ENG
Poslednja šansa Angele Merkel
Autor/ica 👤JAN-WERNER MÜLLER
Povezani članci
Foto: Slavica Miletić
Sastanak Evropskog saveta održan prošle sedmice zasluženo je opisan kao „samit sudnjeg dana“. Odigrao se u senci ne samo zastrašujućeg zimskog talasa kovida-19 i sve izvesnijeg haotičnog brexita bez sporazuma, već i pod pritiskom pretnji vlada Mađarske i Poljske da će staviti veto na budžet Evropske unije za period 2021-27. i blokirati predloženi fond za oporavak od pandemije, što bi ugrozilo stotine miliona ljudi.
Mađarska i Poljska pokušavaju da blokiraju primenu novog mehanizma „vladavine prava“ koji će onemogućiti da se novac Evropske unije koristi za koruptivne poslove – što je praksa po kojoj je kleptokratski režim mađarskog premijera Viktora Orbána dobro poznat. Kao šef države sa najdužim stažom u EU, nemačka kancelarka Angela Merkel je pokušala da pronađe izlaz pozivajući „sve strane“ da se pripreme „za neku vrstu kompromisa“.
Ali zašto bi Evropska unija prihvatala kompromise u domenu vladavine prava (jedne od temeljnih vrednosti uključenih u Lisabonski sporazum) i zašto bi poreski obveznici u Evropskoj uniji pristajali da se njihovim teško zarađenim novcem bogate autoritarni političari i njihovi prijatelji? Umesto što joj prepuštaju da vodi pregovore o kompromisu, Evropljani bi trebalo da podsete Angelu Merkel da je ovo poslednja prilika da pokaže da joj je zaista stalo do demokratije i vladavine prava.
Uostalom, njena Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i njoj bliska Hrišćansko-socijalna unija Bavarske omogućile su Orbánu da izgradi svoju autokratiju. Ursula von der Leyen, koju je Angela Merkel dovela na mesto predsednice Evropske komisije, nije uspela da zaštiti nezavisnost poljskog sudstva od šovinističke, populističke i sve manje kooperativne vlade pod vođstvom Partije prava i pravde.
Dugo se činilo da je tinjajuća kriza „vladavine prava“ u Evropi prilično apstraktan i ne tako urgentan problem u poređenju sa nekim drugim izazovima sa kojima se Angela Merkel suočavala u svojoj dugoj karijeri, od krize evra, preko izbegličke krize 2015, do aktuelne pandemije, iako je u pitanju kriza koja najdirektnije ugrožava sâmo moralno jezgro Evropske unije, pa i obavljanje mnogih svakodnevnih poslova.
Mada se često karikirano prikazuje kao nekakva distancirana i nezainteresovana superdržava, Evropska unija zapravo veoma blisko sarađuje sa državama članicama na implementaciji EU politika. Što je još važnije, EU funkcioniše pre svega kao pravna zajednica u kojoj nacionalni sudovi vrše funkciju evropskih sudova. Takav aranžman ne može opstati bez uzajamnog poverenja, jer zavisi od spremnosti nacionalnih sudova da priznaju odluke donete pred sudovima drugih zemalja članica. Ako sudstvo padne pod kontrolu autoritarnog režima koji se otvoreno obračunava sa politički nepodobnim sudijama (kao što je slučaj u Poljskoj), ne možemo očekivati da sudovi u drugim državama uvaže arbitrarno donete sudske odluke.
Evropska komisija je „čuvar temeljnih sporazuma“ u koje su ugrađene fundamentalne evropske vrednosti. Ali pokušaji da se poštovanje tih vrednosti nametne u slučajevima njihovog kršenja od strana nekih država članica obično stižu prekasno i nude premalo. Posle niza godina neoprostivog ponašanja Poljske i Mađarske, Komisija i dalje naivno poziva na „dijalog“ i dopušta autokratskim pretendentima da konsoliduju vlast kooptiranjem sudstva i kreiranjem sopstvenih činjenica na terenu.
Zbog nespremnosti Komisije da radi svoj posao, države članice su prinuđene da stvar uzmu u svoje ruke. Zato evropski nalog za hapšenje gubi na značaju, jer sve više zemalja odbija da vrši izručenja Poljskoj, zemlji u kojoj više nema garancija za fer suđenje. Ovog meseca holandski parlament je pozvao holandsku vladu da tuži Poljsku zbog kršenja načela vladavine prava, čime se potencijalno otvara bilateralni spor koji se mogao izbeći da je Komisija obavila svoj deo posla.
U međuvremenu je u nedavno datom intervjuu Orbán optužio Nemačku za „intelektualnu indiferentnost“, tvrdeći da nije sposobna da sagleda širu istorijsku sliku i da je neosetljiva na istorijska iskustva manjih država članica. Orbán je sve postavio naopako: ako je Nemačka pokazala indiferentnost u nečemu, onda je to bila potreba da se zaštite demokratija i vladavina prava u Orbánovoj Mađarskoj.
Nemačko zanemarivanje ključnih evropskih vrednosti moglo bi se objasniti Orbánovom vernom službom nemačkoj auto-industriji koja je proizvela sistem već opisan kao „Audikratija“. Da ne bude zabune, neki članovi CDU već dugo govore o „crvenim linijama“ koje Orbán ne bi smeo da pređe i povremeno traže da njegova partija Fidesz bude isključena iz nadnacionalne Evropske narodne partije, grupacije konzervativnih partija u Evropskom parlamentu.
Ali Orbán još nije bio prinuđen da plati ozbiljnu političku ili finansijsku cenu za svoje ponašanje. Zbog takve pomirljive politike, naglašavaju neki komentatori, on sada svoje evropske „partnere“ tretira jednako brutalno kao sopstvenu zemlju i optužuje ih da su od Evropske unije napravili novi Sovjetski Savez.
Angela Merkel je zasluženo hvaljena zbog suprotstavljanja odlazećem predsedniku Donaldu Trumpu i njegovim napadima na zajedničke liberalno-demokratske vrednosti i međunarodne institucije, kao i zbog odlučnosti koju je pokazala u upravljanju pandemijskom krizom. Hrabro se držala i kada je pristala na preraspodelu duga u okviru novog fonda za oporavak koji treba da osigura čvršće finansijsko uporište za Evropsku uniju.
Ali kada se sledeće godine povuče sa funkcije, iza sebe neće ostaviti koherentan okvir koji će štititi evrozonu i doprinositi ostvarenju aspiracija Evrope da postane globalna „normativna sila“ u promovisanju demokratije i vladavine prava. Njeno zalaganje za ove vrednosti zvučaće šuplje ako nastavi da toleriše države članice koje više ne ispunjavaju demokratske kriterijume.
Njeno političko nasleđe bi izgledalo sasvim drugačije ako bi se suprotstavila samoproglašenim evropskim ne-liberalima. Odbijajući da to učini, ona pokazuje da se o temeljnim evropskim vrednostima može pregovarati i da je Evropska unija podložna ucenama.
Izjašnjavanje o predloženom mehanizmu vladavine prava u Savetu Evrope na inicijativu Nemačke verovatno bi se završilo njegovim usvajanjem, jer Mađarska i Poljska ne mogu blokirati odluku za čije usvajanje je dovoljna kvalifikovana većina. Takođe je malo verovatno da bi Orbán i poljska vlada posle toga nastavili da insistiraju na blokiranju 1,8 triliona evra preko potrebnih sredstava.
Šta god da se dogodi, evropski poreski obveznici će pamtiti da su to vlade koje su bile spremne da ugroze stanovnike čitave Evropske unije samo da bi sprečile kontrolu trošenja distribuiranih sredstava. Orbán tvrdi da bi prihvatanje mehanizma vladavine prava za njega bilo političko samoubistvo. Možda je to tačno. Ali to nije problem Evropske unije.
Potražite novu knjigu Jan-Vernera Milera „Strah i sloboda. Za drugačiji liberalizam“ na Beopolisovom novogodišnjem sajmu u holu Doma omladine.
Preveo Đorđe Tomić
Autor/ica 👤JAN-WERNER MÜLLER
