila je to sterilisana, parcijalna i selektivna verzija istorije, manje zasnovana na činjenicama, a više na toksičnoj nostalgiji i melanholiji. Zaštitnici tih spomenika ne brane istoriju, već mitologiju.

Edvard Kolston, službenik Kraljevske afričke kompanije koja je u ropstvo prodala oko 100.000 ljudi iz zapadne Afrike, umro je 1721. Njegova statua otkrivena je 1895, više od 150 godina kasnije. Ni to nije bila slučajnost. Polovina sada osporavanih spomenika podignuta je između 1889. i 1919, u trendu kasnoviktorijanske ere. Očekivano, spomenici čije uklanjanje traže antirasni demonstranti podignuti su u vreme kada je segregacija u SAD već čvrsto utemeljena i na vrhuncu kolonijalne ekspanzije.

Spomenici ljudima uvek više govore o vrednostima trenutka u kom su podignuti, nego o vremenu kom je ta osoba pripadala. Dve godine pre smrti Martina Lutera Kinga, ankete su govorile da mu većina Amerikanaca nije naklonjena. Četiri decenije kasnije, kada je Barak Obama otkrio spomenik Kingu u Vašingtonu, 91% Amerikanaca je podržalo taj čin. Međutim, umesto da nas uči o prošlosti, njegova statua izobličava istoriju. Pisao sam o tome u knjizi „Govor: Priča o snu dr Martina Lutera Kinga“ – bela Amerika je prihvatila Kinga onako kako su beli Južnoafrikanci prihvatili Nelsona Mendelu: „preko volje, ali zahvalno, retroaktivno, selektivno, trapavo. Jer do trenutka kada su shvatili da je mržnja prema njemu potrošena i uzaludna, on je već izgradio svet u kom je bilo u njihovom interesu da ga vole. Ukratko, nisu imali izbora“.

***

Jedan od argumenata protiv uklanjanja statua ljudi koji su počinili užasna nedela glasi da ne treba da sudimo ljudima iz drugog vremena po standardima savremenog doba. U prevodu: „To je bilo pre nego što je rasizam bio loš“.

Meni to zvuči kao solidan argument protiv svake statue, jer ništa ne garantuje da će konsenzus o bilo čemu potrajati. To što danas postoji osećaj dovršenosti, ne znači da sva ta pitanja jednog dana neće biti ponovo otvorena. Bilo kako bilo, do trenutka kada su mnoge od tih statua postavljene u javni prostor, u društvu je već bilo značajnog protivljenja postupcima koji su te muškarce (gotovo uvek su muškarci) učinili bogatim i slavnim. U Britaniji je robovlasništvo ukinuto više od 60 godina pre nego što je postavljena Kolsonova statua. Američki građanski rat se završio 30 godina pre nego što je većina generala Konfederacije izlivena u bronzi. Rasizam Sesila Rodsa i belgijskog kralja Leopolda Drugog bio je sporan već i njihovim savremenicima. Drugim rečima, ne samo da je ono što su radili bilo zločin, već je u vreme dok su to radili bilo jasno da je to zločin. Do trenutka kada su uklesani u kamen već su nastali značajni društveni pokreti, ako ne i zakoni, koji osuđuju upravo ona dela koja su ih učinila bogatima i slavnima.

Čini se da je poštenije reći da uklanjanje tih konkretnih statua uzrujava ljude koji zapravo neće da se pozabave istorijom koju one predstavljaju. Moć i bogatstvo mogu se steći na razne načine, ali je brutalnost sticanja malo ko spreman da prizna. Prema prošlogodišnjoj anketi, samo jedan od 20 građana Holandije, jedan od 7 građana Francuske, jedan od 5 građana Britanije i jedan od 4 Belgije i Italije misle da je njihovo nekadašnje carstvo nešto čega se treba stideti. Ako statue treba da ispričaju priču o nama zašto onda, posle više od jednog veka, tako malo ljudi zna o čemu se u toj priči zaista radi?

To me dovodi do poslednjeg argumenta. Ne samo da statue ne mogu da nas poduče o prošlosti, niti je samo problem u tome što mogu da nam pruže pogrešnu ideju o ljudima ili istorijskim događajima – one izvrću razumevanje istorije kao takve. Odavanje počasti određenom istorijskom trenutku kroz podizanje statue, redukuje taj trenutak na samo jednu osobu. Pojedinci igraju važnu ulogu u istoriji, ali ne stvaraju je sami. Tzv. teorija velikih ljudi daje pogrešnu predstavu o tome kako, zašto i ko stvara istoriju.

Šta govori statua Roze Parks na američkom Kapitolu? Parks je bila velika žena, koja je odbila da ustupi belkinji mesto u autobusu, što je u Montgomeriju, u Alabami, značilo kršenje lokalnih zakona o segregaciji. Incident je bio podsticaj građanskom pokretu. Kada je Parks preminula 2005, njenoj sahrani prisustvovalo je na hiljade ljudi, a njen doprinos borbi za građanska prava slavljen je širom sveta.

Stvarnost je, međutim, daleko složenija. Parks nije bila prva koja je odbila da prizna krivicu pošto je prekršila zakone segregacije u javnom prevozu. Pre nje, recimo, bila je 15-godišnja devojka Klodet Kolvin koja je trebalo da postane ikona pokreta za građanska prava, ali je onda zatrudnela. Konzervativne vođe pokreta iz lokalne parohije odbili su da prihvate nevenčanu tinejdžerku. Kada sam pre 20 godina razgovarao sa Klodet Kolvin, radila je kao bolničarka u Bronksu i bila gotovo sasvim zaboravljena.

Mada je postupak Roze Parks bio katalizator otpora, ono što je segregacioniste prinudilo da se povuku nije bilo delo jednog pojedinca u jednom trenutku, već rezultat dugotrajnog, kolektivnog napora Afro-Amerikanaca iz Montgomerija koji su bojkotovali prevoz – domaćica i baštovana koji su na posao išli peške po suncu i kiši, uprkos zastrašivanju, onih koji su prevozili ljude svojim kolima, onih koji su žrtvovali svoje vreme i snagu. Promene su omogućili neznani junaci građanskih prava. Gde su njihove statue? Gde je njihovo mesto u istoriji? Prelako su glavni glumci ražalovani na bezlične statiste.

Jednom sam intervjuisao urugvajskog pisca Eduarda Galeana, koji je priznao da ga najviše plaši da „svi patimo od amnezije“. Ko je, pitao sam ga, odgovoran za zaborav? „Nije to jedna osoba“, objasnio je. „To je sistem moći koji u ime čovečanstva odlučuje ko zaslužuje da bude upamćen, a ko da bude zaboravljen… Mnogo smo bolji nego što nam se govori. Mnogo smo lepši“.

Statue zaklanjaju tu lepotu i kompleksnost čak i onih ljudi čijoj su počasti namenjene. Ja volim Rozu Parks, ali rutinska priča o njoj zanemaruje njenu ličnost. Nije to bila jadna žena koja je zalutala u istoriju samo zato što je jednom bila preumorna da stoji. Nije to bio ni prvi put da je izbačena iz autobusa. „Čitavog života se bunim protiv maltretiranja zbog boje moje kože“, rekla je jednom. Bila je aktivistkinja, feministkinja i poklonica Malkoma X: „Ne verujem u postepene promene, niti da treba večno da čekamo da nam bude bolje“.

Naravno da želim da pamtimo Rozu Parks. Naravno da želim da ona ima svoje mesto u istoriji. To je još jedan razlog iz kog se protivim potiskivanju sećanja izlivanjem u bronzu.

Hajde da ne opterećujemo buduće generacije težinom našeg nepouzdanog pamćenja i lažima naših parcijalnih mitologija. Hajde da ne dižemo ljude koje tobož cenimo, na pijedestal zaborava. Hajde da ih uzdižemo kroz nastavni program, stipendije i muzeje. Hajde da ih podvrgnemo kritici koju zaslužuju kako bi, umesto statičnih modela, bili ono što jesu – komplikovani ljudi koji su često grešili. Hajde da vrednosti onih kojima se divimo ugradimo u našu politiku i kulturu. Hajde da o njihovim godišnjicama pričamo u medijima, a njihova dela uvedemo u školske zadatke. Mermer i bronza su poslednje što nam treba.

The Guardian 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net