ENG
Postmoderna iluzija
Autor/ica 👤Nils Heisterhagen
Povezani članci
Postmodernizam i njegovi protagonisti sebe vide pre svega kao borce za slobodu. Njihova argumentacija glasi: univerzalizam modernosti i logika opštosti u industrijalizovanim društvima, kako je to nazvao nemački sociolog Andreas Reckwitz, dovešće do normalizacije, standardizacije i sveopšte uravnilovke. Ne samo što će Drugi biti isključen i potlačen, već će na individualnom nivou ta logika opšteg i insistiranje na normalizaciji neizbežno dovesti do ugnjetavanja mnogih ljudi – homoseksualaca, na primer. Prosto nam neće biti dozvoljeno da budemo ono što jesmo. Prosto nećemo bili slobodni. A trebalo bi da svi budemo slobodni da činimo šta god hoćemo.
Tako su se postmodernisti zalagali i borili za načelo da sve može da prođe. Oni su dekonstruisali i preuredili velike društvene narative i onda sami sebi čestitali na tome što su uništili pustaru ugnjetačke opštosti modernizma. Konačno može da počne pravi život. Više nismo svi u istom stroju i ne vičemo složno „da, gospodine“. Ali priznanje drugosti nije značilo samo maksimalno uvećanje slobode za mnoge ljude – homoseksualce, na primer. Uskoro je sve više ljudi zahtevalo individualizaciju i samoostvarenje. Niko više ne mora da stoji u stroju: budi ono što jesi, budi srećan. Tako je naša kultura postajala sve šarenija i boje duge su postale simbol postignuća duge borbe za slobodu.
Zaista je veliko postignuće to što danas u mnogim zapadnim zemljama homoseksualci mogu da zasnuju bračnu zajednicu. Nema sumnje da je zabrana gej braka bila diskriminatorna. Skoro niko na levici to ne bi doveo u pitanje. Naravno da je bilo ispravno ukinuti tu diskriminaciju. Emancipacija je bila dobar i važan korak. Ali ta borba za slobodu bila je zasnovana na pogrešnoj premisi. Postmodernisti odbacuju traganje za istinom i opštim. Tako danas imamo front novih postmodernista na desnici i onih na levici, a i jedni i drugi se bore protiv univerzalizma.
To izaziva velike kolateralne štete, a jedna od njih je Donald Trump. Zaista mislim da je Trumpa omogućio postmoderni relativizam i da je on zahvaljujući tome mogao da postane prvi postmoderni predsednik. Ali zašto i kako? Pogledajmo njegov tvit od 3. januara 2018. Tu je on najavio takmičenje za najkorumpiraniji i najnečasniji medij. A onda je proglasio pobednike. Naravno, to su bili mediji koji po njegovom mišljenju šire lažne vesti: CNN i New York Times. Razmotrimo šta se zapravo dogodilo. Predsednik SAD – zemlje zasnovane na veri u svoju božansku predodređenost i globalnu misiju moralnog lidera – smatra da CNN i New York Times lažu. Pre postmoderne nijedan predsednik ne bi kritikovao medije na takav način. Ali danas sve može da prođe. Dakle, traganje za istinom je ukinuto. Otkad se propovedaju ideja diverziteta i načelo sve može da prođe, takve stvari su moguće. Što nas vraća na New York Times.
New York Times je možda jedna od najboljih dnevnih novina na svetu. Ali on je dugo bio glasilo postmoderne levice i širio repertoar ideja o društvu koji su njeni predstavnici usvojili na najprestižnijim američkim univerzitetima. U Americi je postmoderna faza novinarstva počela 90-ih godina 20. veka, a za to je posebno zaslužan New York Times. U Evropi je to počelo u prvoj deceniji 21. veka. Poruka je glasila: stigao je kraj istorije, kao što je tvrdio Francis Fukuyama. Ostalo je samo da se odgovori na jedno pitanje: ko sam ja? Ljudi su se okrenuli samoostvarivanju. Tako je politika levice postala identitetska, što u stvari i nije prava politika jer je često svodiva na želju pojedinca za izražavanjem. Identitetska politika je oblik narcizma. Ona želi da bude ekspresivna, kao što je rekao njen čuveni kritičar Mark Lilla u intervjuu za nemački nedeljnik Zeit.
Dakle, da li se u doba postmoderne identitetske politike iko istinski čudi tome što narcis nad narcisima Donald Trump sedi u Beloj kući? Ne, u postmodernom dobu Trump je logična posledica narcizma i stava sve može da prođe. Na kraju, politika je postala samo prijatan način nastavljanja statusa kvoa i rasprave o različitim pogledima na svet. Liberalna elita uživa u tome. Trump remeti tu zonu komfora sopstvenom (desnom) identitetskom politikom i uspešnom propagandom svog pristupa: politike za „obične ljude“. Neke od njegovih ciljnih grupa, pored evangelista, čine muškarci i žene koji žive na srednjem zapadu SAD i u takozvanom pojasu rđe (u područjima gde industrija opada i populacija se smanjuje), koji su se uplašili mogućnosti društvenog propadanja ili su videli kako im propadaju prijatelji i susedi.
S druge strane, njegova protivkandidatkinja Hillary Clinton je samu sebe unizila kada je te „obične ljude“ opisala kao „korpu punu bednika“; u isto vreme bivša prva dama Michelle Obama propagirala je hipermoral progresivne postmaterijalističke elite rečima: „Što oni niže padaju, mi se više podižemo“. Hillary Clinton nije bila na visini društveno-ekonomskog jezika i programa svog partijskog protivkandidata Bernieja Sandersa. U stvari, ona je samo zastupala identitetsku politiku stvorivši bizarnu koaliciju antifašista, Volstrita, homoseksualaca, žena, ekoloških i afro-američkih pokreta i – elite iz Silikonske doline.
Njena politička kampanje bila je jedva nešto više od diskusije o pogledima na svet. Zato su se neke Sandersove pristalice uzdržale od glasanja ili glasale za Trumpa. Trumpova pobeda nije posledica njegove lične harizme. On je pobedio zato što Hillary Clinton nije prepoznala znake novog doba. Trump je bio drugačiji i potukao je koaliciju Hillary Clinton sopstvenom desnom identitetskom politikom – u krajnjoj liniji, jednom vrstom postmoderne identitetske politike.
Tokom svog mandata Trump nije samo nastavio zastupanje svoje desne identitetske politike, već ju je uobličio u veliki program. Njegova poreska reforma daleko je više od pukog upravljanja. Ona je izraz pokušaja nekih plutokratskih elita da pretvore SAD u novu feudalnu državu. Ona je perverzni oblik neoliberalizma par excellence. Ali ona jeste prava politika. Politika i program znače da se nešto radi – na primer, da je donet neki zakon. Upravo zato levica mora da prizna gde nas je odveo postmoderni princip sve može da prođe. Njegova posledica je povezivanje nove kulturne levice sa neoliberalizmom, jer su oboje fokusirani na pojedinca.
Time je klasična ekonomska levica saterana u defanzivan položaj autsajdera, jer njena ideja nije bila sloboda pojedinca već carstvo slobode, kako je to nazvao Karl Marx. Čak i stari levičari koji nisu usvojili marksistički pristup smatrali su da je „stvarna sloboda za mnoge a ne samo za nekolicinu“ zajednička pokretačka snaga levog pokreta. Ta istorijsko-filozofska težnja za „obećanom zemljom“ bila je motivacija levice. Kurs stare levice je bio jasan: hajde da se krećemo ka boljem svetu. A ključni termin tu je bio solidarnost.
Posle 1990. ta pokretačka snaga je iscrpljena brbljanjem. U modu su ušli pragmatizam i postideologija. Otad skoro niko nije postavio osnovno pitanje da li naš društveni i politički sistem ima problema. Na pitanje „da li smo na pravom putu?“ obično se odgovaralo potvrdno, sleva i zdesna. Usavršavanje upravljanja je postalo novi cilj. Ništa više. Tako je liberalna i postmoderna identitetska politika postala modus vivendi programa levice.
Nemački magazin Spiegel nedavno je preneo izjavu Trumpovog bivšeg političkog savetnika Stevea Bannona: „Sve dok se demokrati budu držali identitetske politike, imaćemo kontrolu nad njima“. I to je tačno. Sve dok levica bude bila zaljubljena u identitetsku politiku, trampovci svih zemalja će slaviti. Ne želim da omalovažavam identitetsku politiku sve dok ona znači borbu protiv rasizma i predrasuda i dok se zalaže za to da ljudi postanu prosvećeni građani koji će se jedni prema drugima odnositi s poštovanjem, kao ravnopravni, i koji će se prema drugima odnositi kao prema jednako vrednim ljudima s jednakim pravima. Ali to nije suština identitetske politike. Ona se fokusira na identitet pojedinca ili grupe. Jedna anketa među američkim studentima dobro ilustruje ono što hoću da kažem. Nedavno je nemački dnevni list Frankfurter Allgemeine Zeitung izvestio: „Prema novoj anketi Gallupovog instituta i Knightove fondacije, 53 odsto američkih studenata smatra da su različitost i inkluzija važnije od slobode govora.“
Taj oblik identitetske politike podriva ideale prosvećenosti i proizvodi društvo podeljeno na grupe i segmente koji jedni drugima ne veruju i koji ne žele da razgovaraju jedni sa drugima već jedni o drugima. Tako se gubi debata zato što argumenti više nisu zanimljivi. Gotovo svako želi samo da bude ostavljen na miru ili da bude u pravu. A neki žele i jedno i drugo: da ne uvaže argumente drugih, ali da drugi misle isto što i oni. Postmoderna identitetska politika uništila je nenasilnu snagu boljeg argumenta – kao što je filozof Jürgen Habermas jednom nazvao prosvećeni pristup dolaženju do zajedničke istine pomoću argumenata i racionalnog rasuđivanja.
U okviru modusa identitetske politike teško je govoriti i o tome kako da se reaguje na stvarnost, jer ljudi više ne mogu da nađu zajedničko razumevanje stvarnosti. U doba postmodernizma o tome svako može da kaže šta god želi. Sve može da prođe. Trump je najbolji primer. Taj trend je velika greška. Velika greška je bilo i fokusiranje levice na postmodernu identitetsku politiku. I zato treba poslušati Marka Lillu i poručiti levici: pod hitno se saberite.
Foto: Predrag Trokicić
Autor/ica 👤Nils Heisterhagen
