Rusi preuzimaju inicijativu u Siriji

Povezani članci

• Turska policija uhitila 30 osoba u velikoj protuislamističkoj akciji
• Monsunske kiše u Pakistanu i Indiji: Više od 300 mrtvih, spašeno gotovo 15 tisuća osoba
• Milioni Amerikanaca ponovo u riziku da ostanu bez krova nad glavom
• Migranti umiru slučajno
• Uređivanje Fejsbuka – od psihičkih trauma do političkih pitanja
• U Indiji ubijeno najmanje 18 maoističkih pobunjenika

Bliski istok je danas žrtva konflikata koji se vode pod simbolom borbe protiv terorizma

Piše: Boško Jakšić

Bliski istok plaćao je visoku cenu sukoba svetskih velesila u vremenima Hladnog rata, nije bolje prolazio ni u eri detanta, a danas je žrtva konflikata koji se vode pod simbolom borbe protiv terorizma.

Rastuće pretnje Islamske države, pre svega u Siriji, potvrđuju da se Washington lagano miri sa činjenicom da nije jedini bliskoistočni broker, pa Moskva događaje koristi da bi povratila status sile koja ne krije ambiciju da bude nezaobilazni akter svih globalnih zbivanja.

Pojačana ruska aktivnost u Siriji iskaz je duboke zabrinutosti Kremlja da je njegov dugogodišnji saveznik, sirijski predsednik Bashar al-Assad, suočen sa kolapsom, a predsednik Vladimir Putin istovremeno se nada da bi zajednička borba protiv ekstremista mogla da poboljša ruske odnose sa Zapadom ozbiljno narušene krizom u Ukrajini.

Iran strahuje da bi Sirija mogla da potpadne pod kontrolu pobunjenika koji imaju podršku Zapada, Turske i njegovog najvećeg rivala – Saudijske Arabije”

Uprkos desetinama hiljada naleta i bombardovanja ciljeva Islamske države po Iraku i Siriji, koalicija koju predvode SAD ne uspeva da nanese ozbiljnije udarce islamistima. Zapad pokazuje znake da je umoran od statusa quo i vakuuma moći na Bliskom istoku, dok šef ruske diplomatije Sergei Lavrov takve okolnosti koristi da svetske sile pozove da pomognu regularnoj sirijskoj armiji koju opisuje kao najefikasniju silu u borbi protiv Islamske države.

Koordinacija napada

Očito je da prodor islamista, koji kontrolišu više od 50 odsto sirijske teritorije, dodatno otvara prostor ruskom angažmanu. Američki sekretar za odbranu Ashton Carter nedavno je svom ruskom kolegi Sergeju Šojguu predložio saradnju u koordinaciji vazdušnih udara na položaje Islamske države (ISIS).

Da li to znači da je jačanje uloge Rusije u regionu na neki način dogovoreno? Arapski list Al Hayat procenjuje da SAD i ne žele da predvode borbu protiv ISIS-a. “Američki predsednik razmišlja o tome da li zaista treba da bude uvučen u sirijsku krizu. On to već godinama pokušava da izbegne. Zato je sasvim moguće da će podržavati rusku borbu protiv ISIS-a – dokle god Putin od SAD-a ne bude tražio da uvaže i njegovu alijansu sa al-Assadom”.

Rusija je rešena da zaštiti pristup pomorskoj bazi u Tartusu, jedinu na Mediteranu van teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza. Isporuka tenkova T-90, 15 haubica, 35 oklopnih transportera i prisustvo oko 200 pripadnika ruske pomorske pešadije potvrđuje da je Moskva veoma ozbiljna. Sve to možda je tek početak snažnijeg ruskog vojnog prisustva u regionu.

Strahovanja Irana

Mimo toga, drugi najveći Assadov saveznik, Iran, strahuje da bi Sirija mogla da potpadne pod kontrolu pobunjenika koji imaju podršku Zapada, Turske i njegovog najvećeg rivala – Saudijske Arabije. Teheran je odgovorio produžavajući Damasku kreditnu liniju vrednu milijardu dolara.

Imajući u vidu nepredvidljiv razvoj odnosa snaga u regionu, nije neobično da je izraelski premijer Benjamin Netanyahu otputovao za Moskvu da bi se na licu mesta upoznao sa budućim političkim angažmanom Rusije u regionu i da bi pokušao da domaćine uveri da treba da utiču na Iran i libanski šiitski Hezbollah da promene odnos prema Izraelu.

Netanyahu, koji je svojom tvrdom pozicijom prema mirovnim pregovorima sa Palestincima i protivljenjem nuklearnom sporazumu sa Iranom udaljio Izrael od njegovog najvećeg saveznika, SAD, je u razgovorima sa Putinom pokušao da osigura taktičke i strateške interese jevrejske države.

Taktički, da bi se sprečila eskalacija opšteg rasula i eventualna direktna rusko-izraelska konfrontacija, Putin i Netanyahu su se dogovorili o načinima da se izbegne sukob njihovih snaga na sirijskom poligonu i oko njega. Politička i vojna koordinacija treba da spreči opasne situacije, recimo da se ruski i izraelski borbeni avioni slučajno sukobe samo zbog običnog nesporazuma.

Situacija je sada složenija jer ruski eksperti upravljaju sistemom protivvazdušne odbrane SA-22 koje je Sirija kupila od Rusije, ali i novijim sistemima. Dogovoreno je da svako mora da zna kakvi su planovi druge strane.

Strateški, Izrael ne krije zabrinutost da bi rusko oružje moglo da završi u pogrešnim rukama. Kao što je deo zapadnih isporuka oružja i opreme pobunjenicima protiv Assada dospeo do džihadističkih grupa bliskih al-Qaedi ili popunio arsenale Islamske države. Ovo se pre svega odnosi na mogućnost da ruski sistemi preko Irana stignu do Hezbollaha.

Dileme Izraela

Tokom godina sirijskog građanskog rata izraelski političari nisu mogli da se dogovore da li im više odgovara haos koji bi nastao padom Assadovog režima i očekivano strateško slabljenje Irana, ili relativna stabilnost ukoliko tzv. “đavo koga poznajemo” ostane na vlasti.

Iako desničari na vlasti u Izraelu pripadaju onima koji su izbegavali da se glasno izjasne oko Assadovog pada, Netanyahu ne može da bude spokojan zbog ruske vojne eskalacije koja bi mogla da ugrozi izraelske vojne operacije protiv vojnih isporuka Siriji koje dolaze iz Irana ili Hezbollaha koji su sve više angažovani u odbrani Assadovog režima.

Netanyahu otputovao za Moskvu da bi se na licu mesta upoznao sa budućim političkim angažmanom Rusije u regionu i da bi pokušao da domaćine uveri da treba da utiču na Iran i libanski šiitski Hezbollah da promene odnos prema Izraelu.”

Dogovor iz Moskve trebalo bi da ukine izraelsku dilemu: šta uraditi ukoliko Sirijci krenu da isporučuju rakete Hezbollahu u blizini lokacija na kojima se nalaze Rusi? Uspostavljeni su izraelsko-ruski mehanizmi koordinacije koji otklanjaju takvu opasnost.

“To komplikuje realnost. Potencijalno Izraelu ograničava slobodu akcije”, smatra Ehud Eiran, profesor političkih nauka sa univerziteta u Haifi. “Ključno pitanje je da li to ograničava Izrael ili ne. Izrael Liban i Siriju vidi kao područja po kojima može slobodno da dejstvuje”.

Rusija diktira

Izrael je od 2006, kada je bombardovao sirijski nuklearni reaktor, prihvatio politiku otvorenih intervencija protiv bilo čega što se proglasi kao opasnost od režima u Damasku. Putin je, kako se izveštava, pokušao da smiri gosta iz Izraela rekavši da će ruske akcije biti “odgovorne”, ali to ne znači da će Moskva prihvatiti izraelske unilateralne akcije.

“U suštini, Rusija diktira i poručuje ‘tamo su naši vojnici, rakete i avioni. Ne uplićite se’”, procenjuje Moshe Maoz, ekspert za Siriju pri Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, koji smatra da je novi dijalog sa Moskvom “strateška greška” Izraela.

Još od vremena Sovjetskog Saveza Izrael nije imao potencijalno neprijateljsku silu tako blizu svojim granicama kao danas. Iako Moskva više ne podržava koaliciju arapskih država u direktnoj konfrontaciji sa Izraelom, realan je strah da snažno prisustvo Rusije u Siriji može da ojača šiitske snage u regionu iza kojih stoji Iran.

Izraelski analitičari ni na ovu temu nemaju zajednički stav.

Eyal Zisser, ekspert za Siriju sa univerziteta u Tel Avivu, procenjuje da je dogovor iz Moskve dobar i da Izraelu donosi taktičke prednosti jer će se izbeći sukobi sa izraelskim neprijateljima koji operišu po Siriji. “Rusi su jedini koji razgovaraju sa svim silama. Važno je da držimo otvorene kanale i izbegnemo eskalaciju”.

Sve to znači da Putinovi i Netanyahuovi osmesi pred kamerama u Kremlju mogu da zavaraju. U Tel Avivu ne zaboravljaju da se Moskva oglušila o ranija obećanja data Izraelu i da je počela sa isporukama savremenih protivvazdušnih sistema S300 Iranu.

Najava izraelskog premijera da će Izrael i Rusija koordinirati vojne akcije u Siriji izazvala je zabrinutost na Bliskom istoku, tim veću imajući u vidu da su Moskva i Washington potpuno svesni operacija druge strane u ratom rastrzanoj zemlji.

Od kako je 2011. izbio građanski rat, SAD i Rusija uporno ponavljaju da žele mirno rešenje i prekid krvoprolića koje je odnelo 230.000 života, četiri miliona Sirijaca nateralo na beg u susedne zemlje, osam miliona raselilo po zemlji a od nedavno i izazvalo izbegličku krizu po Evropi razmera kakve nisu viđene od ratova na Balkanu 1990-ih.

Nove mape

Netanyahuova izjava potvrđuje međutim da se u Siriji dodatno zakuvava mini-rat sa sve većim brojem stranih faktora. Ćutanje Irana, koji čeka političke, ekonomske i finansijske benefite, dodatno doprinosi opštoj nelagodi. Sve ukazuje da se iscrtavaju nove mape regiona u opštoj dezintegraciji, mape koje ponajmanje odgovaraju stanovnicima Bliskog istoka.

Dodatnu neizvesnost unosi činjenica da se događaji konstantno kreću cik-cak linijom. SAD su prvo podigle medijsku buru zbog prisustva ruskih aviona u Siriji, isporuka oružja i slanja svog vojnog personala koji treba da pomogne režimu predsednika al-Assada, da bi se potom državni sekretar John Kerry pozvao na vojne eksperte i saopštio da su ruske vojne aktivnosti u Siriji odbrambeno-zaštitnog karaktera. Konfrontaciona retorika začas se zameni apelom Rusiji i Iranu da pomognu u okončanju četvorogodišnjeg konflikta.

Ključna tačka sporenja nije, međutim, otklonjena. Administracija predsednika Baracka Obame uspela je da se odupre pozivima na direktnu vojnu intervenciju u Siriji posle – prilično neubedljivih – izveštaja da režimske trupe koriste bojne otrove.

Obama je tada bio optužen da je prekršio obećanje da će se vojno angažovati ukoliko Assadove snage pređu “crvenu liniju” i da je neodlučan, pa je oštrinu morao da potraži na drugoj strani: zahtevu da sirijski rais napusti položaj pre bilo kakvih mirovnih pregovora vlasti i opozicije i planiranja buduće tranzicione vlade.

Assad je “deo problema”, uporno insistiraju Turska i Saudijska Arabija, zemlje čiji lideri obaranje sirijskog predsednika doživljavaju kao lični trijumf. Kada im se Obama pridruži opaskom da podrška Moskve Assadu samo pomaže da se regrutuje još više islamista, otvara se direktna linija konfrontacije sa Rusima i Irancima koji procenjuju da je Assad “deo rešenja” i da je njegova sudbina od sekundarne važnosti u poređenju sa borbom protiv džihadista Islamske države.

Putinova Rusija, koja svoje fizičko prisustvo u Siriji čuva kao jedinu oazu uticaja u regionu, za to vreme ojačava sopstvene pozicije. Jane’s Intelligence Review izveštava o priprema za podizanje dva nova vojna kompleksa za prihvat ruskih snaga severno od sirijskog grada Latakija, sredozemnog uporišta šiitske sekte Alavita kojoj pripadaju Assad i vodeća elita u Damasku.

Produženje konflikta

Satelitski snimci ukazuju da je Rusija već rasporedila četiri borbena aviona Su-30SM, po dvanaest Su-25 i Su-24M i šest borbenih helikoptera Ka-52. Da li je to znak da je Kremlj po svaku cenu spreman da brani svog sirijskog saveznika?

Ili se radi o pritisku na emisara UN za Siriju, Steffana de Misturu, koji pokušava da obnovi mirovne pregovore i okupi predstavnike raznih frakcija zemlje po kojoj ratuju najmanje četiri formacije: regularna armija, pobunjenici koji imaju podršku Zapada, Front Nusra kao filijala al-Qaeda i pripadnici Islamske države.

Retorika koja stiže sa ključnih adresa – SAD, Izraela, Rusije i Irana – umesto mirnog rešenja ipak nagoveštava produžavanje konflikta, još krvoprolića, očajnih izbeglica i opšte nestabilnosti.

Umesto grotesknih diplomatskih okupljanja po hotelima sa pet zvezdica, svetske i regionalne sile morale bi da pokažu neuporedivo viši stepen odgovornosti za sukobe kojima su doprinele, neko manje neko više. Vreme je da ljudi Bliskog istoka prestanu da budu pioni na regionalnoj šahovskoj tabli.

Al Jazeera