Salman Ruždi u kulturnim ratovima

Povezani članci

• Borba Džastina Trudoa za politički opstanak
• Iznad Francuske se srušio Airbus, 148 poginulih
• Biden u Kijevu: Podrška vlastima Ukrajine
• Teheran i Rijad uspostavljaju ‘direktan dijalog’
• Island objavio povlačenje kandidature za EU
• Preminula Madeleine Albright, nekadašnja američka državna tajnica

Foto: Predrag Trokicić

Brutalni napad na pisca Salmana Ruždija tokom predavanja u Čautaukvi u državi Njujork izazvao je poplavu reakcija tipičnih za zapadne liberale. Adam Gopnik je u New Yorkeru osudio dugotrajnu „terorističku“ pretnju „liberalnoj civilizaciji“ služeći se retorikom administracije Džordža V. Buša (mada čak ni policija ovaj napad nije povezala sa terorizmom). Grejem Vud je u članku za Atlantic književne kritičare proglasio saučesnicima u pokušaju ubistva pisca, dok je Bernar Anri-Levi u predvidivoj tiradi protiv fanatizma pozvao u „kampanju“ koja će Ruždiju „osigurati“ Nobelovu nagradu za književnost. Pridružio mu se i urednik New Yorkera Dejvid Remnik (6.2.2023. povodom objavljivanja Ruždijeve nove knjige „Grad pobede“ objavljen je Remnikov tekst o tome i razgovor s piscem). Zaista je neverovatan ovaj napad decenijama posle otvaranja sezone lova na Ruždija, ali još je neverovatnije to što su reakcije na njega iste kao pre 30 godina.

Glavna karakteristika indignacije liberala zbog ugrožene slobode govora je dogmatsko odbacivanje istorije. Umesto da brižljivo analiziraju date (dakle promenjive) okolnosti, oni podležu stereotipima i glasinama i proglašavaju metafizički sukob verskog fanatizma i liberalne tolerancije za univerzalnu pojavu.

U njihovim analizama je upadljivo odsustvo konteksta. Uzalud ćete tražiti razlike u odnosu na prvobitne proteste posle objavljivanja Satanskih stihova u septembru 1988. i poziva Ajatolaha Homeinija na ubistvo Salmana Ruždija nekoliko meseci kasnije, u februaru 1989. Verovatno je zbog toga bez odgovora ostalo osnovno istorijsko pitanje: kako je objavljivanje Ruždijevog romana postalo globalni geopolitički fenomen koji je doveo do poziva na njegovo ubistvo.

Uzalud ćete tragati i za osnovnim znanjima i informacijama o muslimanskoj pravnoj istoriji i kulturi, čije bi površno poznavanje promenilo naše razumevanje ovog slučaja. Komentatori uporno koriste pogrešnu terminologiju kada Homeinijevu objavu nazivaju fatwa. Washington Post je još pre 25 godina objasnio da je to zapravo bio hukm. (Fatwa je odgovor verskog autoriteta na hipotetičko pitanje i nema snagu zakona, dok je hukm dekret šefa države i intervencija vlasti.) Zapadni mediji (a ne Iran) su insistirali na tome da je proglašena fatwa, što je tipično brkanje politike i vere (upravo ono za šta liberali optužuju muslimanske fanatike).

Pored toga, liberalna fantazija o neprekidnoj borbi između fanatizma i tolerancije ne doprinosi razumevanju konkretnih argumenata protiv Ruždija, u kojima je više reč o svetovnom nego o verskom ogrešenju. Ruždijev napadač je Amerikanac rođen u Kaliforniji koji je živeo u Nju Džerziju i očigledno bio uveren da napadom na Ruždija brani islam, iako njegova motivacija ima više zajedničkog sa njemu bliskijom kulturom nasilja u Americi. Po svemu sudeći bio je opsednut jednom marginalijom koja odavno ne zanima sunite, a nema veći značaj ni u šiitskom Iranu. Ako zanemarimo izvesno likovanje zvaničnog Teherana i mestimičnu podršku ovom napadu na društvenim mrežama, muslimane sveta generalno ne zanima slučaj Ruždi. Pisac je s pravom smatrao da mu više ne preti nikakva sistemska opasnost.

U svom tom banalnom propagiranju slobode govora najviše smeta antiislamistička retorika, uprkos radikalnom smanjenju građanskih sloboda u SAD (Amerikanaca i još više onih koji to nisu) i u svim zapadnim zemljama posle napada 11. septembra 2001. U ime rata protiv terorizma sproveden je lov na Džulijana Asanža, Edvarda Snoudena i Čelsi Mening. Takve reakcije na izazov globalnog islama, započete slučajem Ruždi na samom kraju Hladnog rata, same po sebi su ozbiljna pretnja slobodi i ne mogu se pravdati niti objasniti površnim suprotstavljanjem fanatizma i tolerancije.

***

Prva stvar koju primećujemo u vezi sa slučajem Ruždi je da on nema mnogo veze sa teologijom. Mada islamska tradicija zaista zabranjuje vređanje svetih figura, o tome se povodom ovog slučaja do danas retko govorilo. Prvi protesti protiv Satanskih stihova, koji su izbili među muslimanima južnoazijskog porekla u Britaniji i odatle prešli u Indiju i Pakistan, služili su se kolonijalnim rečnikom iz 19. veka, ugrađenim u indijski krivični zakonik iz 1860. Taj svetovni dokument, nastao s namerom da se Britancima omogući upravljanje verski raznovrsnim društvom, nije priznavao svetogrđe i umesto toga je predviđao kaznu za vređanje verskih osećanja. Upravo ta južnoazijska terminologija o povređenim osećanjima vernika u svim religijama, a ne istinska vera u jednu od njih, globalizovana je u aferi Ruždi.

Muslimanski protesti i nasilje zbog vređanja Muhameda prvi put su izbili u kolonijalnoj Indiji sredinom 19. veka. Oni su po svoj prilici bili povezani sa stvaranjem tržišta u oblasti izdavaštva zahvaljujući masovnoj cirkulaciji koju je omogućila štamparska presa. Drugim rečima, nije bila posredi tradicionalna rasprava među teolozima, već su protesti izbili zbog odštampanih priča o Muhamedu koje su se, pored toga što im je nedostajao teološki okvir, obraćale široj publici. Objavljivanje priča je pravdano pozivanjem na slobodu govora, koja je i sama bila oblikovana po uzoru na slobodno tržište utoliko što je tržište shvatala kao mesto na kome prava vrednost, bilo ekonomska ili religijska, izranja uz pomoć bezlične potpore nevidljive ruke tržišta. S obzirom na nedostupnost političkih sloboda u kolonijalnim društvima, muslimanski demonstranti uzeli su tržište za poprište svojih operacija. Prihvativši njegov nereligijski karakter, izneli su protekcionistički argument tako što su zatražili da njihova povređena osećanja budu priznata na isti način na koji je zakon protiv klevete priznavao, i kažnjavao, druge vrste uvredljivog govora u britanskom pravosudnom sistemu.

Naslov Ruždijevog romana „Satanski stihovi“ odnosi se na sporni incident iz Muhamedovog života, kada je on nakratko pristao na kompromis sa politeističkim suparnicima prihvativši njihove boginje kao posrednice u komunikaciji sa bogom. Ali Muhamed je ubrzo objavio da su ti stihovi u Kuranu rezultat satanskog uplitanja. Da li satana može da se uplete u božije poslove – to je zaista teološko pitanje i Ruždi je sjajno iskoristio tu anegdotu kao povod za razmišljanje o značaju književnog stvaranja i autorstva. Indikativno je da se pritužbe na Ruždija nikada nisu odnosile na njegovu upotrebu teologije. Njegove muslimanske kritičare zanimala je samo sekvenca sna, u kojoj žene u javnoj kući nose imena Prorokovih žena.

Zašto je teološka debata iz 19. veka odjednom bila shvaćena kao uvreda Muhameda? Modernizacija islama u kolonijalnom dobu značila je njegovu racionalizaciju, a posledica je bila uklanjanje mnogih Prorokovih nadljudskih moći, što ga je učinilo savršenim, mada smrtnim bićem. Vernici su počeli da shvataju Muhameda kao uzornog oca, muža i državnika i da se sa njim poistovećuju. Za razliku od boga koji je zadržao svoju onostranost, sa kojim se ljudi ne mogu poistovećivati i koga ne mogu uvrediti, Prorok sa ljudskim osobinama postao je osetljiv na sve što ljudi tumače kao uvredu. Dakle, muslimani mogu da se uvrede. U toj stvari teologija je mogla da igra samo posrednu ulogu, koja se može uporediti s onim što hrišćani nazivaju skrnavljenjem. Setimo se da je jedan od zahteva britanskih muslimanskih demonstranata 1988. bio to da njihova svetilišta budu obuhvaćena britanskim zakonom o skrnavljenju, koji se dotad odnosio samo na anglikansku crkvu.

Muslimanski demonstranti nisu predlagali alternativu liberalizmu, kao što to ne rade ni danas, već su sve vreme samo želeli da mu se priključe. Oni su tražili protekcionističke mere na tržištu ideja, koje su uobličene u skladu sa zakonom o kleveti ili se pozivaju na hrišćanski pojam svetogrđa. Njihov gnev nije izazvao liberalizam već njegova hipokrizija, u smislu da njihov gnev nije bio uvažen. Oni su takođe pokazali kako izgledaju nasilne posledice neregulisanog tržišta. Gubljenje samokontrole, kako se definiše muslimanski gnev, zapravo samo odražava nedostatak kontrole na tržištu ideja. Teško da je posredi velika metafizička bitka između fanatizma i tolerancije kakvu komentatori izmišljaju od 1989: taj sukob se mora shvatiti kao sukob unutar samog liberalizma. U odsustvu teološkog okvira, nasilje Muhamedovih branilaca čak se može opisati kao poraz samog jezika. U Pakistanu je tek nedavno taj liberalni vokabular dopunjen islamskim teološkim kategorijama kao što su apostaza i mučeništvo da bi se opravdalo nasilje protiv onih koji su navodno uvredili Muhameda, što je puka posledica nadmetanja između rivalskih muslimanskih grupa za kontrolu tržišta na kome je Prorok postao roba.

***

Ruždi i njegov roman postali su sporedni za muslimansku debatu nakon što je Homeini zakoračio u kontroverzu i od toga 1989. napravio geopolitičko pitanje. To je važna godina. Afera Ruždi se pojavila na kraju Hladnog rata, u vreme raspada velikog narativa o bipolarnom sukobu. Kulturna i identitetska pitanja su stupila u prvi plan u novim oblicima nacionalizma i religije i u obnovljenim političkim i kulturnim sukobima u vezi sa rasom, rodom i seksualnošću. Drugim rečima, globalizacija protesta u odbranu Muhameda odvijala se na pozadini američkih kulturnih ratova koji su se pojavili krajem 80-ih godina prošlog veka i povratka antagonizama koje je artikulisao Samjuel Hantington u eseju Sudar civilizacija, koji je kasnije prerastao u knjigu i postao bestseler.

Ako ostavimo po strani partije i ideologije Hladnog rata koje su bile usmerene na državu i okrenemo se politici društva, videćemo da je kulturne ratove omogućilo neoliberalno brisanje razlike između države i društva. Podvrgavanje oba domena logici tržišta imalo je za posledicu rasejavanje konflikta između pojedinaca i grupa. U jednom slučaju, iz nemoguće teologije se iznedrilo nasilje, a u drugom je nemoguća politika proizvela nove oblike društvene discipline izvan države. Kult „uvređenosti“, protiv koga grme autori kao što je Grejem Vud, nije simptom neke posebne političke orijentacije, leve ili desne. Taj kult je proizvod neoliberalizma.

Afera Ruždi je ukazala na udruživanje postkolonijalnog narativa sa neoliberalnim, a i jednim i drugim dominira usredsređenost na marketizovane društvene odnose i povređena osećanja. Gorka je ironija to što je Ruždijev pokušaj da u Satanskim stihovima dâ glas imigrantskim životima i iskustvu u Britaniji, ostvaren u obliku protesta protiv te knjige gde su muslimani prvi put dobili javnu platformu. Bio je to pomak s rase i nacionalnosti ka religiji kao onome što definiše imigrantski identitet.

Homeini je odmahnuo rukom na kulturne ratove i prvi pretvorio aferu Ruždi u političko pitanje. Ima se utisak da je on težio da učvrsti svoj autoritet među sunitskim muslimanima posle iransko-iračkog rata braneći Proroka, koji za šiitske muslimane ima manju ulogu – da najavi Imama Alija. Ajatolah je ranije odbacio muslimanske pritužbe na Ruždija kao skretanje pažnje sa važnih stvari, ali je promenio mišljenje kada je izvestan broj onih koji su u Pakistanu protestovali protiv romana pokosila policijska vatra. Daleko brojniji od zlosrećnih prevodilaca i izdavača Satanskih stihova koje su ubili ili napali Ruždijevi neprijatelji, ti ljudi se u zapadnim komentarima retko pominju, a nikada sa žaljenjem. Pretpostavlja se da su oni bili fanatici pa je njihova smrt, za koju se niko ne smatra krivim, kolateralna šteta u borbi za slobodu izražavanja. Kada je izgovorio svoju presudu Ruždiju, Homeini ne samo što je smrt tih ljudi shvatio ozbiljno, već je prvi put zapretio da će jednakom merom odgovoriti na nekažnjivost zapadnih zemalja za ubijanje ili tolerisanje ubijanja civila na drugim mestima.

Sam Ruždi kao da je zamenio mesta sa sopstvenim likovima. Poput onih ličnosti koje se u njegovom romanu pretvaraju u životinje zbog rasističkih percepcija, on je u očima mnogih muslimana postao demon. Obrnuto, liberalni branioci pretvorili su ga u simbol tolerancije, pa čak i zapadne civilizacije – i ta simbolička uloga u metafizičkoj bici verovatno je povećala opasnost koja mu je pretila. Kao Mahund u Satanskim stihovima, Ruždi je pokušao da nađe kompromis sa neprijateljima tako što se odrekao svoje knjige i izjavio da je dobar musliman. Ali kao što se dogodilo i proroku u romanu, to nije pokolebalo veru njegovih obožavalaca. Tako je Ruždi bio prinuđen da živi životom ličnosti koju je, kao što kažu optužbe protiv njega, teško uvredio.

Osuđen bilo kao liberalni prorok ili kao religijski demon, Ruždi je postao gorostasna ličnost, pisac poznatiji po udarcu sudbine koji ga je zadesio nego po svojim književnim delima. Taj udarac sudbine ga je naveo da prihvati neka nesrećna gledišta, između ostalog da podrži rat protiv terorizma. Ali Ruždi je samo čovek, baš kao što je to i Muhamed.

U međuvremenu se pisac vratio u raniju verziju sebe i govori protiv proganjanja manjina, uključujući i muslimane iz njegove rodne Indije, koji su među prvima zabranili Satanske stihove. Takvoj duhovnoj velikodušnosti možemo se samo diviti i nadajmo se da će se Ruždi brzo oporaviti – ne najmanje zato da bi nastavio da bude globalni predstavnik slobode savesti i izražavanja. Pretvaranje pisca u žrtvu metafizičkog sukoba između tolerancije i fanatizma umanjuje njegov doprinos, jer je zasnovano na lažnom tumačenju afere Ruždi i moderne istorije raznih pretnji slobodi govora, koja bi se morala tumačiti obuhvatnije i povezanije.

Na kraju, ovde zapravo postoje dve debate: jedna je o geopolitici i ponašanju liberalnih država, a druga o društvenom identitetu i borbi za kulturno uvažavanje. Bilo bi dobro da se odupremo neoliberalnom pritisku da ih spojimo, kome je i Homeini podlegao na svoj način. Mada se čini da je svaka za sebe tvrd orah, i jedna i druga mogu biti rešene pod uslovom da se bavimo svakom zasebno. Političku debatu treba voditi ne insistiranjem na zapadnim vrednostima i civilizaciji, što se u ostatku sveta već dugo smatra hipokrizijom, već diplomatskim pristupom stvarnim pitanjima o kojima je tu reč. Takav angažman iziskuje vođenje računa o istorijskim okolnostima, a ne njihovo ideološko ukidanje. Što se pak tiče društvene debate o vređanju verskih, rasnih, seksualnih i drugih identiteta, treba odbaciti neoliberalne kulturne ratove – u kojima je islam najveća od nekoliko uvređenih grupa, ali i najveća među grupama koje vređaju druge – u ime vizije društva uzdignutog iznad marketizovanog nadmetanja u uvređenosti.

Kao što dobro znamo iz primera savremene Amerike, narušeni društveni odnosi na liberalnom zapadu moraju se ponovo izgraditi. Ali taj zadatak iziskuje da ozbiljno analiziramo složene kontroverze koje ih narušavaju, umesto što se oslanjamo na banalnu i istorijski netačnu suprotnost između fanatizma i tolerancije.

Autor je profesor indijske istorije i direktor Centra za azijske studije na Oksfordu. Napisao je knjige „The Terrorist in Search of Humanity: Militant Islam / Terorista u potrazi za čovečanstvom: militantni islam“ i „Global Politics and Muslim Zion: Pakistan as a Political Idea / Globalna politika i muslimanski Sion: Pakistan kao politička ideja“.

Faisal Devji, Boston Review, 14.09.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net