Prvi totalni rat

Povezani članci

• Iz makedonske stranke VMRO-DPMNE izbačeni poslanici koji su glasali za ustavne promjene
• UN: Moguće iskorijeniti AIDS do 2030. godine
• Velikoj Britaniji preti nova politička kriza s planom za nezavisnost Škotske
• Borba protiv terorizma: Obama šalje svoje stručnjake u BiH i još 14 zemalja
• Napad na policijsku stanicu u Atini
• Prosvjedi u SAD: oko 3.000 ljudi okupilo se na Times Squareu

Nemački pisac Wilhelm R. Lamszus objavio je 1912. popularni roman Ljudska klanica.U ovim „slikama predstojećeg rata“, kako je glasio podnaslov, Lamszus sablasnim rečima predskazuje iznenadnu metarmofozu kapitalističkih fabrika u mašine masovnog razaranja. „Izgleda kao da je smrt bacila svoju kosu u staro gvožđe i postala industrijalac. Prešlo se sa malih na velika postrojenja. Nekada viteška smrt ili časna vojnička smrt, sada industrijska smrt! Tehničari i mehaničari vode nas ka smrti. Kao igle i dugmad, danas se proizvode bogalji i leševi.“

Lamszus ovde iznosi stavove široko rasprostranjene u radničkom pokretu. Umesto klasičnog kabinetskog rata na ograničenom prostoru, strahovalo se od dugog iscrpljujućeg rata, koji će pratiti do tada neviđeno nasilje. Socijalista i Marxov prijatelj, Friedrich Engels još 1888. prognozira da će se u nekom budućem ratu „poubijati 10 miliona vojnika“. August Bebel, centalna ličnost nemačke socijaldemokratije sa početka 20. veka, 1893. u Rajhstagu izjavljuje „da kada posle izbijanja rata dođe do masovnog pokolja, onda ćete moja gospodo shvatiti da ste stvorili nešto što će možda razoriti celo društvo“. Englesova i Bebelova predviđanja su se obistinila.

***

Vodeći ljudi u vojsci su se takođe pripremali za dug i po obimu razaranja potpuno nepredvidiv rat. Britanski vojni ministar Horatio Herbert Kitchener pretpostavljao je da bi vojno odmeravanje snaga dobila ona sila kojoj bi preostala poslednja borbena divizija. Šef nemačkog generalštaba Helmuth von Moltke izjavljuje dan pre početka rata „da su samo neki svesni obima, trajanja i ishoda ovog rata“.

Uprkos tome kod većine savremenika u leto 1914. preovladava iluzija o kratkom ratu, koji će biti gotov najkasnije do božića, „over by Christmas“, kako se govorilo u Engleskoj.

„Julska kriza, koja je usledila posle atentata u Sarajevu, može se tumačiti kao multilateralna interakcija pet autonomnih i ravnopravnih aktera (Nemačka, Austrougarska, Francuska, Rusija i Velika Britanija)“, smatra Christopher Clark u svojoj knjizi Mesečari. Nesigurnost i netransparentnost tokom julske krize pokazali su se kao prevelik teret za ove protagoniste. Njihove odluke su poizašle iz mešavine straha, očekivanja i interesa, pri čemu su zanemarivali rizike svojih poteza. „Bili su budni, ali slepi, mučeni košmarima, ali nesposobni da prepoznaju silinu užasa koje će uskoro osloboditi u svet.“

Elite nisu bile u stanju da sagledaju širu sliku. Posle samo nekoliko meseci su doslovno ispucali svu municiju. „Municijska kriza“ koja je nastupila kod svih zaraćenih strana u jesen 1914, dokaz je nadmenosti i brzopletosti donosilaca odluka.

Zaključak da su tadašnje velike sile usled niza nesrećnih događaja skliznule u rat, što u svojim memoarima tvrdi britanski premijer Lloyd George, izostavlja one faktore koji su povećali opasnost od izbijanja rata: imperijalističke ambicije, politiku ubrzanog naoružavanja, socijaldarvinističku kritiku liberalizma i demokratije i kult naroda i nacije. Zaoštravanju napetosti doprineo je i zaokret vojnih planera ka ofanzivnom ratu i preventivnim akcijama, dok su pretnje ratom postale uobičajeno sredstvo spoljne politike.

***

Sa druge strane, u liberalnim, levičarskim i pacifističkim krugovima istrajavala je vera u nemogućnost velikog rata. „Tamo gde govori novac, ćute topovi“, bila je formula strastvenih pristalica slobodne trgovine. Publicista Ralph Norman Angell u svojoj uticajnoj knjizi Velika iluzija iz 1919. objašnjava „da je imperijalizam doživeo finansijski fijasko. Kapitaliste posvećene maksimizaciji profita ne zanimaju ovi gubitaši koji služe isključivo državnom prestižu i slavi“.

Kao stroga tajna čuvana je i činjenica da je britanski admiralitet planirao globalni ekonomski i finansijski rat, kojim bi se finansijski „udavili i izgladneli“ Nemačka i njeni saveznici. Nove istorijske studije pokazuju da su krajem 19. veka važni predstavnici privatne ekonomije očekivali izbijanje rata i da su bili duboko umešani u ratne pripreme.

Uobičajeni istorijski narativ, koji polazi od „konstantno rastućeg kauzalnog pritiska“ u pravcu izbijanja rata, danas se čini zastarelim. Prvi svetski rat nije bio logična posledica razvoja događaja, niti je bio neizbežan.

Međutim, postojalo je nešto što bismo mogli nazvati „privlačnost rata“, koja je uvećavala verovatnoću da do njega i dođe. Samo izbijanje rata imalo je u sebi određenu dozu slučajnosti. Međutim, slučaj pogoduje onima koji su već spremni. Upravo su Nemačka, sa svojim opsesijama da je opkoljena i istovremenom željom za „potvrdom statusa svetske sile“, i Austrougarska, koja je nameravala da ratom „umiri“ svog nacionalističkog rivala Srbiju, značajno doprinele početku rata.

***

Objave rata nikoga nisu iznenadile. Predugo su čuvane u fiokama. Zato su tako drastična bila međusobna pripisivanja krivice. Na dan nemačke mobilizacije, 1. avgusta 1914, komandant nemačke mornarice Georg Alexander von Müller u svom dnevniku je zapisao: „Raspoloženje na vrhuncu. Vlada je uspela da nas predstavi kao žrtve.“

Činjenica da je stanovništvo dočekalo početak rata u potpunom zanosu, rezultat je pre svega ratne propagande. Prvi svetski rat bio je medijski rat. Oblikovanje javnog mnjenja i cenzura postaju centralni elementi vođenja rata.

„Posle izbijanja rata dolazi do zaoštravanja njegovih protivrečnosti“, piše Herfried Münkler citirajući čuvenu rečenicu pruskog generala Carla von Clausewitza. Nemački planovi o brzoj pobedi na Zapadu i prebacivanju svih snaga na istočni front u borbu protiv Rusije propali su još u septembru 1914. Brzi rat se pretvorio u pozicioni, koji je tokom „duge 1915.“ pokazao svoj razorni potencijal novim oružjem, upotrebom bojnih otrova, zločinima nad civilnim stanovništvom i brutalnošću okupatorskih režima.

Iskustvo besmisla – saznanje da je reč o ratu koji ne rešava, već samo stvara nove probleme, iskristalisalo se već tokom prve ratne godine. „Ne znamo za šta se borimo“, objašnjavao je 1917. glavni organizator nemačke ratne ekonomije Walter Rathenau.

Odgovor na gubitak smisla i kontrole trebalo je da ponudi sve snažnija ideologija. Zadatak efikasnih propagandnih mašina bio je „proizvodnja smisla rata“. Anonimna mehanizacija smrti pripisuje se neprijatelju, dok se u sopstvenom taboru veličaju tradicionalne vrednosti poput drugarstva i patriotizma. Sve zaraćene strane su tvrdile da brane prosvetiteljske vrednosti, kulturu i civilizaciju, od mračnih sila varvarstva.

Ova manihejska podvojenost ratnog iskustva bila je idealni mentalni pokretač ratne propagande koja je vojnike i stanovništvo držala u potpunom kolektivnom zanosu, sve do trenutka kada su nacionalni konsenzus, što važi naročito za Nemačku, zamenili štrajkovi, pobune, demonstracije i revolucionarna previranja. Rasprava vođena među francuskim istoričarima o tome da li je rat trajao tako dugo zbog dobrovoljne podrške ratnim naporima od strane nacionalnog kolektiviteta (teza o konsezusu) ili usled prisile i cenzure (teza o prinudi), bledi pred dokazima o državnoj propagandnoj mašineriji.

***

Sintagma „totalni rat“ odnosi se na ovaj ključni momenat državne propagande, ali pre svega na sveobuhvatnu mobilizaciju svih raspoloživih ekonomskih resursa i na stvaranje pravog „ratnog društva“.

Tokom rata je 65 miliona ljudi bilo pod oružjem, a gotovo deset miliona njih nije preživelo. Tome treba pridodati oko 10 miliona ubijenih civila i 20 miliona ranjenika. Ekonomski istoričari su izračunali da su razvijenije ekonomije pokušavale da mobilišu više ljudi, materijala i kapitala za ratne svrhe. Time je odnos snaga između vojnih saveza postajao sve asimetričniji.

Centralne sile (Nemačka, Austrougarska i saveznici) nisu mogle da pariraju silama Antante (Francuskoj, Rusiji, Velikoj Britaniji, a od aprila 1917. i SAD) po broju stanovnika i vojnika, niti po veličini kontrolisanih teritorija i društvenom bruto proizvodu. Što se tiče novih ratnih tehnologija, sile Antante su raspolagale sa dvostruko više mitraljeza i aviona i gotovo stostruko više tenkova.

Sam pojam „totalni rat“ je semantički opterećen. General Erich Ludendorff objavio je 1935. knjigu pod istim naslovom, u kojoj veliča „predstojeći rat“ kao „uzvišeni izraz narodne volje za životom i rasne svesti“.

Ludendorff iznosi antisemitske teorije zavere, odbacujući sve „naddržavne sile“ (Jevreje i katoličku crkvu). On čezne za „odbrambenom silom koja je ukorenjena u duhovno ujedinjenom narodu“. Ovu čudovišnu ekstremno desničarsku narodnu ideologiju možemo razumeti kao izraz nasilnih uobrazilja, koje su Ludendorffa opsedale još 1916. kada je zajedno sa kasnijim predsednikom Nemačke Paulom von Hindenburgom pokušao da stavi čitavo društvo pod državno-vojnu kontrolu.

Fantazma „totalnog rata“ doživljava svoj klimaks 18. februara 1943. Tada nemački ministar propagande Joseph Goebbels u Berlinskoj palati sportova uzvikuje, „Želite li totalni rat?“, i dodaje – „Želite li da bude totalniji i radikalniji nego što to danas možemo da zamislimo?“ Frenetični aplauz i oduševljeni uzvici podrške iz mase bili su fenomen Gebelsove totalizacije društva.

***

Istoričari su „totalni rat“ otrgli od ekstremno desnih narodnih teoretičara, antisemita i nacionalsocijalizma i iznova ga definisali kao koncept za analizu gubljenja svih ograničenja u vođenju rata. On pored totalne mobilizacije ljudi i materijala uključuje i totalizaciju ratnih ciljeva i metoda i zahtev države za apsolutnom kontrolom.

Ako pogledmo istoriju ovog pojma, primetićemo njegovu dvostruku primenu u Francuskoj 1917. kao „guerre totale“ / „totalni rat“ i „guerre intégrale“ / „integralni rat“. George Clémenceau, koji krajem rata postaje francuski premijer po drugi put, pod „integralnim ratom“ podrazumeva apsolutni prioritet i maksimalne ratne napore. On izjavljuje: „ništa osim rata“.

U istorijskoj nauci je sporno da li je do totalizacije rata došlo po njegovom početku kada su se odmah dogodili brutalni zločini nad civilima i radikalizacija ratnih planova za potpuno uništenje neprijatelja i da li je totalizacija postala dominantna 1915. kada su otpočele iscrpljujuće borbe i pokrenut propagandni aparat ili je ta faza počela tek 1917?

Sa druge strane, istoričari se slažu da je neograničeni rat oslobodio do tada nezamislivo nasilje i da se „domaći front“¹ stopio sa prvim borbenim linijama, označivši time ulazak čitavog društva u rat. Zato je potrebno iznova naglašavati proces „totalnog rata“.

Ovaj proces vodio je ka globalnom ratu. Može se reći da su raniji ratovi (Rat za austrijsko nasleđe 1740-1748, Sedmogodišnji rat 1756-1763 i Američka revolucija 1775-1783), a naročito „Francuski ratovi“ 1792-1815 imali svetsku, interkontinentalnu dimenziju. Međutim, 1914. je novo to što se kolonije integrišu u ratne napore. Ovde je od samog početka reč o globalnom pomorskom i ekonomskom ratu. Iz kolonija su dolazili vojnici, radna snaga, sirovine i proizvodi, a sve više regionalnih sukoba se povezivalo sa „velikim ratom“.

Od ove globalnosti treba razlikovati pojam „svetskog rata“, koji je u upotrebi još od 19. veka. On je u Nemačkoj isprva predstavljao pandan pojmovima „svetska sila“ i „svetska hegemonija“. Korišten je simbolički i bio je u osnovi evrocentrično koncipiran. Njegova upotreba se povećava od 1911, a njegovo značenje se proširuje, paralelno sa prelazom jednog još uvek evropskog rata u globalni sukob.

Prvi svetski rat može se opisati kao prvi pravi globalni rat u istoriji, koji je istovremeno imao sve karakteristike totalnog rata. Ovo ideološko-ekonomsko zaoštravanje i geografska ekspanzija znatno su nadmašeni u Drugom svetskom ratu.

***

Numerisanje ova dva rata počelo je 1940. Oznake Prvi i Drugi svetski rat razvijaju se sinhrono sve do 70-ih godina prošlog veka, a onda Prvi svetski rat nestaje u senci Drugog. Smatraju ga „laboratorijom“, probnom fazom za industrijalzaciju rata, za bespoštedni ekonomski rat, za genocid i ratne zločine. Narativ o „prakatastrofi 20. veka“ stvorio je od Prvog svetskog rata samo uvertiru za nacionalsocijalizam, Drugi svetski rat i Holokaust.

Ova teza nagoveštava da je u periodu 1914-1945 vođen drugi „Tridesetogodišnji rat“. Međutim, ona je dovedena u pitanje posmatranjem celokupnog razvoja događaja i „usponom Hitlera na vlast“ koji je bio sve, ali ne i neizbežan. Savremena analiza unutrašnje logike Prvog svetskog rata i porast interesovanja za ovaj sukob rezultat je pre svega činjenice da se on posmatra kroz probleme koji ga približavaju sadašnjosti.

Christopher Clark ispravno primećuje „da su previranja u našem sopstvenom svetu promenila naš pogled na događaje iz 1914“. Fatalno iščekivanje neizbežne evrokrize i morbidna želja za raspadom EU, koje su prizivali nacionalisti svih zemalja, sačinjeni su od istog materijala kao i igra sa „opštom katastrofom“, u koju su se upustili akteri iz 1914. očekujući da će iz toga izvući neku korist. Clark, koji ovaj primer navodi na kraju svoje knjige, protagoniste iz 1914. opisuje kao „naše savremenike“, koji nas upozoravaju na opasnost izlaganja kumulativnoj nesposobnosti.

Literatura

Philipp Blom: „Der taumelnde Kontinent. Europa 1900-1914“. Carl Hanser Verlag. München 2009.

Manfred F. Boemeke, Roger Chickering i Stig Förster (Hrsg.): „Anticipating Total War. The German and American Experiences, 1871-1914“. Cambridge University Press. Cambridge 1999.

Christopher Clark: „Die Schlafwandler. Wie Europa in den Ersten Weltkrieg zog“. DVA. München 2013.

Oliver Janz: „14 – der Grosse Krieg“. Campus Verlag. Frankfurt am Main 2013.

Michael Jeismann: „Propaganda“, u: Gerhard Hirschfeld, Gerd Krumeich i Irina Renz (Hrsg.): „Enzyklopädie Erster Weltkrieg“. Schöningh. Paderborn 2009. Str. 198-209.

Jörn Leonhard: „Die Büchse der Pandora. Geschichte des Ersten Weltkriegs“. Verlag C.H. Beck. München 2014.

Herfried Münkler: „Der grosse Krieg. Die Welt 1914-1918“. Rowohlt. Berlin 2013.

Marc Segesser: „Der Erste Weltkrieg in globaler Perspektive“. Matrix Verlag. Wiesbaden 2010.

Jakob Tanner je profesor novije istorije na Univerzitetu u Cirihu

Die Wochenzeitung

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net