Tačka pucanja

Povezani članci

• Kijev mobilizira nacionalnu gardu od 60,000 ljudi: “Moramo biti spremni na opću rusku invaziju svakog trenutka”
• Hamas oslobodio drugu grupu talaca
• Prekretnica u krizi korona virusa za Evropu?
• Kerry: Dokaze o otrovnom plinu korištenom u Damasku dobili smo iz nezavisnih izvora
• EU će obustaviti pomoć Turskoj
• UN ističu potrebu dijaloga u Ukrajini

Kada se dvojica najmoćnijih ljudi na planeti, Donald Trump i Si Đinping, budu sreli u letnjoj palati američkog imperatora, moći će da se pohvale jedan drugome da su političke sisteme svojih zemalja zaista napregli do krajnjih granica. Nakon što su nezavisni sudovi blokirali Trumpova uredbe o zabrani ulaska bliskoistočnih građana u SAD, pošto su šefovi obaveštajnih agencija glatko odbacili tvrdnje da mu je Obama prisluškivao telefone, a kongres odbio inicijativu za ukidanje Obamacarea, što je bilo jedno od glavnih obećanja u Trumpovoj kampanji, najstarija liberalna demokratija beleži najveće opterećenje u svojoj istoriji. Još uvek nije sasvim izvesno da će taj sistem imati snage da zauzda ovog ekscentričnog, narcisoidnog i agresivnog egomanijaka.

U međuvremenu, u drugoj imperijalnoj prestonici, Si nastavlja da konsoliduje zastrašujuće centralizovanu moć lenjinističke partije koja ima vodeću ulogu u svim sferama života. U Pekingu se prepričava šala da je Si sada kineski COE (chairman of everything) – šef svega. Pitanje vredno 64 triliona dolara glasi: da li će recentralizovani autoritarni sistem – koji je delom lenjinistički/maoistički/dengistički, delom kineski imperijalni, a delom nešto sasvim novo – uspeti da zadrži kontrolu nad sve složenijim ekonomskim i društvenim zbivanjima.

Magla neizvesnosti u Pekingu je gušća nego u Vašingtonu, delom zbog tajnovitosti koja okružuje politički život imperijalne partijske države, a delom zato što je sistem uspostavljen u Kini nešto sasvim novo u istoriji sveta. O mogućim pravcima razvoja lenjinističkog kapitalizma stvarno ne znamo ništa. Ali znamo ko su gubitnici u primeni nove Sijeve strategije. To su korumpirani državni zvaničnici i poslovni ljudi koji su se našli na meti drakonskih antikorupcijskih mera i čistki. Gubitnici su i kineski liberali. U godišnjim izveštajima vrhovnog narodnog suda i vrhovnog tužilaštva posebno se naglašavaju optužnice podignute protiv advokata i aktivista koji se bore za ljudska prava.

Civilno društvo je izloženo sličnim napadima kao u Rusiji posle donošenja Putinovog zakona o stranim nevladinim organizacijama. Svakog dana stižu vesti o cenzuri neke veb stranice, bloga ili servisa Weixin (WeChat). Liberalni intelektualci koji su do nedavno učestvovali u javnim raspravama povukli su se na univerzitete i u unutrašnju emigraciju. Jedan od njih je primetio da Si i Trump imaju i tu zajedničku crtu: odbojnost prema liberalnim intelektualcima i medijima. Ako je sloboda govora jedan od preduslova dobre državne uprave, onda je njeno gušenje veliki gubitak za razvoj Kine na duži rok.

Setimo se trojstva o kojem je govorio politički ekonomista Albert Hirschamn – odlazak, glas i lojalnost. Glas (to jest, javno istupanje) naglašeno je prisutan u političkom sistemu SAD – kao što su utemeljivači nacije i želeli – kroz nezavisne medije, nezavisne sudove i razvijeno civilno društvo. U Kini je taj glas sveden na šapat odobravanja uplašenih dvorana. Odlazak je u porastu: bogati ljudi sklanjaju svoj kapital i svoju decu van zemlje. Jedan od članova partije nižeg ranga poverio mi je da deo svog novca drži u Hong Kongu – „ne mnogo, ali dovoljno“. Ipak, zalihe lojalnosti su i dalje ogromne zahvaljujući izuzetnim ekonomskim uspesima u poslednjih 40 godina i ponosu stanovnika nekada siromašne i ponižene zemlje koja je postala globalno važna sila. Pitanje je da li sistem predsednika Sija može održati ono što politikolozi nazivaju performativnom legitimnošću, budući da se zemlja približava prepreci srednjeg nivoa razvijenosti.

Kina je prošla kroz finansijsku i ekonomsku krizu zahvaljujući velikim investicijama i  masovnom zaduživanju. Švajcarski UBS procenjuje da je ukupna zaduženost javnog i korporativnog sektora i domaćinstava u Kini porasla sa oko 150% BDP-a krajem 2006. na više od 270% BDP-a krajem prošle godine – što je zabrinjavajuće visok nivo za ekonomiju u razvoju. Cene nekretnina u velikim gradovima su van kontrole. Priliv jeftine radne snage iz ruralnih oblasti presušuje. Zbog politike jednog deteta stanovništvo Kine ubrzano stari. Korupcija i kriminalno udruživanje državnih zvaničnika i biznismena često su imali za rezultat grandiozne investicione promašaje. Pokrenuta antikorupcijska kampanja doprinosi rešavanju tog problema, ali istovremeno blokira proces odlučivanja, jer uplašeni zvaničnici sada prosto ne rade ništa. Aktuelni režim iz političkih razloga podržava preduzeća u državnom vlasništvu, mada bi sa stanovišta rasta produktivnosti i inovacija bilo korisnije dati više prostora privatnom sektoru (i inostranim investitorima). Trampovski populizam ugrožava otvorena tržišta na koja Kina izvozi. I tome kao da nema kraja.

Goldman Sachs procenjuje da su šanse za finansijsku krizu u Kini 2017. godine 25%, a sledeće godine čak 50%. Ali šta to tačno znači? Da li će se ekonomija suočiti sa stvarnim rizikom sloma koji bi uzdrmao čitavo društvo, ili će to biti stagnacija u japanskom stilu, ili samo usporavanje rasta? Pored dugačkog spiska očekivanih ekonomskih izazova, tu je i impresivna lista faktora koji pozitivno utiču na razvoj kineske ekonomije. Kao zemlja u kojoj je sloboda govora ograničena, Kina možda nema inovativnost jedne Silicijumske doline, ali ostaje neprevaziđena u razvoju inovacija, u njihovom kopiranju i usavršavanju. Aplikacija Weixin-WeChat je nastala kao kopija WhatsAppa, a danas je bolja od originala.

Vadeći debitnu karticu u gradu u kojem se plaćanje pomoću smart telefona praktično podrazumeva, osećao sam se kao rođak iz provincije. U gradu je u isto vreme bio Tim Cook, šef Applea, da bi najboljima među kineskim inovatorima ponudio gomilu novca i mesto u kineskoj verziji prodavnice Apple aplikacija.

Perspektive politizovane kineske ekonomije nisu važne samo za stanovnike Kine i opšte stanje svetske ekonomije. Kineski politički sistem uživa relativno nizak nivo proceduralne legitimnosti, za razliku od zapadnih demokratija koje prihvataju ono što jedan kineski kolumnista opisuje kao „nepredvidivost“ izbornog procesa. Ako legitimnost koju je osigurao ekonomski uspeh počne da se osipa, Kina će verovatno morati da se osloni na drugi ključni izvor podrške: nacionalizam. U najgorem slučaju, očekuje nas kineska verzija putinizma, uz primenu represije u zemlji i hibridnu agresiju van nje.

Imajući u vidu nepredvidivo ponašanje američkog predsednika, kao i niz kriznih tačaka – nuklearni program Severne Koreje, Tajvan i Južno kinesko i Jugoistočno kinesko more – koje mogu dovesti do sukoba SAD i američkih saveznika s jedne i nastajuće azijske supersile s druge stranje, zaključak je jasan. Unutrašnja dinamika jedinstvenog političkog eksperimenta u Kini važna je ne samo za one koje imaju interese u ovoj zemlji, već za svakoga ko razmišlja o mogućem ratu i šansama za mir u današnjem svetu.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net