Zbog sličnih razloga nedavno je morao da odstupi sa vlasti u Boliviji Evo Morales, kao prvi predsednik iz redova Indijanaca starosedelaca.
Doduše, u Brazilu je kontra trend, tačnije deo građana je nezadovoljan politikom desničarskog populističkog predsednika Žaira Bolsonara – koji je došao na vlast nakon dva levičarska šefa države – pre svega zbog eksploatacije Amazona.
I Čile potresa nezadovoljstvo građana, bez obzira što je ekonomski najuspešnija zemlja na kontinentu, ali su neoliberalne politike dovele do najvećeg socijalnog raslojavanja u Latinskoj Americi.
Stoga je povećanje karti za metro od četiri odsto bio dovoljan okidač da na ulice najpre izađu studenti, a onda i drugi građani, ali uglavnom pripadnici srednje klase, a ne i najsiromašniji.
U Ekvadoru se protestovalo zbog ukidanja subvencija za gorivo.
Populisti bez rešenja za krizu
Zajedničko za sve ove situacije da su populističke politike raznih boja ugrozile ekonomski rast iako su upravo oni kritikovali mere štednje za koje se naročito zalaže nemačka kancelarka Angela Merkel. Tako je u Libanu otvarano samo tri hiljade novih radnih mesta godišnje, a bilo je potrebno 20 hiljada.
Ekonomski rast u SAD, kojim se predsednik Donald Tramp hvali, počeo je da usporava sa zaoštravanjem trgovinskog rata, pre svega sa Kinom. Zato su lideri obe zemlje na putu dogovora, uvideviši kakve bi mogle biti pogubne posledice ukoliko nastave trvenja.
Istovremeno, u Pakistanu je zbog politike visokih poreza populističkog premijera Imrana Kana – prodaja automobila pala za 39 odsto u poslednjem kvartalu, prenosi “Njujork tajms”.
Zbog toga, kako navodi Farid Zakarija (Fareed Zakaria), Međunarodni monetarni fond uviđa da svetska ekonomija “sinhronizovana usporava” i raste “najsporijim tempom od izbijanja globalne finansijske krize (2008)”.
Drugi zajednički imenitelj populističkih političara je korupcija. Primer za to je Trampov pokušaj da po principu “usluga za uslugu” privoli ukrajinske vlasti da istraže njegovog političkog rivala, koristeći kao polugu vojnu pomoć ovoj zemlji.
Doskorašnji libanski premijer Sad Hariri je, pak, dao 16 miliona dolara poznatoj južnoafričkoj manekenki sa kojom je bio u romantičnoj vezi, dok građani sve teže žive.
Žilavost populizma
U međuvremenu, iako populističke partije u Evropi nisu ostvarile značajnije uspehe u odnosu na prethodne godine, ipak su pokazale žilavost.
Tako su na izborima za Evropski parlament ostvarile manje više isti rezultat kao i na prethodnim 2014. No, po prvi put se desilo da dve ključne grupacije – narodnjaci i socijalisti nemaju većinu čak ni kada se udruže.
Međutim, novina je uspon liberala i zelenih koji su popunili taj prazan prostor, učinivši političku scenu složenijom ali i uravnoteženijom.
Doduše, činjenica je da populisti ne moraju nužno da dođu na vlast da bi diktirali agendu, što pokazuje zauzimanje mnogo rigidnijeg stava evropskih vlada prema migrantima nakon početnog entuzijazma da ih prime. Razlog za tu promenu politike je žestoka reakcija populističkih snaga čija je popularnost rasla zbog ovog pitanja.
Istina, populisti su ostvarili odlične rezultate u Mađarskoj, Francuskoj i Italiji.
Međutim, kada je Mateo Salvini, lider populističke Lige i ministar unutrašnjih poslova Italije, želeo da izazove vanredne parlamentarne izbore u zemlji u nastojanju da kapitalizuje prethodni uspeh, bivši koalicioni partner Pokret pet zvezdica i levičarska Demokratska stranka neočekivano su napravile dogovor, uprkos razlikama, tako da je Salvini umesto da postane premijer morao da se preseli u opoziciju.
I mađarski populistički premijer Viktor Orban je nakon velikog uspeha na izborima za Evropski parlament doživeo šok na lokalnom izborima na kojima je opozicija pobedila u 79 opština od 200, a osvojila je vlast i u Budimpešti.
To sve ukazuje na fluidnost i nestabilnost političke situacije, da su uzdrmane etablirane političke strukture, ali da alternative koje se nude nisu održive zbog čega je neizvestan put u budućnost, sa mnogo otvorenih opcija.
Bregzit kao pobeda populizma
Ubedljiva pobeda britanskih konzervativaca na nedavnim parlamentarnim izborima je ujedno i pobeda populističke politike započete na referendumu pre tri i po godine na kome je podržan Bregzit. Njihov lider i premijer Boris Džonson je u kampanji u velikoj meri oponašao Trampovu taktiku, mada je nastojao da se distancira od njega.
Naime, Džonsonov slogan “Oslobodimo britanski potencijal” je domaća varijanta Trampove krilatice “učinimo Ameriku ponovo velikom”.
Uspeo je da pobedi i u pojedinim uporištima laburista uverivši deo radničke klase u svoju varijantu ekonomskog populizma, odnosno da je zaštitnik njihovih interesa od “otuđenih centara moći u Briselu”.
Naime, za razliku od laburista koji su bili tradicionalni zastupnici ekonomskih interesa radničke klase – njoj je bitna i zaštita nacionalnih interesa i identiteta, a na tom terenu Džonsonovi torijevci su uverljivi.
Kako ističe indijski mislilac Pankraj Mišra (Mishra), dok je ljupki osmeh glumca Hjua (Hugh) Granta reklamirao čari engleske porodice, njena dragocena srebrnina je rasprodata.
“U procesu nezabeleženom ni u jednoj velikoj zapadnoj zemlji, mnogi veliki simboli nacionalne moći, prestiža i glamura – Britiš Stil (British Steel), Rols Rojs (Rolls-Royce), Aston Martin, Bentli (Bentley), Jaguar, Debenhams…– nestali su ili prešli u ruke vanbritanskog kapitala od 80-ih godina do danas,” podseća Mišra i dodaje da je u septembru kompanija Tomas Kuk (Thomas Cook), čiji je klijent bio i Čerčič (Churchill), postala nesolventna, ostavivši na cedilu mnoge klijente van zemlje, te primorala vladu da se upusti u najveću civilnu operaciju spasavanja posle Denkerka 1940, tačnije evakuacije više od 300 hiljada britanskih i francuskih vojnika koji su se povlačili pred naletom Hitlerovih snaga.
“Ništa kao izvesna doza beskompromisnog Bregzita ne može tako očvrsnuti nacionalni duh i telo za energičan uspon do sunčanih visova nove imperije…Za razliku od kolebljivaca, on (Džonson) sebe predstavlja kao spasioca engleske jedinstvene sudbine,” zaključuje Mišra.
Kampanja torijevaca je vođena na lažnim premisama i obećanjima. Stoga su, prema pisanju “Indipendenta” (The Independent), ovo bili prvi “postistiniti” izbori, sa opasnošću da u budućnosti to postane norma.
Naime, Džonson je tvrdio da ne želi vanredne parlamentarne izbore, ali ih je priželjkivao od trenutka kada je postalo lider konzervativaca u julu. Procenio je da mu najviše odgovaraju neposredno uoči okončanja Bregzita 31. januara, a onda je u kampanji tvrdio da je parlament blokirao izlazak Velike Britanije iz EU, i samim tim volju naroda na referendumu 2016.
“To je bio čisti Tramp: narod nasuprot establišmenta…na (ovim) izborima tipa ’mi’ protiv ‘njih’ uočen je isti sirovi populizam koji je pomogao bloku koji je vodio kampanju za izlazak da pobedi na referendumu 2016,” navodi “Indipendent”.
Kako ističe Rajan Šorthaus (Ryan Shorthouse), šef liberalnog konzervativnog instituta “Brajt Blu” (Bright Blue), malo je verovatno da će se Džonson svrstati uz liberatijance, koji se zalažu za tržišni fundamentalizam, niti uz rivalske centrističke grupe.
“Ne mislim da će biti intelektualne konzistentnosti u Borisovoj vladi. Jedino će se fokusirati na pobedu a onda zadržavanje podrške radničke klase…On je oportunista. Usmeriće se na stranu gde je najveća verovatnoća da će politički profitirati. Duboko u srcu, on je verovatno osoba koja najviše brine kako da osvoji vlast,” smatra Šorthaus.
Dakle, slogani “Dovršimo Bregzit” i “Povratimo kontrolu” su pomogli u dobijanju izbora i povlačenju prvog koraka u izlasku iz EU 31. januara.
Međutim, iako je Džonson progurao i meru da nema produženja pregovora o trgovinskom sporazumu nakon decembra 2020, stručnjaci upozoravaju da je reč o veoma složenom procesu koji može da potraje i tri godine sa neizvesnim posledicama po britansku ekonomiju čija je produktivnost već opala do pet odsto.
Na ovo primeru se pokazuje validnost stava nekadašnjeg francuskog političara Edgara Pizanija (Pisanija) koji je desetak godina bez Bregzita kazao da demokratijama ne prete toliko diktature koliko gubljenje njene sopstvene “genijalnosti”, zato što u njoj politički spektakl postaje sve značajniji od argumenata.
Trampov ekonomski i kulturni populizam
Tri godine nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, rasprava o uzrocima njegove pobede sada se usmerava na pitanje da li ima šansi da osvoji i drugi mandat 2020.
Kako ističe Bobi Džindal (Bobby Jindal), bivši guverner Luizijane i nekadašnji takmac za predsedničku kandidaturu republikanaca, mnogi birači doživljavaju tradicionalne republikance kao ekonomsku elitu koja ne mari previše za interese radnika, a demokrate kao kulturnu elitu koja ne deli njihov patriotizam i pogled na svet.
To znači da demokrate zbog svog kulturnog liberalizma otuđuju od sebe populističke patriote, a republikanci to čine fokusiranjem na slobodnu trgovinu i profit korporacija.
Stoga je Tramp pridobio njihovo poverenje populističkom porukom u kojoj je spojena i kulturna i ekonomska komponenta, zbog čega je uspeo da pridobije i deo pristalica Bernija Sandersa i Baraka Obame – što tradicionalnim republikancima ne bi pošlo za rukom, ocenjuje Dejvid Lionhard (David Leonhardt) u “Njujork tajmsu”.
On ističe da u Trampovom nastupu ima dosta nekonzistentnosti između njegove populističke retorike i politike koja ide u prilog elitama, ali pošto vešto igra na kartu da većina birača naginje levo kada je reč o ekonomiji, ali da su im veoma važna i identitetska pitanja – na šta demokratski kandidati još uvek nemaju uverljiv odgovor – to čini realnim šanse aktuelnog predsednika SAD da dobije i drugi mandat
Demokratski despotizam
Još je Aristotel uočio kako despotija, za razliku od tiranije, počiva na dobrovoljnom potčinjavanju građana vlastima, a što je u 19 veku Tokvil uobličio u pojam demokratskog despotizma.
U knjizi “Postedmokratija”, objavljenoj 2004, Kolin Krauč (Colin Crouch) tvrdi da je prošao “demokratski trenutak”, kojim se u SAD označava period uoči Drugog svetskog rata, a u Evropi nakon njega. To, po Krauču, znači da se razvijene zemlje bliže stadijumu “postdemokratije”, kojeg, zapravo, karakterišu mnoge pred-demokratske osobine, uključujući i populizam.
Stoga je Džon Kin (John Keane), profesor Univerziteta u Sidneju, u nedavnom intervjuu za RSE opisao populizam kao “autoimunu bolest demokratije”, jer se hrani uz pomoć demokratskih institucija. Zato smo, po njegovim rečima, svedoci “marša” novih despota u 21. veku, kojih, osim tradicionalno na Istoku, sada ima i na Zapadu.
Da li je moguć novi društveni ugovor?
Očito je da je svet u velikom previranju i da su svi scenariji u igri. Nesumnjive su manjkavosti liberalne globalizacije, što izaziva veliko nezadovoljstvo i pothranjuje populizam, ali je, takođe, belodano da ni on nije održiva alternativa, već dodatno destabilizuje situaciju.
Zbog toga jača gnev na svim stranama – kako populista tako i protiv populističkih režima, Zanimljivo je da su svi ti protesti uglavnom bez lidera.
O fenomenu protesta bez vođe kao instrumenta za transformaciju demokratije u 21. veku je pisao Pjer Rozanvalon (Pierre Rosanvallon) Pjer u knjizi “Kontra-demokratija: Politika u vremenu nepoverenja” (Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust).
On smatra da ne treba očekivati političare koji se zalažu za dugoročne vizije, a građani će utvrditi svoj suverenitet kao moć nepristajanja, odnosno da će stupati na scenu samo da odbace određene mere ili raskrinkaju pojedine političare.
S jedne strane, odsustvo lidera na ovim protestima može biti dobro jer se smanjuje rizik da neko izneveri pokret. S druge, pak, problem je što zahteve sa demonstracija neko treba da artikuliše u konzistentan program efektivno političko delovanje.
U svakom slučaju, političkim liderima predstoji nimalo lak zadatak da, kako ističe Dejvid Bruk, napiše novi društveni ugovor kojim će biti ponešto dobiti i obrazovana urbana srednja klasa i siromašniji pripadnici radničke klase.
Srednja klasa želi zaštitu demokratskih sloboda i života u pluralističkom društvu, a radnička klasa, koja podržava populiste, da prosperira u modernoj ekonomiji te da se poštuje njen doprinos nacionalnom projektu.
Prepoznaje li se negde neko ko bi mogao ponuditi novi društveni ugovor ili je to opsena?