Šta su stvarni ciljevi Rusije u Siriji

Povezani članci

• Humanitarno primirje u Sudanu produženo za 72 sata
• Izvještaj: Policija krši prava Afroamerikanaca
• Turska u gospodarskoj krizi: Predsjednik bez plana
• Makron kritikovao Trampa zbog povlačenja iz sporazuma o klimi
• Novi migrantski val i stara razjedinjenost Evrope
• Šta bi rekao Lawrence od Arabije?

Ruska pomoć nametnula pitanje: Šta je Zapad tokom ovih godina učinio da efikasno pomogne svojim miljenicima u Siriji?

Piše: Boško Jakšić-Al Jazeera

Moć ratnog vazduhoplovstva im je približno jednaka, krstareće rakete su podjednako precizne i razorne, pa pomalo zbunjujuće deluje predviđanje pojedinih analitičara da će Rusi posle kratke vojne kampanje u Siriji uspeti u onome što Amerikanci i koalicija koju prevode bez većih uspeha pokušavaju već duže od godinu dana.

Ne, ne radi se o uništavanju Islamske države čiji samoproglašeni kalifat kontroliše više od polovine sirijske teritorije. Vazdušni udari Rusa neće dokrajčiti džihadiste, što je nominalni povod akcije Kremlja, ali će promeniti tok borbi unutar Sirije – u korist predsednika Bashara al-Assada.

Zapad je iznenađen jer je po svemu sudeći ponovo potcenio do koje je mere Rusija strateški odlučna da brani opstanak režima koji je u središtu njenih geostrateških i geopolitičkih interesa, na izvorištima i putu nafte. Naivno je pomisliti da bi Rusija olako prepustila svoj jedini izlaz na Mediteran. Vladimir Putin se ponaša po istoj matrici kao i u slučaju ukrajinske krize.

Rastući pritisak sa četiri strane

Potvrđuju se racionalna predviđanja da je paralelni, svakako ne manje važan cilj Moskve – koja je uoči pokretanja vazdušne kampanje za Siriju poslala avione, helikoptere, tenkove i ojačani bataljon mornaričke pešadije – spasavanje režima u Damasku koji poslednjih meseci trpi poraze na raznim frontovima i kontroliše tek oko 25 odsto sirijske teritorije.

Sirijska armija, koja pati od hronične nestašice regruta, je pod rastućim pritiskom sa četiri strane. Prvo, tu je Islamska država, najopasnija grupacija od svih, koja kontroliše polovinu teritorije i operiše po severnim, centralnim i istočnim delovima zemlje.

Stvorena je i nova pobunjenička koalicija poznata kao Jaish al-Fatah, Armija osvajanja, koja ima snažnu podršku Turske, Katara i Saudijske Arabije. Uz ovu koaliciju bori se i Jabhat al-Nusra, Front Nusra, blizak al-Qaedi, čije položaje Rusi bombarduju procenjujući da su u ovom trenutku opasniji po Assada od Islamske države.

Islamisti i salafisti imaju još jednu koaliciju, Ahrar ash-Sham, Islamski pokret slobodnih ljudi Levanta. Konačno, tu je i Južni front koji ima podršku SAD i Jordana jer se radi o “umerenim” pobunjenicima.

Šta uopšte znače “umereni” islamisti? Zar kao bliskoistočne lučonoše “ljudskih prava i demokratije” nisu opisivana i Muslimanska braća u Egiptu koji su danas zabranjeni i proganjani? Isti bumerang koji se vratio u Egiptu preti i Siriji, ali opsednut idejom rušenja Assada Zapad to ne želi da vidi.

Pripadnici Islamske države osvojili su značajno uporište režima u drevnom gradu Palmyra u centralnom delu zemlje i kontrolišu kompletnu državnu granicu, osim dela koji se graniči sa Libanom gde centralna vlast ima pomoć šiitskih Hezbollaha koje finansira Iran.

Poslednjih meseci Front Nusra je gotovo potpuno potisnuo snage regularne armije iz severozapadne provincije Idlib, dok je Južni front, koji broji više od 35.000 boraca, ostvario prodore na teritoriji duž granice sa Jordanom.

Ruska intervencija nesumnjivo utiče na tok vojnih operacija na sirijskoj teritoriji gde snage režima i raznih pobunjeničkih grupa ne uspevaju da u vojnom smislu naruše status quo građanskog rata koji je izazvao pogibiju više od 250,000 ljudi i izbegličku tragediju biblijskih razmera.

Velika ofanziva vladinih trupa koje imaju rusku podršku iz vazduha, potvrđuje da bi ratna sreća mogla da se okrene protiv Assadovih protivnika.

Kupovina vremena

Kratkoročno, Rusi prvo žele da uklone pretnje sirijskoj armiji. Analiza dosadašnje ruske kampanje ukazuje da neposredno treba očekivati intenziviranje borbi u provinciji Idlib i oko gradova Aleppo, Homs i Hama gde Assadova armija želi da povrati izgubljene pozicije. Ruske bombe i rakete trebalo bi tome da doprinesu.

Srednjeročno, projektovani cilj Moskve je da se kupi vreme kako bi Assad mogao da konsoliduje položaje koje očekuje da povrati. Time bi se oslabila vojna i politička pozicija pobunjenika, stvorila situacija da su Islamska država ili Front Nusra jedina alternativa Assadu – što bi trebalo da legitimizuje snage režima kao deo koalicije protiv Islamske države.

Ideja predsednika Putina je da po političkom pejsažu Sirije iscrta jasnu demarkacionu liniju. Na jednoj strani je legitimni režim u Damsku i oni koji mu se pridruže, na drugoj su “teroristi”, svi oni koji se bore protiv Assada..

Putin je zato lansirao tezu da bi pobunjenici trebalo da udruže snage sa Assadovom armijom u suprotstavljanju islamistima. On kaže da takvu ideju podržava francuski predsednik Francois Hollande, što je samo delimično tačno jer dvojicu lidera razdvaja vreme: Rus bi da se to dogodi dok je Assad na vlasti, dok Francuz takav scenario očekuje tek pošto Assad bude uklonjen.

Sudbina sirijskog predsednika tako i dalje ostaje ključna tačka razlaza Zapada i Rusije ne samo na diplomatskom planu, već i na terenu sirijskog ratišta. Lideri FSA odmah su odbacili bilo kakvu pomisao da bi ova ideja mogla da se ostvari.

“Pre nego što bi se zajedno sa sirijskom armijom suprotstavili Daeshu, onaj ko je doveo Daesh u Siriju – sirijski režim – mora da odgovara”, kaže koristeći arapski akronim za Islamsku državu jedan od vojnih komandanata FSA sa juga Sirije, Bashar al-Zoubi.
Takav negativan stav dugoročno odgovara Moskvi koja se predstavlja kao lider borbe protiv islamista, kao razumna sila koja postavlja prioritete: prvo Daesh, posle treba videti šta će biti sa Assadom kao nesumnjivo manjim zlom.

“Rusi intervenišu svom silinom i oružjem, što može da promeni tok borbi”, smatra Younes Shasho, član Saveta revolucionara Salaheddina iz grada Aleppo izražavajući bojazan da će time biti sprečeno napredovanje pobunjenika. “Na duži rok, Assad bi mogao da pobedi”.

Amerikanci, zatečeni prvom ofanzivnom akcijom Moske van granica Rusije od vremena raspada SSSR-a, od početka sumnjiče Putina da je njegov pravi cilj zaštita Assadovog režima a ne uništavanje Islamske države.

Predsednik Barack Obama intervenciju kritikuje kao grešku Moskve. “Putin je morao da krene na Siriju ne zbog snage već zbog slabosti jer njegov klijent, Assad, propada”.

Američki sekretar za odbranu Ashton Carter predviđa da Rusi uskoro neće moći da izbegnu žrtve svoje kampanje koja se intenzivira.

“To će imati posledice po Rusiju koja s pravom strahuje od napada”, rekao je Carter na briselskom sastanku ministara odbrane NATO posvećenom sirijskoj krizi.

Strateški koridor

Koncentrisana kampanja propagandnog rata propraćena je i ocenama da su Rusi sasvim nepotrebno gađali krstarećim raketama. Zapadni eksperti kažu da su za postavljene ciljeve sasvim dovoljni savremeni avioni SU-34 ili stariji SU-24 M2, ali da su Rusi iz marketinških razloga želeli da u svet pošalju spektakularne snimke noćnih lansiranja projektila koji prelaze 1,500 kilometara.

Iako Rusija saopštava da je 26 krstarećih raketa ispaljenih sa brodova u Kaspijskom moru imalo za cilj položaje ISIS-a, protivnici režima u Damasku tvrde da su oni glavna meta.

Ovakve spekulacije potvrđuje i raspored ruskih meta koje su koncentrisane na područja u kojima su Assadove snage izgubile uporišta.

Radi se o strateškom koridoru koji ide od Damaska do sredozemnih luka Latakija i Tartus, štaba sadašnjih ruskih operacija i oblasti pretežno naseljene Alavitima, šiitskom sektom kojoj pripadaju porodica Assada i značajan deo vladajuće sirijske elite.

“Napadnute su grupe koje najviše zavise od Amerikanaca. Rusi lažu kada kažu da napadaju Daesh”, kaže Hussein Azizi, komandant FSA u podeljenom gradu Aleppo koji stalno nadleću ruski dronovi.

Washington procenjuje da 90 odsto ruskih napada nema za cilj džihadiste. Zapadni izvori navode primer napada na Kafr Nabl, mesto u provinciji Idlib gde su ruske bombe pogodile štab FSA. “Došli su da spasu Assada… da unište sve Assadove neprijatelje”, citira The Christian Science Monitor jednog stanovnika ovog grada.

Po ruskoj doktrini svi koji se bore protiv legitimnog režima u Damasku su “teroristi”, bez obzira da li imaju podršku SAD, Turske, Saudijske Arabije, Katara ili Jordana. Moskva se zato mnogo i ne trudi da prikrije da su svi oni ruska meta, ali odlučno demantuju da ne gađaju položaje Islamske države, njihove komandne centre i depoe municije.

Otvorena ruska pomoć Assadu izbacuje na površinu pitanje: šta je Zapad tokom ovih godina učinio da efikasno pomogne svojim miljenicima u Siriji? Mnogo reči, malo konkretnog. Ništa se suštinski ni sada nije promenilo. Sem retoričke kritike, Amerikanci manje-više nemo posmatraju rusku intervenciju.

“Region se raspada, države doživljavaju kolaps, a Rusi su spremni da intervenišu da zaštite svoje interese i utvrde sopstvenu moć, a Sjedinjene Države nisu”, smatra Andrew Tabler, ekspert za arapski svet sa washingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku. “Te zemlje žele samopouzdanje i doslednost, a to nisu našle kod Obamine administracije. Čak i ako ne podržavate šta Rusi rade u Siriji, ljudi ih cene jer su spremni da stave glavu u torbu, kao i vojnike”.

Ništa neobično da u Iraku ruskog predsednika posle intervencije slave kao “Putina šiita”. Tako šef Kremlja uspeva da se pozicionira i kao zaštitnik manjina u regionu. Islamska država je sektaške podele dovela do nivoa neviđenih u istoriji savremenog Bliskog istoka.

Izgubljena vjera u Zapad

Značajan broj hrišćana, Yazida, ismailita, Druza, šiita i Alavita umnogome je izgubio veru u odlučnost Zapada da ih zaštiti.
Istovremeno, sirijski teatar operacija Moskvi omogućava da se bori protiv radikalnih islamista čija vehabistička i salafistička ideologija ozbiljno prete Rusiji.

Rusija je dobila šansu da preoblikuju regionalni poredak stvari koji ne mora da bude stvaran samo po zapadnom ili sunitskom modelu. Kada brani Assada, Putin brani svoju strategiju stvaranja novih sfera ruskog uticaja na Bliskom istoku.

Ruska akcija ojačala je i akcije Irana u regionu. Teheran godinama finansijski i vojno podržava Assadovu vlast, zajedno sa libanskim šiitskim Hezbollasima koji takođe imaju podršku Irana. Putinova strateška vizija poklapa se sa strateškim željama Irana o “šiitskom polumesecu” od Teherana, preko Bagdada do Damaska i Bejruta. Nije neobično da su iranske vlasti snažno lobirale za rusku vojnu akciju.

Napredovanje sunitske Islamske države i drugih radikalnih sunitskih grupa po Siriji bio je i zbog ovoga jak razlog za rusku vojnu intervenciju koja će imati dalekosežne posledice po čitav Bliski istok.

Izvesno je da se, utvrđujući svoje pozicije u Siriji, Rusija na velika vrata vratila na Bliski istok. Rusija je Zapadu deo problema, ali nesumnjivo se nametnula kao deo rešenja sirijske krize koji Zapad neće moći da ignoriše. Sa ili bez Assada, Zapad će ubuduće morati da kontaktira Moskvu oko bilo kakvog rešenja sirijskog konflikta. To je upravo ono što je Vladimir Putin hteo.