Poljska – razaranje demokratije

Povezani članci

• Papa: Bez tolerancije prema svećenicima pedofilima
• Angela Merkel u Washingtonu na sastanku s Obamom
• Hrvatska donirala SAD-u streljivo za borbu protiv IS-a
• Bjeloruskim novinarkama kazna zatvora zbog snimanja prosvjeda
• Povijesni referendum: Irska se sa 62 posto glasova odlučila za istospolni brak
• Iscrpljeni, gladni i žedni: UN uputio hitan poziv na donacije za spašene u Nepalu

Poljska, jedna od ključnih zemalja postkomunističke centralne Evrope, u opasnosti je da zbog postupaka nedavno izabrane vladajuće partije završi kao ne-liberalna demokratija. Ugroženi su sami temelji njene još uvek mlade demokratije: ustavni sud, javni servis, profesionalne državne službe. Potrebno je da sve savezničke demokratije u Evropi i sa druge strane Atlantika podignu glas i izraze zabrinutost zbog zaokreta koji ima ozbiljne implikacije po demokratski zapad u celini.

To se ne sme odlagati. Politički blickrig vođen u protekla dva meseca jasno pokazuje kakva je strategija Partije zakona i pravde (poznate pod skraćenicom PiS) i njenog lidera Jarosława Kaczyńskog – prljavi posao transformacije političkog sistema treba obaviti brzo, čak brutalno, a zatim pokazati umerenije, razumnije i pragmatičnije lice. Kaczyński ima parlamentarnu većinu potrebnu da to uradi (mada nema dvotrećinsku većinu potrebnu za promenu ustava), uživa podršku velikog dela javnosti, a predsednik zemlje poslušno izvršava sve njegove naloge.

Kaczyński već 20 godina mašta o projektu koji vidi kao okončanje nikad dovršene antikomunističke revolucije iz 1989. Na osnovu iskustva stečenog na vlasti od 2005. do 2007, on zna da za taj posao nema mnogo vremena. Zato ponavlja sebi, kao Magbet: “Što mora biti… neka bude brzo”.

Budući da je sasvim moguće da će neki od birača koji su na izborima prošle jeseni glasali za Kaczyńskog moja upozorenja protumačiti kao pristrasnu, politički motivisanu kritiku, dozvolite da preciziram šta tačno ne želim da kažem. Ne želim da kritikujem političku partiju sa značajnom parlamentarnom većinom zbog njenog insistiranja na proklamovanim konzervativnim, katoličkim i evroskeptičnim politikama, vešto kombinovanim sa gotovo levičarskim obećanjima u domenu ekonomije i socijalne politike. Možda mi se pomenute politike ne dopadaju, ali takva je demokratija. Prijatelj sam Poljske već skoro 40 godina i moje poznavanje ove zemlje nije ograničeno na samo jedan milje ili samo jednu partiju. Jedna od mojih najupečatljivijih uspomena je prizor okupljene mase koja je 1983. dočekala papu Jovana Pavla II ispred istorijskog manastira Čestohova pevajući staru patriotsku himnu Vrati nam, gospode, slobodnu domovinu.

PiS predstavlja najveći deo konzervativnog katoličkog segmenta poljskog društva i solidnu trećinu poljskog biračkog tela. Vešto privlačeći glasače drugih stranaka i koristeći razočaranje centrističkom Građanskom platformom i patetični haos na poljskoj levici, ova partija je na slobodnim i poštenim izborima odnela ubedljivu pobedu – slično Cameronovim konzervativcima u Britaniji. Prijatelji Poljske treba da podignu glas upozorenja, ne zbog državnih politika, partijskih programa, pa ni ideologije; povod za uzbunu je to što pobednički tim jednostrano menja pravila demokratske utakmice.

Poređenje sa Britanijom pod torijevskom vlašću je zanimljivo, jer političari iz PiS tvrde da samo primenjuju načela parlamentarnog suvereniteta britanskog stila. Jedan britanski konzervativac je jednom opisao britanski politički sistem kao “izbornu diktaturu”, zbog ogromne moći koncentrisane u rukama premijera koji ima značajnu i disciplinovanu parlamentarnu većinu. Ipak, uprkos tome što nema pisani ustav kao Nemačka i SAD, Britanija ima efiksne mehanizme kontrole i uravnoteženja: apsolutno neutralnog glavara države, nezavisne sudove koji ne prezaju od sukoba sa organima izvršne vlasti, BBC, profesionalne državne službe, službe bezbednosti koje (bar u poslednje vreme, koliko je meni poznato) ne staju na stranu jednog političara na uštrb drugih, razvijenu kulturu političke debate… Treba li još da nabrajam?

U Poljskoj, s druge strane, predsednik Andrzej Duda poslušno provodi strategiju svog političkog gospodara. Duda je doktor pravnih nauka, ali njegov mentor s fakulteta tvrdi da je već tri puta prekršio ustav. Novi zakon i imenovanja praktično su neutralisali ustavni sud; novi zakon o medijima stavlja javni servis pod direktnu kontrolu vlade; dozvoljeno je postavljanje partijskih kandidata na vodeće pozicije u državnim službama i tako dalje. Poređenja radi, zamislite da se Nigel Farage nađe na mestu kraljice (kralj Nigel I?), da vladajuća partija imenuje glavnog urednika Daily Maila Paula Dacrea za direktora BBC-a i da kolumnista Maila Richard Littlejohn dobije važan resor u ministarstvu spoljnih poslova.

Dobra vest je da se poljsko društvo već mobiliše u odbranu liberalne demokratije. Isptivanje javnog mnjenja sprovedeno u novembru prošle godine pokazalo je da 55 odsto ispitanika smatra da je demokratija u Poljskoj ugrožena. Evropska unija je reagovala oštrije nego povodom sličnih promena u Orbánovoj Mađarskoj. Zanimljivo je da su se Kaczyński i Orbán sastali prošle nedelje i pet sati razgovarali nasamo.

Sledeće nedelje, nakon što ustavni sud oceni ustavnost sopstvenog razvlašćenja, Evropska komisija će raspravljati da li su napad na sud i novi zakon o medijima dovoljan osnov za aktiviranje novog EU mehanizma za zaštitu vladavine prava u zemljama članicama. Opasan zaokret u Poljskoj s posebnom pažnjom su pratili mediji u Nemačkoj. I evropski komesar nadležan za medije je Nemac, kao i Martin Schulz, energični predsednik Evropskog parlamenta.

Ali ako se sve prepusti Briselu i Nemačkoj, sledbenici Kaczyńskog će reći da im Brisel izdaje naređenja isto kao nekada Moskva, a biće u prilici da iskoriste i latentna antinemačka osećanja u Poljskoj. Zato je potrebno da se čuje glas tradicionalnih prijatelja Poljske: njenog istorijskog saveznika Francuske (Poljska je verovatno jedina zemlja u čijoj se himni Napoleon pominje u pozitivnom kontektstu), Španije, još jedne velike i tradicionalno katoličke zemlje koja je uspešno obavila tranziciju iz diktature u demokratiju, Italije, Kanade. Trebalo bi da se oglasi i Amerika, tim pre što se Poljska priprema za organizaciju važnog NATO samita sledećeg leta i želi da NATO trupe budu trajno raspoređene na njenoj teritoriji.

A Britanija? Istinu govoreći, malo je verovatno da će Cameron kritikovati Kaczyńskog, jer mu je očajnički potreban sporazum o radnim beneficijama za (uglavnom poljske) migrante u Britaniji da bi pobedio na referendumu o članstvu Britanije u EU. Ali vredelo bi saterati ga u ćošak, ako ništa drugo bar da vidimo kako će se ovog puta izmigoljiti. I zato, molim vas, hoće li u sledećem terminu za postavljanje pitanja neki član britanskog parlamenta najzad pozvati premijera da se izjasni o dešavanjima u Poljskoj?

Timothy Garton Ash

The Guardian, 07.01.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net